Saziv koji bude izabran ne samo da će doneti novi ustav CG, već će tokom svog mandata postavljati zakonske osnove za budući identitet nove balkanske države

Piše: Miša Đurković*

Kada je pre nekoliko dana predsednik Crne Gore raspisao izbore za 10. septembar, uprkos argumentovanim apelima da se taj datum odgodi zbog turističke sezone, još jednom se potvrdilo da je Milo Đukanović veliki tehničar vlasti. Koliko god privreda države počivala na turizmu, ipak je mnogo važnije da se iskoristi zamah referendumskog trijumfalizma i da se na izuzetno važnim parlamentarnim izborima, prvim u samostalnoj državi, obezbedi vlast za još četiri godine. O značaju predstojećeg izjašnjavanja govori činjenica da se radi o izborima za ustavotvornu skupštinu. Saziv koji bude izabran ne samo da će doneti novi ustav CG, već će tokom svog mandata postavljati zakonske osnove za budući identitet nove balkanske države.

Od referenduma nije proteklo ni dva meseca, a politička karta Crne Gore gotovo da nikakve veze nema sa slikom koju pamtimo iz perioda kada je bila u zajednici sa Srbijom. Kao i uvek, ključno pitanje je kako će se Đukanović, koji razumljivo i dalje služi kao referentna tačka za sve dileme, postaviti prema agendi najvažnijih pitanja. Na primer, otvoreno je pitanje strateške i bezbednosne budućnosti nove države. Strahujući od vrlo nejasnih namera zapadnih zvaničnika, Đukanović je u poslednje tri godine napravio snažan zaokret ka Rusiji, otvarajući širom vrata za ulazak ruskog kapitala, tako da je npr. gospodin Deripaska postao vlasnik velikog poseda u CG. Ovo novo ekonomsko savezništvo povuklo je i oživljavanje drugih tradicionalnih oblika saradnje, pa se uveliko priča o mogućnosti da ruska vojska preuzme i dogradi postojeće lučke kapacitete nekadašnje vojske SCG. Ovo bi naravno značilo prestanak svake priče o ulasku u Partnerstvo za mir, odnosno NATO, a time indirektno i odricanje od članstva u EU. Šta o ovome kaže Milo Đukanović teško da ćemo čuti u kampanji.

Drugi zanimljiv sektor otvorila je odluka tradicionalno „nezavisnog” Ustavnog suda CG, kojim je vrlo blagorodan Zakon o pravima manjina proglašen neustavnim. Ovaj zakon je imao važnu ulogu u predreferendumskom procesu jer je privukao manjine na suverenističku stranu. Moguće je da se neko ozbiljno uplašio mogućnosti da Srbi kao manjina sa 32 odsto učešća u stanovništvu zatraže prava u skladu sa tim zakonom. Međutim, stranke bošnjačke i albanske manjine osećaju se izigranima, tako da je pitanje njihovog budućeg političkog opredeljenja ozbiljno otvoreno.

Veoma vešt manevar Đukanović je napravio time što se otresao SDP-a i drugih nejakih partnera, šaljući jasnu poruku da je jedan posao završen, a da je stranka spremna da se okrene drugim suštinskim pitanjima, među kojima dominira podizanje životnog standarda i borba protiv korupcije (!) Ako nekome premijerova borba protiv korupcije zvuči šaljivo, neka pogleda pisanje „Pobjede” i „Vijesti”, pa će videti da je medijska slika o ozbiljnosti ovog poduhvata izuzetno dramatična. DPS time ne samo da pokušava da osvoji agendu koju nameće Nebojša Medojević (čija se grupa ovih dana pretvara u partiju Pokret za promene), već i na savršen način otvara sebi vrata za koalicije s nekim potpuno novim partnerima. Svako ko je pratio neverovatne obrte ove partije od 90-tih na ovamo zna da je Đukanović spreman za bilo kakvu ideologiju, koaliciju i kombinaciju.

Šta je sa ostalima? Prvo valja reći da se niko više i ne seća ovde pompezno najavljivane opozicione četvorke. Pokret za promene ide samostalno kao zanimljiva tehnokratska varijanta, „crnogorski G17 plus”, kome se predviđa solidan broj glasača: trenutno im se daje oko 13–14 odsto, nešto više od SNP-a. Partija Predraga Bulatovića, međutim, pokazuje sve pomirljivije tonove prema Đukanoviću i očigledno insistira na približavanju. Zanimljivo je da su se oglušili na pozive da opozicione stranke potpišu izjavu da neće ulaziti u postizborne koalicije sa DPS-om. Jasno su odbili da stanu na srpsku listu, da srpsko pitanje istaknu kao prioritet svog delovanja i okreću se socijalnim temama. Bitno je da se ova stranka koju su Srbi u CG dugo doživljavali kao zastupnika svojih interesa jasno profiliše kao ipak crnogorska stranka koju srpsko pitanje u CG ne zanima.

Osim stranaka albanske i bošnjačke zajednice koje će imati svoj tradicionalni broj mandata, u parlament će kao četvrti značajan faktor ući Srpska narodna stranka, kao jedina partija koja eksplicitno ističe problem položaja Srba u CG. Sada su na sedam odsto, a deset procenata je realno dostižan cilj koji bi im omogućio da prilikom ustavnog preuređenja države odigraju važnu ulogu.

Iako nijedna velika stranka u Srbiji ne pokazuje poseban interes za ova dešavanja, budući da se i ovde spremaju izbori, čini se da im je vreme da istinski obrate pažnju na položaj Srba van Srbije. S obzirom na rodbinske veze i činjenicu da veliki broj građana Srbije vodi poreklo iz tih krajeva, odnos prema ovom pitanju neće biti beznačajan kada birači budu odlučivali kome će dati svoje glasove.

Miša Đurković
Naučni saradnik u Institutu za evropske studije

Politika