Strajk gladju koji su organizovali razocarani zatvorenici, buduci da im u medjuvremenu nezavisna drzava jos uvek nije ispunila obecanje, prekinut je kada je stigla cvrsta garancija da ce im kazne ipak biti smanjene

Piše: Boris Jasovic

Teza da cilj opravdava sredstvo predstavlja ugaoni kamen politike crnogorske vlasti jos od 1997/98. godine i sumnjive Djukanoviceve pobede na tadasnjim predsednickim izborima. Podsecanja radi, u Podgorici su biralista te noci radila poput dragstora, glasalo se do ranih jutarnjih sati, a do tada poslovicno neazurni republicki MUP odjednom je proradio punom parom ucinivsi da vreme izmedju podnosenja zahteva za novom licnom kartom i izdavanja iste ne bude duze od petnaest minuta. Clanovi izbornih komisija sirom Crne Gore odjednom su se nasli u cudu buduci da su bili svedoci jedinstvenog fenomena da jedna te ista osoba glasa na razlicitim glasackim mestima.

Medjunarodna zajednica je progledala kroz prste ovim izbornim „inovacijama” jer je u DJukanovicu prepoznala glavnog oponenta Milosevicevom rezimu. Na taj nacin, crnogorska vladajuca elita dobila je medjunarodni blagoslov za svoje buduce „demokratske” eksperimente. Razlicita sredstva su od tog vremena bila upotrebljavana za postizanje krajnjeg cilja – opstanka na vlasti iste garniture ljudi. Glasaci su pridobijani i u zavisnosti od socijalnog polozaja u kojem su se trenutno nalazili. Od dzakova brasna, preko obecanog zaposlenja (ili uskracivanja zaposlenja), pa sve do otvorenih novcanih aranzmana. Nije to, medjutim, bio pokazatelj dovitljivosti same vlasti i njenih mehanizama koliko ocajnog socijalnog polozaja stanovnistva dovedenog, u bukvalnom ili prenesenom smislu, do prosjackog stapa. A tome je dobrim delom kumovalo pogresno transformisanje poluvekovne realsocijalisticke politike na jugoslovenskim prostorima – u celini.

I tako – od izbora do izbora. Znacajan deo novca poreskih obveznika trosen je, izmedju ostalog, na razne vidove kupovine naklonosti glasaca koji su se iz ovog ili onog razloga kolebali. Za vecu zemlju od Crne Gore hiljadu-dve hiljade glasova ne predstavlja kriticnu masu koja odlucuje izbore, ali za ovu republiku to je brojka koja moze da predstavlja odlucujuci teg na vagi. No, potrebno je naglasiti da je crnogorska vlast nastojala da navedene zakulisne radnje u potpunosti relativizuje, svodeci ih ili na „teoriju zavere” ili na viceve prepricavane po kafanama. Sve u cilju kreiranja „demokratskog” imidza u javnosti – uz svesrdnu pomoc privatizovanih medija.

U predreferendumskom periodu vladajuca elita je uporno radila na osvajanju opstenarodnih simpatija proizvodeci iluziju da sama finansira mnogobrojne javne radove (od kojih je najkrupnije ostvarenje tunel Sozina). Istinu da se radi o novcu poreskih obveznika – dakle gradjana, zatim o delu novca dobijenog od sumnjive privatizacije javne imovine, kao i o novcu koji je Evropska unija namenila za javne radove, rezimski mediji nisu na odgovarajuci nacin prenosili. Vlast je tako stvarala imidz dobrotvora koji radi u opstem interesu. Imidz je izgledao tako stvaran da ga ni eksplicitni snimci privole Masana Buskovica da nacini „prelom u mozgu” i glasa za nezavisnost, nisu doveli u pitanje. I umesto da ceo dogadjaj doprinese tome da se konacno strgne nedemokratska obrazina s lica vladajuce elite, „slucaj Masan” je poceo da lici na zabavnu predstavu koja je slatko nasmejala suprotstavljene crnogorske strane.

Nedavni zatvorski protesti u Spuzu kraj Podgorice i u Bijelom Polju pokazali su, medjutim, da nije samo Masanu nudjeno da nacini „prelom u mozgu”. U periodu kada je bitka vodjena za svaki suverenisticki odnosno unionisticki glas, crnogorskim zatvorenicima je, izgleda, ponudjeno smanjenje kazni za celih 25 procenata ukoliko glasaju za nezavisnost. Strajk gladju koji su organizovali razocarani kaznjenici, buduci da im u medjuvremenu nezavisna drzava jos uvek nije ispunila obecanje, prekinut je kada je stigla cvrsta garancija da ce im kazne ipak biti smanjene. Ovaj apsurdni cin prastanja prestupnistva u ime nacionalne lojalnosti, koji se moze uporediti, recimo, s praksom prodaje indulgencija (oprostajnica grehova) u kasnom srednjem veku, bice, kako trenutno stoje stvari, stavljen na skupstinsko izglasavanje. I to, u formi zakona o amnestiji – kako bi obecanje bilo odrzano dok vladajuca koalicija jos uvek drzi parlamentarnu vecinu. Tacnije, do novih izbora u septembru.

Boris Jasovic
Sociolog