Gde god se zagrebe nailazi se na organizovani kriminal, duboko ukorenjen u srpsko društvo.

Piše: Miloš Ž. Lazić/Beta

Ubistva, kidnapovanja, pljačke, dilovanje droge, trgovina ljudskim bićima, pranje novca, šverc, prevare, kradje po preduzećima, otimanje poslovnog prostora, proizvodnja narkotika, preprodaja umetničkih dela, piraterija, kradje vozila, utaja poreza, nameštanje tendera… Gde god se zagrebe nailazi se na organizovani kriminal, duboko ukorenjen u srpsko društvo. Kao i sve druge pojave i taj fenomen ima svoje početke i istoriju. Kraj, nažalost, još nije vidljiv a trpe svi gradjani Srbije, bili oni toga svesni ili ne.

Po rečima jednog od najvećih strucnjaka u toj oblasti, direktora Instituta za sociolosko-kriminološko istraživanje, Dobrivoja Radovanovića, organizovani kriminal u Srbiji ima veze sa nekadašnjom tajnom policijom. Njegovo javljanje, razvoj, tempo razvoja, intenzitet, ne bi imao takvu snagu bez saradnje sa "službom", kako su svi skraćeno zvali nekadašnju Službu državne bezbednosti (SDB).

"Organizovani kriminal nije se pojavio sada. Neki naučnici smatraju da je on počeo da se razvija još u staroj Jugoslaviji (bivša SFRJ), osamdesetih godina prošlog veka u vreme vladavine Josipa Broza Tita, a najviše u vreme kolektivnog predsedništva koje je preuzelo rukovodjenje državom posle Brozove smrti", kaže Dobrivoje Radovanović. Istorija organizovanog kriminala počinje sa saradnjom ondašnje tajne policije sa značajnim ljudima našeg porekla van zakona, koji su ordinirali na Zapadu. Činjenica je da je SDB angažovala naše ljude kao "spoljašnje saradnike" za likvidaciju političke i ekonomske emigracije.

Na meti su se našli vodeći ljudi srpske, hrvatske, albanske političke emigracije, ali i privrednici koji su se odmetnuli i nisu hteli da slušaju, pa čak i lični neprijatelji moćnih ljudi iz Službe bili su ubijani uz pomoć kriminalaca a za račun tajne policije i tadašnjih političkih vlastodržaca. To je bio početak formiranja organizovanog kriminala na tlu bivše Jugoslavije.

U Čikagu su 19. juna 1977. godine ubijeni istaknuti intelektualac i srpski emigrant Dragiša Kašiković i njegova devetogodišnja poćerka Ivanka. Ubijeni su u prostorijama Srpske narodne odbrane. Dragiša Kašiković je ubijen sa 64, mala Ivanka sa 58 uboda nožem. Emigranti su za ovaj masakr sumnjičili agenta DB-a, Bogoja Panajotovića. Pored Dragiše Kašikovića jugoslovenska tajna služba ubila je jos 27 istaknutih srpskih emigranata, samo na teritoriji SAD. U aprilu 1980. godine, u Frankfurtu je ubijen Dušan Sedlar, istaknuti srpski emigrant.

Stjepan Djureković, direktor marketinga INE, pobegao je u Nemačku 1982. godine, a ubijen je 29. jula 1983. godine. Njegovo telo pronadjeno je u podrumu jedne štamparije, a usmrćen je sa šest hitaca iz dva različita oružja i udarcem sekire u teme. U vezu sa ovim ubistvom dovodjen je Željko Ražnatović Arkan, ali po mnogima, glavi osumnjičeni je bio Djorde Božović Giška.

26. februara 1990. godine, na semaforu kod hotela "Šeraton" u Briselu, dva nepoznata mladića pucala su iz automobila "folksvagen golf" u veliku belu limuzinu u kojoj je sedeo Enver Hadri, Albanac sa iz Peći, vodja Komiteta za zaštitu prava čoveka na Kosovu. Dva metka pogodila su ga pravo u glavu. I pored brze lekarske intervencije, Hadri je preminuo u bolnici. U tu likvidaciju navodno je bio umešan nedavno uhapseni Vesko Vukotić.

Rasturanje i kraj SFRJ predstavlja početak procvata organizovanog kriminala u Srbiji. Od plaćenih ubica, koji su za likvidacije nagradjivani lažnim pasošima, opraštanjima zatvorskih kazni u zemlji i sigurnim skrovištem, postaju "partneri u poslu".

"Srbija ima značajni skok kriminala izmedju 1990. i 1993. godine, kada se dešavaju dve važne stvari: Srpska DB je pozvala naše ljude izvana, ljude van zakona, koji su bili čak i na poternicama policije, da se vrate u Srbiju. Tim povratnicima su povereni važni zadaci, da formiraju za račun drzzave paravojne i parapolicijske formacije, da rade likvidacije, upade na neke teritorije i slično. Rata zvanično nije bilo, ali su počinjali sukobi, u kojima je srpska strana koristila kriminalce. Drugi značajan momenat su medjunarodne sankcije koje su uvedene Srbiji", kaže Dobrivoje Radovanović.

U teoriji je poznato da mafija počinje da cveta kada postoji manjak nekih roba. Čim postoji nešto što je zabranjeno sa jedne a tržiste koje je nekontrolisano sa druge strane, razvija se mafija da popuni tu rupu.

"Oni to, naravno, ne rade iz ljubavi, ne postoji patriotski šverc. Srbija je mutne poslove forsirala, umesto da ih sprečava, jer je to rešavalo problem snabdevanja mnogih stvarima koje država nije mogla da obezbedi gradjanima. Nešto zbog toga što je to sitna roba i država nije htela da se time bakće, a nešto i zbog sankcija koje su bile žestoke i pretili državi. Kriminalci su lakše probijali blokade od tromih državnih firmi i države u bilo kom obliku. Koristili su svoje uhodane kanale i kontakte, kojima se ranije švercovala druga roba", tvrdi direktor Instituta za sociološka i kriminološka istraživanja.

Organizovani kriminal doživljava bum početkom devedesetih jer ne postoji kritički odnos, a političari na vlasti blagonaklono gledaju na kriminalce koji im resavaju mnoge probleme na svoj, brutalan ali efikasan način. Od učešća u ratnim dejstvima na frontovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine, preko šverca i nabavke deficitarnih roba, do suzbijanje domaće opozicije, rasteravanja demonstranata, prebijanja pa i likvidacija političkih protivnika ali i onih koji poslovno pokušaju da prevare nosioce političke vlasti ili ljude koji su pokušali da rade sami.

"Kriminalci su korišćeni masovno i zbog toga nisu dirani. Druga stvar, jako važna, velika greška države je prodor kriminalaca u redove tajne policije i dodeljivanje službenih legitimacija DB što im je dalo potpunu zaštitu od krivično pravnog progona za zločine koju su ranije radili. Posledica je jako veliki broj nerazjašnjenih krivičnih dela, pre svega ubistava, za koje su svi, koji se iole bave kriminalom, a naročito ljudi sa one strane zakona, u podzemlju, tačno znali ko je zašto ubijen. Ali policija nije mogla da mrdne jer je i tada, ali i mnogo godina posle toga politički zavisna i nije mogla da radi nezavisno, kao ni pravosudje. U tom periodu niko od vladajućih partija, od važnih ljudi u politici, pa čak i naučnika, koji su pripadali tim strankama (Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka, Jugoslovenska udružena levica), nije priznavao da mafija postoji. Izmišljali su čudne kriterijume, da mora postoji jedan voda… Na kraju se ispostavilo da je i postojao. Organizovani kriminal kod nas nije monolitan, već je razudjen, sto samo još otežava borbu protiv njega. Zemlja nije preduzimala važne mere u tim početnim koracima, kada smo još mogli da sprečimo njegovu infiltraciju u državne organe koji je potom nastao oko 1995. godine, kada nastupa novi period u istoriji organizovanog kriminala u Srbiji", kaže Radovanović.

Prirodna težnja mafije je da prodire u vlast i da prodire u državne organe, da želi da osvoji vlast i da formira političke partije. Makar pet partija smo imali, iza kojih je stoji organizovani kriminal, tvrdi Radovanović.

Bitan preokret dešava se 1996. i 1997. godine kada država, zapravo ljudi koji su sebe poistovetili sa državom, počinje da se bavi dotadašnjim poslovima organizovanog kriminala – preuzima trgovinu akciznim robama. Zaradjuju za svoje partije, ali i za sebe uzimaju šakom i kapom a sebe su proglasili državom. Dotadašnjim kriminalcima se daje neki procenat da ćute, rade i štite poslove, a moćni pojedinci iz državnih struktura zapravo vode ceo posao. Od šverca se organizovani kriminal, preko poludržavnih preduzeća širi na sve delatnosti i prodire u sve vidove privrede i onoga sto jedna država podrazumeva.

"Sve to traje, u nedogled, i ne prestaje sa 2000. godinom jer se organizovani kriminal vrlo brzo prilagodjava političkim promenama. Ipak, poslednjih godina nema više onakvih veza izmedju tajne policije i organizovanog kriminala, pre svega zahvaljujući reformama i kadrovskim promenama u Službi. Ipak, organizovani kriminal je svuda oko nas i sada je vrlo teško izaći na kraj sa njim", kaže Radovanović.

Veze tajne policije i organizovanog kriminala su očigledne i više niko ne pokušava ni da ih sakrije. U mnoga ubistva vodećih ljudi organizovanog kriminala u Srbiji umešani su na neki način policajci, ili kao izvršioci ubistva, ili kao žrtve.

Za ubistvo premijera Zorana Djindjića, kao direkti izvršilac optužen je Zvezdan Jovanović, bivši zamenik komandanta Jedinice za specijalne operacije (JSO), takozvanih crvenih beretki, pri SDB Srbije. Kao jedan od vodja najmoćnijeg narko kartela na Balkanu, zemunskog klana, odgovoran za ubistvo Djindjića, ali i tridesetak likvidacija konkuretana širom Srbije, u optužnici se imenuje Milorad Ulemek Legija, bivši komandant JSO. Zbog premijerovog ubistva i umesanosti u druge zločine (ubistvo Ivana Stambolića, ubistvo četiri funkcionera SPO, pokušaj ubistva Vuka Draškovića) osudjeno je, ili se sudi desetorici bivših crvenih beretki ili pripadnika SDB Srbije.

Prilikom ubistva Željka Ražnatovica Arkana u hotelu "Interkontinental" ubijen je i policajac Dragan Garić. Za ubistvo je osumnjičen bivši policajac iz Loznice Dobrosav Gavrić.

Bivši policajci Bojan Milosavljević i Miodrag Prodanović osudjeni su u Okružnom sudu u Beogradu na po 20 godina zatvora zbog ubistva Gorana Marjanovića zvanog Goran Bombaš i njegove devojke Marije Djordević. Kao naručilac ubistva pominje se Sreten Jocić, zvani Joca Amsterdam, koji je nedavno izručen Srbiji, a početak sudjenja za ubistvo Marjanovića dočekaćye na slobodi, uz položenu kauciju.