Srbija se ovih dana poistovećuje sa uvređenom mladom koja, ostavljena pred oltarom, u suzama proklinje svoju sudbinu

Piše: Boris Jašović/Politika

Ponekad nam je preko potrebna analiza istorijskih činjenica radi boljeg razumevanja događaja koji se odigravaju – pred našim očima. Takav postupak nam je pre svega potreban da bismo, koliko je god moguće, zaobišli tradicionalnu naviku našeg naroda u vezi s beskrajnim iščuđavanjem i lamentiranjem nad očiglednim pojavama koje se nepotrebno mistifikuju.

Jedna od, u ovom trenutku, veoma rabljenih metafora koja ne objašnjava na najsrećniji način aktuelnu situaciju u zemlji, već je, naprotiv, dodatno zamagljuje, tiče se poistovećivanja Srbije sa uvređenom mladom koja, ostavljena pred oltarom, u suzama proklinje svoju sudbinu. Time se, valjda, želi na pojednostavljen način objasniti fenomen izostanka svečanih fanfara i euforije karakteristične za proslavu obnove srpske državnosti. Objašnjenje razloga flegmatične političke atmosfere i nevoljnog prihvatanja, čini se, iznuđene državnosti leži, međutim, na sasvim drugoj strani i delimično se poklapa s problemom srpskog nacionalnog identiteta koji trenutno prolazi kroz period blage krize.

Srbija, naime, ne pripada niti korpusu tzv. nacija bez države, poput Katalonije, niti spada u red tzv. država bez nacije, kao što je slučaj, na primer, sa Singapurom. Srbija pripada pre svega redu starih država koje su svoju državnost i svoj kulturni identitet izgrađivale teškom mukom u dugom periodu. Možda je između ostalog i to razlog zbog čega je u jednom istorijskom trenutku (posle Prvog svetskog rata), kada je bila u poziciji da stvori respektabilnu srpsku državu, olako odustala od tog projekta, utopivši svoj nacionalni identitet u nadnacionalni konstrukt, ispostaviće se, kratkoveke države Južnih Slovena. Kasnije, posle Drugog svetskog rata, srpski nacionalni i kulturni identitet poslužio je komunističkoj ideologiji kao glavni stožer bez kojeg bi se nestabilna jugoslovenska zajednica ekspresno raspala – poput mehura od sapunice.

Slično je bilo u bivšem SSSR-u, ali s dijametralno suprotnim epilogom. Ruski nacionalni identitet igrao je ulogu stožera sovjetske države, mada je u sedam decenija njenog postojanja, isto kao u SFRJ srpski identitet, predstavljao glavnu metu sovjetske kulturne represije. Razlog se krio u činjenici što je sovjetska država, da bi homogenizovala svoje etnički heterogeno stanovništvo, bila prinuđena da konstruiše sovjetski identitet – na razvalinama istorijskog ruskog identiteta. No, za razliku od Srba, koji su najupornije branili jugoslovenstvo, budući da je ono kao idejna matrica bilo duboko ukorenjeno u njihovom nacionalnom biću, Rusi su čekali povoljan trenutak kada će se osloboditi sovjetskog identiteta koji je nešto više od sedamdeset godina gušio njihovu nacionalnu samobitnost.

I dok se ruski nacionalizam aktivirao uz svestranu pomoć političke elite nakon pada Berlinskog zida, te zajedno s nacionalizmima baltičkih republika predstavljao glavnu mobilišuću snagu usmerenu ka razgradnji sovjetske države, dotle je srpski nacionalni interes u istom periodu usmeravan u pravcu krvave borbe za očuvanje SFRJ, a ne, što bi bilo logičnije, ka obnovi svoje državnosti. Ali od naknadnog pametovanja slaba je vajda.

Igrom istorijskih okolnosti, Srbija se sada našla pred zadatkom obnove vlastitog identiteta. I samo u tom kontekstu treba zahtevati njenu okrenutost sebi. Pod tim treba podrazumevati donošenje novog ustava, rad na evropskim integracijama i, pre svega, očuvanje bratskog odnosa sa Crnom Gorom, što je neophodna stavka u predstojećem procesu obnove srpskog nacionalnog identiteta. Misliti drugačije u ovom trenutku potpuni je nonsens. Zato ne bi trebalo preterano da čudi evidentno odsustvo euforije i prisustvo poprilične doze bezvoljnosti prilikom skupštinskog izglasavanja preuzimanja kontinuiteta državne zajednice od strane države Srbije. Čak ni zastava državne zajednice tog dana nije htela sa krova parlamenta. Čvrsto obmotana oko jarbola kao da je prkosila novonastalim istorijskim okolnostima. U simboličkom smislu, razume se.

Boris Jašović
Sociolog