Drevni je obicaj kod pravoslavaca da na grobu pokojnika neko odrzi lep govor ili zalelece. Za ocuvanje tog obicaja od zaborava, na severu Crne Gore \”zaduzen\” je sada penzionisani ucitelj Tadisa Tale Lekovic

Piše: BETA

Drevni je obicaj kod pravoslavaca da na grobu pokojnika neko odrzi lep govor ili zalelece. Za ocuvanje tog obicaja od zaborava, na severu Crne Gore “zaduzen” je sada penzionisani ucitelj Tadisa Tale Lekovic iz sela Pavino Polje.

Gotovo da nema mesta u Vraneskoj dolini, u bjelopoljskoj opstini, u kojem Tale nije bio bar na jednoj sahrani i nad odrom zalelekao ili odrzao dirljiv posmrtni govor.

Do odredista najcesce stize “ficom” ili na konju, a za krace relacije noge ga jos dobro sluze.

“Pre odlaska na ispracaj pokojnika, bilo da sam ga dobro ili manje poznavao, moram psihicki da se pripremim. Kada stignem pred njegovu dotadasnju kucu ili odar, zauzmem odredjeni polozaj tela sa jednom nogom isturenom napred i rukama na kukovima.

Korak po korak primicem se odru, obratim mu se po imenu i prezimenu, a onda reci krenu, ponekad i suze, tako da sam u nekim prilikama imao osecaj da ih necu moci zaustaviti”, prica Tale.

Tu retoricku sposobnost, dodaje, nasledio je od dede i oca. Deda je bio dobar lelekac, a otac, kako pricaju ovdasnji mestani, bio je u toj umesnosti neprevazidjen, tako da dok je mogao da hoda nije propustio ni jednu sahranu, kaze Tale.

Tale smatra da, prema onoj latinskoj izreci “O mrtvima sve najbolje”, treba o svakom pokojniku, prilikom njegovog ispracaja sa ovoga sveta, reci lepe reci, jer bez njih, kaze, sahrana bi bila oskudna.

“Ne znam na koliko sam sahrana tacno zalelekao tokom prethodnih 40 godina, ali sam siguran da se to desilo barem 250 puta”, istice Tale i dodaje da je posmrtnih govora odrzao mnogo vise.

“U trenucima razmisljanja i donosenja odluke da govorim na nekoj sahrani, u meni se javi neka tuga za umrlim, gotovo kao da sam pripadao njegovoj porodici, sto mi trenutno daje inspiraciju da smislim birane reci koje cu izgovoriti”, prica ovaj profesionalni lelekac.

“Pre desetak godina, kada je jedan Cerovic iz sela Cokrlije pobio celu svoju porodicu, obratio mi se njegov deda i zamolio da odrzim posmrtni govor.

Iako nerado, pristao sam i odmah posao kuci. Legao sam da spavam i tokom noci u snu su mi se javile sve reci koje treba izgovoriti, tako da mi je za sahranu te porodice ostalo samo da ih ponovim”.

Tale kaze da sve recenice koje izgovori o umrlom cesto budu dirljive do te mere, da su mu mnogi rekli “da mogu pobuditi suzu u kamenu”.

Tale navodi slucaj sahrane jednog deteta starog cetiri meseca, tokom koje je on govorio, lelekao i plakao, ali su plakali i svi gradjani koji su dosli na taj ispracaj.

“Slicno sam doziveo i na sahrani devojaka starih 17 i 20 godina, kojima je rodbina obukla vencanice. Ambijent na tim sahranama vizuelno je licio na svadbe, uz razliku sto se umesto muzike cuo prvo moj lelek, a zatim plac svih prisutnih”, prica Tale.

Zadnji “kolektivni” i najtezi lelek Tale je imao 24. januara ove godine, kada je u bjelopoljskoj sportskoj hali pored svakog od 24 sanduka, u kojima su bila tela poginulih u zeleznickoj nesreci, odlelekao po recenicu-dve, jer, kaze, vise ne bi izdrzao.