Mogući srpski degolizam znači – obnoviti autoritet države, uz ostavljanje dovoljno vazduha građanskom društvu

Piše: Neven Cvetićanin/Politika

U proteklim nedeljama imali smo prilike da čujemo mnogobrojna “spasonosna” rešenja za, silom prilika, samostalnu Srbiju. Tako se postavilo pitanje monarhije i(li) republike, kao pitanje bazičnog konstitucionalnog predznaka. No, u pratećim raspravama o monarhiji i republici izriču se razne površne kvalifikacije, kojima suprotstavljene strane, potpuno politikantski, “čašćavaju” jedna drugu.

Tako imamo neku vrstu primitivnog “republikanizma” koji ispoveda, na primer, onaj mladosocijalista koji kaže kako se predsednik republike može smeniti, a kralj, ako se želi smeniti – mora se ubiti. Takvi kao da nisu čuli za koncept konstitucionalne monarhije u kojoj je kralj ustavna kategorija, pa kao i ostale slične kategorije potpada pod opšta određenja ustavnosti i zakonitosti. Sigurno je da niko nije mislio u Srbiju uvoditi orijentalnog sultana, koji bi se mazao uljima i kinjio narod.

No, na drugoj strani, to ne daje pravo ni “monarhistima” da kažu kako bi konstitucionalna monarhija od Srbije preko noći napravila Englesku i kako bi zahvaljujući njoj dobili sve ono što vekovima nemamo.

Istina je da je ustavna parlamentarna monarhija najstabilniji oblik vladavine. O tome svedoči činjenica da su Britanija, Švedska i Holandija pod tim poretkom opstale nekoliko vekova. No, vredi konstatovati da Srbi nisu Englezi i da imaju potpuno drugačiju političku tradiciju. O tome možda najbolje govori ona anegdota po kojoj je Pašić, navodno, srpskim kritičarima koji su mu spočitavali da nije državnik ni upola kao Gledston šeretski odgovorio: “Kakvi ste vi Englezi, takav sam i ja Gledston”.

Politička tradicija je kod Srba većinski bila antiaristokratska i kolektivistička i bez obzira na to da li smo zadovoljni tom činjenicom moramo je konstatovati, ako uopšte želimo da svrsishodno delujemo u zadatoj političkoj stvarnosti. Kod Srba, a to je tužno primećivao i Slobodan Jovanović, vazda je bio dominantan jedan “dinarski” socijalističko-anarhistički “gen”. Stoga nam “Šestu ličku” nisu doneli stranci, već je u njoj bilo nešto autentično naše – i hajdučija, i arhetipske brđanske strasti. S. Jovanović se stoga s pravom zapitao kako taj “dinarski gen” disciplinovati i mudro iskoristiti njegove energetske potencijale. Tom genu se ne sme dati na volju kao što je činjeno u komunizmu i socijalizmu (“titoizmu” i “slobizmu”). Na drugoj strani, njega nije moguće ni potpuno negirati zazivajući neku “aristokratsku Srbiju” jer će takva Srbija biti nerazumljiva većini njenih građana. Šta nam onda valja činiti?

Valja nam sagraditi patriotsku republiku u kojoj će biti ono najbolje iz obe naše političke tradicije, i republikansko-socijalističke i monarhističko-liberalne. Neko će se s pravom zapitati – zar se ne mešaju time babe i žabe, levica i desnica. Na kraju, neko će zapitati da li je uopšte postojao negde politički sistem u kome su se mešali ti elementi?

Na ova pitanja moguće je odgovoriti ukazujući na jednu političku tradiciju, prepoznatljivu u posleratnoj Evropi. Naime, na degolističku političku tradiciju koja je, doduše, nastala u Francuskoj, ali je ostavila snažan pečat u čitavoj ujedinjenoj Evropi. Ta tradicija je republikanska, međutim tu republika nije revolucionarna već ona u sebe inkorporira i sve tradicionalne vrednosti evropskih društava – i religiju, i crkvu, i običajnost. No, takva republika ne ostaje isključivo na tradicionalnim vrednostima, već razvija i neke progresivne vrednosti, poput socijalne pravde i socijalnih prava.

Zaista, degolizam je u Francuskoj pokazao da je moguće spojiti francusku katoličku “desnu” tradiciju s tradicijom francuske socijalne “leve” republike. On je konačno izmirio naciju ne izlazeći iz okvira građanskog sveta, ali ne zapostavljajući ni one francuske tradicije koje su trajale vekovima.

Stoga slobodno možemo reći da nam je potreban jedan “srpski degolizam” prilagođen postmodernom vremenu i globalnim okolnostima. U konstitucionalnom smislu, on znači – jakog predsednika, nešto slabiju ali odgovornu vladu i parlament sa mnogo manjom količinom strančarenja i “fudbalskih” transfera. U ekonomskom smislu on znači nalaženje balansa između onoga što ipak mora ostati u državnom vlasništvu i onoga što treba prepustiti privatnoj inicijativi. U bezbednosnom smislu, on znači konstituciju organa državne sile (policija, vojska) kao ozbiljnih i profesionalnih institucija sa kojima se neće poigravati ni gangsteri, ni horde navijača u dvoranama i stadionima. U kulturološkom smislu, to znači ostaviti dovoljno vazduha za stvaraoce svih fela – od glumaca do naučnika, da mirno rade svoj posao bez straha od “političke cenzure”. Jednom rečju, mogući srpski degolizam znači – obnoviti autoritet države, uz ostavljanje dovoljno vazduha i građanskom društvu. Naravno, bilo bi tu mesta i za prestolonaslednikovu porodicu i vaskolike monarhiste, kao i za socijaliste “kubanskog” profila. Samo bi država stalno pazila da se ne pobiju i opet nas “o jadu zabave” i udalje od rešavanja konkretnih životnih problema koji muče ubogi puk.

Istraživač-saradnik u Institutu društvenih nauka
Neven Cvetićanin