Ideja tolerancije ne može se nametnuti u okviru autoritarnog poretka

Piše: Lino Veljak*

Nakon Prvog svetskog rata raspala se najveća multietnička tvorevina u Evropi, habsburško carstvo. Uskoro je dovršen i proces raspadanja Otomanske imperije. Preživele su ipak druge dve multietničke tvorevine, britanska imperija i rusko carstvo (potonje u formi saveza sovjetskih socijalističkih republika i u delimično izmenjenim granicama), da ne spominjemo Švajcarsku, Belgiju i Španiju.

S padom Berlinskog zida, kojim je razrešen (hladnoratovski) sukob Istoka i Zapada, raspale su se sve tri evropske multietničke tvorevine koje su se našle na gubitničkoj strani: Sovjetski Savez (uz relativno malo ratnog nasilja), Čehoslovačka (dogovorno, uz mnogo suza i obećanja večne ljubavi) i Jugoslavija (na poznat, krvav i tragičan način).

Odatle bi se mogla izvesti dva pravila: prvo, raspadaju se samo one multietničke tvorevine koje se po okončanju velikih međunarodnih (ratnih ili hladnoratovskih) sukoba zateknu na gubitničkoj strani, te, drugo (važi bar za period nakon Drugoga svetskog rata), do raspada dolazi po liniji razgraničenja između federalnih jedinica od kojih se multietničke tvorevine sastoje, a ne po etničkim granicama (slučajevi Rusije, Ukrajine i zakavkaskih republika, a moglo bi se govoriti i o Bosni i Hercegovini, Makedoniji itd).

No, broj je slučajeva s kojima tu imamo posla isuviše mali da bi se te pravilnosti smele uzeti kao dokaz važenja nekih neumitnih zakonomernosti. U svakom slučaju, ta logika raspada predstavlja kontekst (ili makar element konteksta) u okviru kojeg treba razmatrati slučaj raspada SFRJ (i uopšte Jugoslavije), koji je nedavnim osamostaljenjem Crne Gore dospeo do svoga okončanja i zaokruženja. No, raspad o kojem je reč predstavlja još i nešto više: reč je o faktičkom slomu ideje jugoslovenstva. I upravo se u svetlosti te dimenzije sloma javljaju razne idejne konstrukcije i oblikuju interpretacijske sheme (o emocijama da ne govorimo) koje unose zbrku i dovode mogućnost racionalnog tumačenja onoga što se dogodilo na sam rub misaonog haosa.

Ako bismo u tu zbrku hteli uneti malo reda, morali bismo poći od nekoliko činjenica: Prvo, ideja jugoslovenstva javlja se znatno pre nastanka prve Jugoslavije i oblikuje se u različitim varijantama: od tzv. integrističkog jugoslovenstva usmerenog na stvaranje jedinstvene nacije (u etničkom smislu, a ne tek u smislu tzv. ustavnog patriotizma), pa do ideologije „bratstva-jedinstva” (čija se racionalna srž može svesti na ideju – državnim granicama ograničenog – multikulturalizma). Drugo, nijedna varijanta jugoslovenstva nikad nije imala većinsku podršku stanovništva bilo kojeg dela zemlje, niti je ijedna etnička skupina većinski podržavala tvrđe varijante te ideje. Jugoslovenstvo je započelo kao intelektualni projekt (a pitanje je li taj projekt bio više motivisan katoličkim prozelitizmom ili pak srpskim asimilacionizmom prepuštamo dojučerašnjim velikim Jugoslovenima koji se danas takmiče ko će više i uspešnije pljuvati po mrtvom konju), projekt isprva ograničen na deo inteligencije i omladine. Tek je kasnije, s nastankom države, zahvatio i deo vojno-policijske (monarhističke i komunističke) i, još kasnije, političke (komunističke) nomenklature – a za to je platio cenu smanjivanjem kvaliteta intelektualne podrške. Treće, projekt je u dva navrata – više zahvaljujući međunarodnom kontekstu negoli masovnoj podršci – bio uspešan u smislu konstituisanja države, ali je permanentno bio bezuspešan u nameri izgradnje nadnacionalnog etnosa. Iz podatka da se desetak posto stanovništva Jugoslavije deklarisalo Jugoslavenima ne može se nipošto izvesti zaključak da je taj projekt imao značajnijih uspeha.

S druge strane, reći će nostalgičari, u vreme „bratstva-jedinstva” vladala je bar etnička tolerancija. No, tragičan kraj Jugoslavije nameće pitanje u kojoj je meri ta tolerancija bila stvarna a u kojoj tek nametnuta; ideja da su se narodi oduvek mrzeli predstavlja ipak samo naličje naivne vere da su se u Titovoj Jugoslaviji svi osećali braćom i sestrama (moguć zaključak: ideja tolerancije ne može se nametnuti u okviru autoritarnog poretka). Posebno je pitanje koliko je nametnuto jugoslovenstvo pothranjivalo etnocentrizme, a koliko je pak uspon etnocentrizma bio proces koji se primarno može zahvaliti negativnim sintezama najkonzervativnijih delova komunističke (posebno vojne) nomenklature s najkonzervativnijim krilima „patriotske” inteligencije i vođstvima verskih zajednica. A danas ne bi trebalo biti nikakve sumnje u to da je osamdesetih godina prošlog veka, posebno nakon famozne Osme sednice, ta sinteza bila na delu (dakako, ne samo u Srbiji i ne samo među Srbima).

I konačno, nije istina da su države prolazne, a narodi i jezici trajni. I narodi nastaju i nestaju, jednako kao i jezici, a samo vremenska nepodudarnost između trajanja državnih tvorevina i trajanja civilizacija, naroda i jezika može izazvati (naravno, pogrešan) zaključak da je nešto od toga trajno a nešto prolazno. Ako je jugoslovenstvo u osnovi od početka i bilo mrtvorođenče, to ne znači da etničke komponente što ih je ono bezuspešno pokušalo objediniti imaju bilo kakvo jamstvo vlastite trajnosti, niti bi se njima smela pripisivati bilo kakva vrednost po sebi. I kao što propast jugoslovenske ideje može izazivati žal i nostalgiju (po uzoru na onu baku koja je nedavno umrla u Zagrebu u stotoj ili sto drugoj godini života, do smrti držeći na zidu spavaće sobe sliku „dobrog cara Franje Josipa”), nikakva nostalgija ne može promeniti tok zbivanja, tako bi se – bar za budućnost – valjalo osigurati od kobnih posledica obogotvorenja bilo kakve etničke (a ne samo državne) tvorevine.

Profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu

Lino Veljak

Politika