Jedna stara poslovica kaže da i put od sto kilometara započinje korakom. Na to se treba podsetiti kada se komentariše susret političkih predstavnika Srbije i Kosova u Beču.

Piše: Žarko Korać/Nezavisne Novine

Posle dugog i uglavno neuspešnog "ekspertskog" pregovaranja, došao je trenutak da se pod okriljem Kontakt grupe, održi susret srpskih i albanskih predstavnika. Njihov susret je naravno rezultat međunarodnog pritiska, ali je on ipak veoma važan.

Prvi put posle rata 1999. godine oni su se sreli i započeli da razgovaraju o najkrupnijem političkom problemu na Balkanu danas – Kosovu. Ni srpske ni kosovske političare do sada nije bilo sramota što o tom problemu svi ostali razgovaraju, sem oni međusobno. Nisu videli nikakav problem u tome što su im usta puna priča o demokratiji i ljudskim pravima, dok istovremeno nisu u stanju da te uzvišene principe primene na ono za šta su i formalno i suštinski odgovorni, rešenje kosovskog problema. Za kosovsku stranu izgovor je bio da je to "rešen" problem, a za srpsku da bi razgovori bili "izdaja kosovskog zaveta, da je ono večno srpsko". Logično je onda da su Beograd i Priština živeli u paralelnim svetovima, u kojima su i jedna i druga strana od takozvane međunarodne zajednice očekivale rešenje, bez ikave svesti da je na njima istorijska odgovornost da ga sami pronađu.

Režimske propagandne mašinerije su ovaj nakaradni stav samo pojačavale. Jednoga dana će neko analitičan i objektivan pokazati šta su Srbi i Albanci jedni o drugima napisali. Toliko uvreda, laži i najgorih etničkih stereotipija teško da je moguće naći danas u Evropi. Pritom su i jedni i drugi sebe videli kao prosvećene partnere Evrope, ne konstatujući da nas Evropa podjednako negativno posmatra, kao ljude nesposobne da izađu iz mulja vlastitih predrasuda i istorijskog revanšizma. Stvorena je jedna pseudoistorijska nauka, koja je trebalo da dokaže potpunu besmislicu o "večitom" srpsko-albanskom sukobu. Pritom su i Srbi i kosovski Albanci sebe videli kao "prave" vlasnike prostora u vezi s kojim se danas politički spore, što je isključivalo potrebu da se u vezi s njim razgovara.

Činjenica da su u Beču započeli razgovori težak je udarac tezi o apsolutnom zlu "drugoga". Već i slika ljudi koji se učtivo pozdravljaju i smeškaju kamerama bar malo će ohrabriti one koji veruju u ljudski razum i racionalnost čovekovog ponašanja. Sigurno je da ti prvi razgovori neće doneti nikakvo rešenje. Ali, to i nije njihov cilj. Cilj prvog sastanka je da se pokaže da oni uprkos svemu što se desilo, posebno učinjenim zločinima, mogu da razgovaraju. Smisao tog prvog koraka je ipak dublji.

Početak razgovora predstavnika Srbije i Kosova je početak dugog procesa njihovog političkog sazrevanja. Do sada su oni u osnovi imali, ako ne lak, onda jasan zadatak – da zemlje vode ka evropskim integracijama. Ni u Srbiji, ni na Kosovu nema stvarnih otpora tom procesu. Sada će oni morati da se bore s nagomilanim predrasudama svojih društava da se politički problemi na Balkanu mogu rešiti samo nasiljem. I s nečim jos važnijim, svojim vlastitim predrasudama. Bilo koje trajno i demokratsko rešenje kosovskog problema značiće pobedu racionalnog u politici i znak da su naši političari shvatili da se njihova sposobnost meri pre svega uspehom u rešenju najvećeg problema s kojim se suočavaju, a ne frazama o "evropskom putu" kojim koračaju. Bečki susret je zato prvi korak ka uljuđenju naše politike; početak zasnivanja politike kao racionalne veštine mogućeg.