Na obe bratske strane trupe su depresivno zapuštene. Borbena tehnika je u stanju simbolične korozije, bez velike nade da se iz tehnološke praistorije može brzo izaći

Piše: Ljubodrag Stojadinović/Politika

Izgleda da će se zajednička vojska rastaviti prostom deobom. Sasvim mirno u atmosferi naglašene ravnodušnosti i jakog zamora ljudskog materijala. Vojnicima je već dosadilo da se dele, jer to jedino i rade poslednjih petnaest godina. I sada je valjda tome došao kraj, više nema šta da se rasparčava. Pri ovom rastanku neće biti tuče niti ozbiljne svađe. Braća su srećne ruke, dobili su i države i vojske. Samo još da dokuče kako se sa njima rukuje.

Na obe bratske strane trupe su depresivno zapuštene. Borbena tehnika je u stanju simbolične korozije, bez velike nade da se iz tehnološke praistorije može brzo izaći. Vojskama (na obe strane) preti socijalni slom. Nema programa koji bi apsorbovao nesnosni višak kancelarijske radne snage.

Moderna verzija srpskog (i crnogorskog) rodoljublja ne sadrži u sebi dramatične ratne pokliče. Male zemlje dobijaju ratove samo na jedan način: ako ih ne vode. Spremajući se za odlazak iz nelogične konfederacije, Crnogorci su usavršili model relativnog razoružanja. Još se ne zna da li im to odgovara, i da li će uopšte proći, ali general Blagoje Grahovac je više puta obrazlagao svoje otkriće. Po njemu, samostalna Crna Gora bi imala samo 1.000 vojnika. Toliko joj treba, ta „tisućina“ će završiti svaki posao.

Možda će Montenegro zaista učvrstiti svoju državnost armijom koja bi imala samo počasne, vatikanske proporcije. To je moguće, ako je neko već predvideo dalji preobražaj nepouzdanog balkanskog bureta trotila u običnu kacu.

Srpska vojska bi morala da se uzda u mudru politiku elite, i u svoju tradiciju. U njoj nije dobro posezati samo za slavom, nego i za ožiljcima koji se u nadahnućima i zanosima ne vide. Posao oko vojske nije samo ceremonijalan, niti folklorni, u oblasti kumovanja, u licitiranju oko toga kako će se nacionalna oružana sila zvati. U raspodeli moći već se vide izvesna militarna gloženja na nivou predsedničke i premijerske nadležnosti. Dakle, kome će pripasti „maršalske počasti“, odnosno ovlašćenja vrhovnog komandanta?

Na prvi pogled izgleda da bi to mogao da bude Boris Tadić, kao predsednik Srbije. Njegovom vojnom eksponiranju pomaže prezidentska inercija iz doba Miloševića. I, naravno, stari ustav koji predsedniku države daje vlast nad oružanim snagama.

Ministar odbrane je, međutim, član vlade, čime se komandna piramida pomera i ka premijeru. Novi ustav bi morao da razreši to „dvovlašće“ koje bi u srpskom političkom teatru moglo do svađe da omete proces i instrumente rukovođenja. Dakle, hoće li premijer biti kancelar sa snažnim ovlašćenjima, a predsednik reprezent čije će nadležnosti biti uglavnom protokolarne i počasne?

Ili će novi ustav ustoličiti šefa države kao neprikosnovenog komandanta vojske? U tom slučaju prvi i resorni ministar bi se bavili operativnim stvarima, a na vrhu bi bio predsednik. Sam bez troglavog Vrhovnog saveta odbrane, i naravno, bez Svete Marovića u njemu.

Dok se Tadić lepo slika na vežbama, prima raporte i govori o izvozu ideja bezbednosti, vlada radi mnogo važnije stvari. Prvo se Mlađan Dinkić posvađao sa Obrenom Joksimovićem. A onda je isti Obren isključen iz DSS-a. Odakle uopšte Joksimović u ovoj priči? Pa, zato što je pre nekoliko meseci postavljen na čelo nekakvog Fonda za reformu Vojske SCG. Te vojske više nema, pa nema ni fonda. Šta se tamo radilo – ko će ga znati, takva ideja je već jednom propadala u doba Prvoslava Davinića.

I sad je Joksimović optužio Dinkića da „prisvaja vojnu imovinu“! „Kakva, more, vojna imovina”, – kaže Dinkić, „to uopšte ne postoji. To je imovina Srbije!“

Posle toga, naravno, Joksimović je izgubio fantomski fond, a DSS njega. Izbacili su ga, bez mnogo emocija, skoro bez saopštenja. Vlada je preuzela kontrolu nad parama. A to će reći – i nad vojskom. Ko plaća – njemu se i svira. Tako će general Ponoš, bar dok se stvari ne raščiste, biti u dilemi kome da ponudi počasti, uz gardiste i orkestar: Tadiću ili Koštunici? Ili obojici! Pa, dabome.

Ali, ni Ministarstvo odbrane Srpske vojske ne sedi badava. Prvo je skinuta zastava SCG, i poslata u muzej, uz himnu „Hej, Sloveni“, koja se može čuti još samo u Nemačkoj. A zatim su vojni muzičari zasvirali „Bože, pravde“.

Pre samo šesnaest godina za tu pesmu se moglo zaglaviti kod istražnog vojnog sudije. Ali, Ministarstvo je već zaboravilo na doktrinu koja je u doba SCG važila samo jedan dan, i samo za Srbiju. Sada sprema Strategijski pregled odbrane. Do 2010. biće ukinuta regrutacija, a Srpska vojska će biti profesionalna.

Srbin odavno ne ide rado u vojnike. Kad ne bude uopšte morao, možda će poželeti. Onako, iz inata.