Da li se Zapadna Evropa balkanizuje?

Piše: Boris Jašović/Republika/Bg

Reč je o pitanju hipotetičkog karaktera koje se sve češće postavlja u zapadnoj javnosti, mada je u ovom trenutku teško pružiti konkretne dokaze koji bi išli u prilog potvrdnom odgovoru. Jer i pored toga što se nakon crnogorskog referenduma mnogima, na Zapadu i van njega, učinilo da bauk secesionizma kruži Evropom i da će efektom domina ubrzano početi da se ređaju nove nezavisne državice od Katalonije do Lombardije, od Korzike do Velsa, čini se, zapravo, da je stvarnost, kao i obično, umnogome složenija. Najpre treba znati da određeni pojmovi teško mogu da opstanu izvan konteksta unutar kojeg su ponikli. S tim u vezi trebalo bi znati da je bauk secesionizma, koji se obično dovodi u vezu sa procesom balkanizacije, barem u svom zapadnoevropskom kontekstu u velikoj meri uvijen u šareni omot evropske regionalne politike. Takođe bi trebalo znati da mnoge, nazovi autonomne regije (provincije ili pokrajine) diljem "starog kontinenta" jednostavno ne streme zasnivanju vlastite države. Ono čemu većina regiona najverovatnije teži odnosi se pre svega na očuvanje kulturnog identiteta, kao i na njegovo potonje nadgrađivanje najvećim mogućim stepenom političke i ekonomske samouprave. Razume se, pod kišobranom uzajamno prožimajućih projekata regionalizacije i decentralizacije.

"Evropa regiona"

Nakon završetka Drugog svetskog rata zapadnoevropske države-nacije su usmeravane, dejstvom globalnih procesa, na put regionalnih integracija. S jedne strane, ekonomska globalizacija je uticala na to da države-nacije delimično ograniče svoju autonomiju zbog međunarodne ekonomske saradnje – koja se, uzgred budi rečeno, nametnula kao osnovni zadatak posleratnim vladama. S druge strane, države-nacije su radi očuvanja vlastitog demokratskog imidža bile primorane da odgovore na, pre svega, pluralističke zahteve sopstvenih civilnih društava. Na taj način su se "političke zajednice" poput Španije, Francuske, V. Britanije, Italije, Nemačke… latile (svaka na svoj način) politike sprovođenja decentralizacije kako bi svojim "kulturnim zajednicama" poput Katalonije, Korzike, Velsa, Lombardije, Bavarske… obezbedile što je moguće veći stepen administrativne i zakonodavne autonomije. Proces decentralizacije je, međutim, u ogromnoj meri uticao na rastakanje legitimiteta prvih, ali i na jačanje ekonomske i političke samouprave drugih. Na ovaj ili onaj način, navedeni proces je uglavnom neometano tekao – naročito od kraja 80-ih godina prošlog veka kada se ideja o "Evropi regiona" proširila kontinentom. Uz to, poprilične finansijske doze koje su iz Evropskog fonda za regionalni razvoj periodično ubrizgavane u budžete pojedinih regiona dodatno su pogodovale cvetanju evropske regionalne politike. A njen verovatno najznačajniji plod svakako je bio: preusmeravanje tzv. etničkih nacionalizama (unutar regiona) sa politike secesionizma na "herderovski put" odbrane kulturnog identiteta.

Samoodređenje + samouprava

Ukoliko se uzme u obzir do sada navedeno teško je pretpostaviti da će pošast balkanizacije u skorije vreme pogoditi Zapadnu Evropu. Pre bi se moglo reći da će referendumska izjašnjavanja građana, kao što su i pokazali skorašnji primeri u Španiji i Italiji, poslužiti kao svojevrsni katalizatori borbe zapadnoevropskih regiona za osvajanje najšire moguće autonomije – unutar granica država-nacija kojima geografski pripadaju. Zbog toga treba još jednom ponoviti da ta najšira autonomija, kojoj regioni po svemu sudeći teže, prvenstveno obuhvata nadgradnju kulturnog samoodređenja (identiteta) visokim stepenom ekonomske i političke samouprave. Međutim, uzmu li se u obzir postojeće razlike između regiona, bar po pitanju dostignutog stepena decentralizacije, realno je očekivati da će neki od njih biti uspešniji i stići ranije do cilja, tj. do konačnog zadobijanja statusa države u državi. A to će najverovatnije izazvati secesionističke reakcije desnice u "manje uspešnim" regionima, ali i nastojanje centralnih regionalnih vlada da obezbede šira ovlašćenja svojim parlamentima – sve u cilju ublažavanja preterano separatističkih sentimenata. Ilustracije radi, sve do uspona Severne lige u Lombardiji 90-ih godina prošlog veka, italijanska vlada nije započela sa procesom decentralizacije. S druge strane, vlada Velike Britanije se u tom pogledu "opametila" tek 1999. godine kada je konačno otpočela proces decentralizacije pod prethodnim pritiskom škotskog i velškog nacionalizma. Bilo kako bilo, ispostavlja se da davanje visokog stepena samouprave regionalnim parlamentima gotovo presudno utiče na ublažavanje potencijalnih secesionističkih pretenzija usmerenih pre svega na ostvarenje državne nezavisnosti.

Duh narodni (Volksgeist)

Čini se stoga da su današnji "zapadnoevropski" nacionalizmi (bilo da je reč o andaluzijskom, bretonskom, velškom ili flamanskom nacionalnom osećanju) dobrim delom kompatibilni sa Herderovim modelom "kulturnog" nacionalizma. Herder je naime u prvom redu isticao značaj Volksgeista – narodnog duha koji se posebno očitava u nacionalnom jeziku. Odatle proizlazi da Herderov nacionalizam preuzima oblik kulturalizma s obzirom na prenaglašeni značaj kolektivnog pamćenja umesto otvorenog zahteva za državom. Upravo taj herderovski otklon od insistiranja na državnoj nezavisnosti predstavlja suštinsku odliku politike zapadnoevropskih regiona. Istovremeno, on potkrepljuje tezu o besmislenosti ideje da Zapadna Evropa može biti balkanizovana. Katalonija, primera radi, predstavlja dobar primer regiona koji počiva na herderovskoj osnovi, budući da je njen identitet istovremeno i lingvistički i kulturalni. I mada je faktički prestala da postoji kao suvereni politički entitet još krajem XV veka (simbolički je taj gubitak nezavisnosti označio brak između     

Fernanda, kralja Katalonije, Valensije i Aragona, s Izabelom, kraljicom Kastilje), Katalonija je ipak uspela da obezbedi status države u državi pre svega zahvaljujući izmenama španskog ustava iz 1978. godine. Po svemu sudeći, status države u državi najviše, izgleda, odgovara katalonskom duhu narodnom. O tome svedoči i nedavno referendumsko testiranje narodne volje u ovom španskom regionu, koje je zapravo pokazalo svu bezvoljnost Katalonaca za bilo kakav oblik akcije usmerene na stvaranje vlastite države. A to kao da, na izvestan način, potvrđuje sentencu dugogodišnjeg predsednika Katalonije Jordija Pujola po kojoj Katalonija predstavlja naciju bez države ali isto tako i naciju koja ne teži secesionističkom konstituisanju vlastite države.

Da li se Evropa katalonizuje?

Katalonija trenutno uživa visok stepen autonomije unutar Španije. S druge strane, ostali zapadnoevropski regioni nastoje da dostignu status koji trenutno uživa Katalonija, razume se unutar država kojima geografski pripadaju. Stoga bi na slična referendumska izjašnjavanja, koja će verovatno uslediti širom "starog kontinenta", trebalo gledati ne kao na potencijalno rasparčavanje Zapadne Evrope stvaranjem novih državica, već pre kao na inicijativu za očuvanje kulturnog identiteta regiona uz zadobijanje širokog stepena političke i ekonomske autonomije – od Baskije do Lombardije, od Provanse do Velsa, od Korzike do Škotske, od Bretanje do Flandrije… I dok proces balkanizacije, blagonaklono podržavan od strane Brisela, još uvek usitnjava istočnoevropski prostor, dotle je zapadni deo Evrope zahvaćen suprotnim procesom – procesom katalonizacije. Procesom stvaranja moćnih regiona s najbitnijim državnim ingerencijama (osim međunarodnopravnog subjektiviteta). Ova benigna forma "rasparčavanja" nalazi se, čini se, u dijametralno suprotnom odnosu spram svoje maligne balkanske varijante. U prenesenom značenju, na celu stvar bi se moglo gledati kroz volerstinovski odnos centra i periferije. U tom smislu, centru (Zapadna Evropa) bi pripadalo privilegovano očuvanje vlastitih država-nacija kroz demokratski proces katalonizacije, dok bi za periferiju (Istočna Evropa) bio rezervisan model razbijanja postojećih država kroz inkriminisani proces balkanizacije. Ako stvari tako stoje onda je očigledno da je evropska politika dvostrukih standarda već utrla put konačnom rešenju statusa Kosova i Metohije.