Marko Kljajević, doskorašnji predsedavajući Veća u procesu protiv optuženih za ubistvo Zorana Đinđića.

Piše: Bojan Tončić/Danas

– Da parafraziram Danila Kiša iz Časa anatomije – kada su odleteli novinski napisi i kada je počela hajka malograđanštine i primitivnog nacionalizma, treba se obratiti javnosti. Ne bilo kakvoj, jer ja ne govorim ministru, nego javnosti, građanima koji već znaju o čemu je reč – kaže u ekskluzivnom intervjuu za Danas sudija Marko Kljajević.

On govori o svojim motivima za odlazak s funkcije predsedavajućeg Sudijskog veća u procesu stoleća. Na insistiranje Marka Kljajevića ne objavljujemo mesto i okolnosti pod kojima je intervju napravljen.

– Sve što se dogodilo meni, način na koji je lišen slobode moj brat Goran, odnos vlasti prema suđenju u postupku za ubistvo premijera, pisanje medija – akti su državnog terorizma. Jer, način na koji je izvršeno pretresanje stana, s faksimilom istražnog sudije, ukazuje na to da je policija postupala direktno po nalogu vlasti. Zorana Đinđića i mrtvog razvlače, samo što nisu oskrnavili njegov grob. Ja sam, znate, bio uveren da pokojnom premijeru koji je za mene bio jedan od simbola slobode možemo da se odužimo samo time što ćemo proces protiv njegovih ubica okončati na najpravičniji način – kaže u ekskluzivnom intervjuu za Danas Marko Kljajević.

– Napisi u novinama na koje nisu adekvatno reagovali državni organi kod mene su stvarali osećaj konfuzije i nezaštićenosti. Nijedan državni organ – mislim pre svega na Vladu i nadležno ministarstvo – nije mi dao podršku, štaviše, tretirali su me kao neprijatelja – kaže ekskluzivno doskorašnji predsedavajući Sudskog veća koje vodi proces protiv osumnjičenih za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića.

– Oglašavam se jer je to moja obaveza prema svim slobodoumnim građanima Srbije, članovima porodice Đinđić, prema demokratski orijentisanim ljudima koji su ovih dana bombardovani lažima. Imam obavezu jedino prema njima, jer sam kao državni službenik u njihovo ime vodio najznačajniji proces u Evropi. Jedino što možemo da učinimo kao društvo, da se odužimo Zoranu Đinđiću kao simbolu slobode, jeste da donesemo pravičnu, perfektnu presudu, takvu da niko ne može da je obori, nijedna drugostepena instanca. Jer, vidite šta se dešava s procesom Ibarska magistrala, kako se lako obaraju presude. Želeo sam i nastojao da donesem neoborivu presudu. Jedini razlog za moje povlačenje je pritisak, hapšenje moga brata. On je, ne zaboravimo, uhapšen nezakonito, na brutalan način – kaže Marko Kljajević.

Proces optuženima za ubistvo premijera i njegov ishod, smatra Kljajević, "pitanja su opstanka jednog društva koje se temelji na civilizacijskim vrednostima".

– Celokupno društveno okruženje, prilike u pravosuđu, krivično gonjenje mog brata Gorana Kljajevića na način kojim se vređa njegovo dostojanstvo i naše porodično dostojanstvo, učinili su od mene čoveka koji u jednom osetljivom predmetu više nije mogao da bude slobodan i profesionalni sudija – kaže u ekskluzivnom intervjuu za Danas Marko Kljajević, doskorašnji predsedavajući Veća u sudskom postupku atentatorima na premijera Zorana Đinđića.

Vaša je ostavka komentarisana i opaskom da u ovako kasnoj fazi postupka niste smeli da odustanete, da ste morali da očekujete razne vrste pritisaka, pogotovo medijski?

– Postavlja se pitanje dokle idu granice izdržljivosti, a da ne utiču na ljudske odluke. Kao što je poznato, moj brat Goran Kljajević uhapšen je pod medijskom optužbom da je vođa stečajne mafije. Priveden je na svoje radno mesto predsednika Trgovinskog suda s lisicama na rukama i fotografisan. Ako o ovom događaju razmišljam kao sudija, a ne kao njegov brat, rekao bih da niko ne treba da bude zaštićen od krivičnog progona. Ne znam da li je optuženi učinio ono što mu se stavlja na teret, ali sud to treba da utvrdi u propisanom postupku. Dotle, optuženi se ima smatrati nevinim i s njim se mora tako postupati.

Nedopušteno je da se bilo koji okrivljeni, a pogotovo dojučerašnji sudija, fotografiše s rukama zavezanim lisicama pozadi, jer se time vređa njegovo ljudsko dostojanstvo i osnovno ljudsko pravo. Neki od okrivljenih za teška krivična dela, kao što su ratni zločini ili organizovani kriminal, nikada nisu bili snimljeni u pozama koje vređaju njihovo dostojanstvo. Zbog čega to čine s okrivljenim sudijom Goranom Kljajevićem, a za to niko ne odgovara? Odgovor je vrlo lako dati. Odmah pošto je on bio uhapšen počele su spekulacije u tabloidima o tome hoću li nastaviti suđenje ili ne. Odmah je cela stvar počela da se doživljava kao pritisak na mene. I ja sam – ne njegov krivični progon, nego nedopuštene situacije koje su ga pratile – doživeo tačno tako, kao pritisak na mene. Pod tim pritiskom živim već dugo, a to nikako nije jedini pritisak koji trpim, iako je, u ovom trenutku, najteži.

Evo još primera, i to onih koji su se naknadno javno obelodanili, iako je njima i ranije spekulisano. Pošto sam poneo ostavku ministar pravde za novine izjavljuje da sam državljanin Crne Gore, dakle stranac, pa bi to moglo dovesti u pitanje eventualnu presudu koju bih doneo. Kao pravnik, moram ministru da kažem da je on za to znao (ili je morao znati) još u vreme osamostaljenja Crne Gore. Zbog čega nije tražio moje razrešenje, ako je zaista mislio da ne ispunjavam uslove da budem sudija u Srbiji. U vreme kada sam izabran za sudiju ja sam bio državljanin SRJ i ispunjavao sve ostale uslove. Zar sam odista danas jedini sudija u Srbiji koji ima državljanstvo Crne Gore posle njenog osamostaljenja? Zar je samo sudbina mojih odluka upitna zbog toga?

 Posle ostavke se niste oglašavali. Zbog čega ste tako dugo ćutali?

– Sudija nije dužan da obrazloži svoj zahtev za prestanak funkcije. Nezavisno od toga sam, međutim, od samog početka imao potrebu da objasnim motivaciju za moj odlazak. Mislim da to dugujem građanima Srbije, naročito onima koji su s neophodnom ozbiljnošću pratili suđenje za ubistvo premijera Đinđića. Najvažniji razlog zbog kojeg ništa nisam rekao bio je da ne otežam, ili da ne doprinesem otežavanju postupka koji sam vodio. Ni danas neću komentarisati ništa što je s tim postupkom povezano, niti novi sastav veća, niti radnje koje se sprovode – apsolutno ništa. Potom, nisam hteo da otežam položaj svog brata koji je ionako težak.

Ne znam da li je javnosti poznato da ga istražni sudija nije ispitao duže od dva meseca otkad je lišen slobode. Zbog čega je za postupak protiv njega zainteresovan Evropski sud za ljudska prava u Strazburu? Takođe, znao sam da će bilo šta da kažem to biti izvrtano i prepravljano u tabloidima, tumačeno na najzlonamerniji mogući način. Uostalom, posle ovog razgovora i sami ćete to zaključiti. I samo moje ćutanje gotovo niko nije tumačio, ili pokušao da tumači dobronamerno, a gotovo svi koji su ga tumačili – tumačili su ga sa zlobom. Ponavljam, objašnjavam razloge mog ćutanja ne radi sebe, već radi građane koji prate ovo suđenje.

I, konačno, obezbeđenje je ukinuto? – Jeste, ono je promenjeno na nezakonit način, a ja sam reagovao na jedini zakonit način – da mi takvo obezbeđenje više ne treba. Praktično, oni su obezbeđivali sebe od mene da ne bih tragao za istinom. Govore da je policija prema meni korektno postupala, a prvi moj telohranitelj je bio hapšen zbog otmice.

Da li je bilo i drugačijih pritisaka?

– Bilo ih je mnogo. Opet, da ne bih komentarisao suđenje u predmetu koji sam donedavno vodio kazaću samo onoliko koliko mogu. Imao sam problema sa obezbeđenjem. Tačnije, obezbeđenje mi je u velikom delu postupka bilo povučeno, iako je suđenje ugrožavalo ne samo svedoke, nego i Veće, a posebno mene kao predsednika i ljude koji su mi bliski. Zvuči kao vic, ali nije – i to da su optužene sprovodili na suđenje ulicom u kojoj stanujem, ispod mojih prozora. Iako je postojao drugi, podjednako pogodan put.

Posle Vaše ostavke, neke od Vaših neimenovanih, ali i imenovanih kolega tvrdile su da ste namerno razvlačili postupak. Kako to komentarišete?

– Oni koji su pratili ovo suđenje, a stručnjaci su, znaju da to nije tako. Podsećam vas na početke suđenja, javnost. Treba da se setite koliko mnogo procesnih prigovora je bilo stavljeno. Da bi suđenje bilo zakonito i pravilno, ti prigovori se najpre moraju saslušati, potom razmotriti i o njima se mora doneti odluka. Neke od tih odluka moraju da budu obrazložene. Neke od njih se mogu pobijati žalbom. Tada se mora čekati odluka višeg suda. Zakazivao sam pretrese kad god sam mogao, s obzirom na raspoložive tehničke i prostorne mogućnosti u Odeljenju. To znaju sve moje kolege. Ocena da sam namerno odugovlačio postupak jednostavno nije tačna i u to se nije teško uveriti ako se makar i površno pogleda predmet.

Daju se komentari o odugovlačenju koji ugrožavaju ovo suđenje više nego moja ostavka i toga javnost mora da bude svesna. Ne znam zbog čega se nisu oglasili ranije, ako je tačno to što tvrde. Zašto Ministarstvo pravde nije izvršilo nadzor ako je smatralo da se postupak odugovlači? Zašto se javljaju tek sada, kada ja više nisam sudija u tom predmetu? To su sve pitanja koja bi se morala postaviti u javnosti.

Da li ima istine u tvrdnjama da ste otišli iz pravosuđa da biste, na poziv crnogorskih vlasti, ojačali pravosuđe u Crnoj Gori?

– Oni koji to tvrde mora da znaju više od mene. Ponavljam, podneo sam ostavku zbog toga što, najviše iz porodičnih razloga, nije više bilo uslova da profesionalno i slobodan od bilo kakvog pritiska sudim u jednom važnom i osetljivom predmetu. U trenutku kada sam doneo odluku da podnesem ostavku nisam sebi postavio pitanje šta dalje. To tek dolazi na red. Zasad, iz Beograda ne mogu i neću tek tako da odem.

Ostavka Dali ste ostavku na položaj sudije u vreme kada se postupak za ubistvo Zorana Đinđića, stiče se utisak, već bližio kraju. Koja je to kap prelila čašu, budući da je javnost upoznata s brojnim pritiscima kojima ste bili izloženi? – Najkraće rečeno, nisam više mogao da sudim slobodno. To znači da sam bio pod raznim vrstama pritisaka. Od porodičnih, preko medijskih, pa i političkih, do mojih ličnih, unutrašnjih. Veoma sam voleo svoje sudijsko zanimanje i posvećivao sam mu gotovo sve svoje vreme. Naučio sam od starijih kolega da sudija ostaje to što jeste samo ako može da odluči slobodno, na osnovu činjenica koje je sam utvrdio, slobodnom sudijskom ocenom svih dokaza u zakonitom postupku i na osnovu primene zakona. Ja to više nisam mogao da radim.

Bez podrške i bez saradnika – U stručnom smislu nisam imao podršku, radio sam bez ijednog stručnog saradnika, sve sam. I rešenja i pripremu pretresa, i odluke, i obrazloženja. Apsolutno, više nikakvu pomoć nisam imao. A da Vam ne govorim kakav je bio način obezbeđenja. Morao sam to da proučim, s obzirom na predmet: bio sam štićeno lice kome mora da se saopšti ko ga obezbeđuje. Da vidim da li je njegovo angažovanje u sukobu interesa, vezano u postupku koji vodim. Da Vam iskreno kažem, lično sam sumnjao: prvi moj telohranitelj uhapšen je zbog otmice, pa neka vidi policija na koji me je način obezbeđivala. Poniženje i komentari – Nije istina da nisam imao problema kada sam posećivao brata u zatvoru. Jednom sam ostavljen da čekam četiri sata da bih ušao. Zatvorsko rukovodstvo kaže da nisam bio ponižavan, a ja mislim da je to poniženje. Takođe, čista je neistina da sam u zatvor dolazio van radnih dana. Opterećivalo me je i to što se tvrdilo da sam postavljen na mesto predsednika veća, iako to nisam zasluživao, a da, istovremeno, niko odgovoran iz pravosuđa na to nije reagovao. Najbrojniji i najteži su bili pritisci medija. Za neke od njih je očigledno da su dobijali poluinformacije – potpuno ili delimično – neistinite, od nekih organa ove države, države u čije ime treba da sudim i to za neka od najtežih krivičnih dela u poslednjih nekoliko desetina godina. Iako sam doskora bio sudija, dakle poslenik ove države, država nikada nije ozbiljno stala iza svog sudije, pa ni iza Odeljenja Suda u kojem sam radio. To nije samo moj problem, to je ozbiljan problem gotovo svakog sudije, naročito kad odlučuje u predmetima koji su medijski atraktivni. Mislim da se ne sme dozvoliti suđenje putem medija. Toga ima i u najrazvijenijim državama, ali ima i mehanizama da se suđenje putem medija suzbije, a i država obično staje iza sudija i sudstva.