Nisam imao i nemam nikakve dileme ili iluzije o onome što je radio i nažalost još radi Vojislav Koštunica nakon 5. oktobra. Ono što je radio nakon dolaska na vlast je najblaže rečeno SRAMNO

Piše: Goran Petrović/Nezavisne Novine

Nisam imao i nemam nikakve dileme ili iluzije o onome što je radio i nažalost još radi Vojislav Koštunica nakon 5. oktobra. Možda je ova vremenska odrednica suvišna, jer on pre oktobarskih promena nije radio gotovo ništa što bi bilo vredno pažnje.

A ono što je radio nakon dolaska na vlast je najblaže rečeno SRAMNO. To što ja nisam imao dilemu, ne znači da je nisu imali drugi, da ne kažem mnogi, čak i među onima koje sam lično poznavao i s kojima sam se družio i družim.

Nisu mi verovali kada sam im još pre četiri-pet godina govorio da je on lažni demokrata, lažni legalista, licemer i lažov najgore vrste. O kompleksima koje vuče iz prošlosti da i ne govorimo. Nisu želeli ili mogli da se slože s mojom tvrdnjom da je jedina razlika između Miloševića i njega u tome što je Milošević uništio moju budućnost (odnosno budućnost moje generacije), a Koštunica budućnost moje i naše dece.

Nisu verovali ni kada se saznalo da se 5. oktobra sakrio u mišju rupu i da su ga jedva doveli da se obrati građanima kada je sve bilo gotovo, kada je tajno udvorički i s poštovanjem razgovarao s Miloševićem i svašta mu obećao, kada su on i njegovi saradnici insistirajući u startu na lažnom legalizmu, sprečili da ove demonstracije pređu u fazu istinske revolucije, kada se odmah po ulasku u Palatu federacije okružio najkonzervativnijim kadrovima lojalnim Miloševiću, kada je za svoje saradnike odabrao ljude ”s kojima ni komšije ne bi popile kafu”, što rekoše u jednom sloganu omladine DS-a, kada je prigrlio ratne zločince i kriminalce, kada je TVRDOGLAVO ODBIJAO da svojim demokratskim autoritetom i kredibilitetom dobijenim direktno od građana utiče na podnošenje ostavke Radomira Markovića i kada je mesecima odbijao da smeni Pavkovića, iako je to tada bio jedini uslov za naš ulazak u Partnerstvo za mir, u kojem nismo ni danas, kada je isporučivanje Miloševića Hagu nazvao državnim udarom i protivustavnim aktom i zapretio svima koji su u tome učestvovali, kada je onemogućavao i na sve načine opstruisao saradnju Srbije s Haškim tribunalom, kada je u leto 2001.

NAPUSTIO VLADU optužujući bez ikakvih argumenata i dokaza pokojnog Đinđića i njegovu vladu za saradnju s mafijom, kada je radio na rušenju Vladinih institucija i s pokojnim Gavrilovićem pravio planove za stvaranje nove službe odane njemu, njegovoj partiji i patriotskom bloku, a onda Gavrilovićevu smrt vulgarizovao i iskoristio za još veću satanizaciju Đinđića i njegovih saradnika, i kada je podržao oružanu pobunu i PRAVI DRŽAVNI UDAR koji su njegovi saradnici organizovali zajedno s delovima JSO-a i “zemunskog klana”.

Tek kada je ubijen Đinđić i kada su nakon akcije “Sablja” i široj javnosti postale dostupne neke informacije o aktivnostima njegovih saradnika pojavila se mala sumnja, koja je nažalost brzo pala u zaborav nakon njegovog izbora za premijera.

Nisu mi verovali ni kada je sastavio svoju nazovi vladu, od najgorih među najgorima postavljajući ovaj put umesto lečenog narkomana, obijača trafika za ministra policije, ni kada su svi zajedno počeli da uništavaju institucije sistema i Srbiju vraćaju unazad anulirajući sve ono što su prethodne dve vlade uspele da poprave, kada je umesto kontinuiteta s Đinđićevom politikom napravio kontinuitete s Miloševićevom, ni kada su krenule litije i molebani, a popovi počeli da dobijaju počasna mesta na svim skupovima i da se pitaju čak i za TV frekvencije, ni kada je zbog svoje čiste ljubavi prema Hristu i svetom Savi omogućio da se njegovi miljenici u mantijama oslobađaju za počinjene zločine prema deci, ne zato što nisu krivi ili usled nedostatka dokaza, već ZBOG ZASTARELOSTI PREDMETA, kada su njegovi ministri pravde i policije i ostali jurišnici počeli da vrše pritisak na Specijalni sud, kada su oni kojima se tamo sudi počeli da dižu glavu jer su na vlast došli njihovi, kada se predao Legija jer je imao neograničeno poverenje u ovu vlast, kada su satima ministar i direktor BIA utvrđivali njegov identitet, kada su napadani članovi Đinđićeve porodice, kada su smenjivani i degradirani policajci koji su radili svoj posao, kada su smenjivani i hapšeni tužioci i dovođeni novi po ukusu DSS-a ni kada je predsedniku Sudskog veća u procesu za ubistvo Đinđića oduzeto obezbeđenje i mobilni telefon, kada su počele da se obaraju prvostepene presude, a članovi njegove stranke govorili da pravnici, koji su to komentarisali i osuđvali nemaju pojma i ne poznaju pravo, kada je povlačio sramne poteze prema Crnoj Gori i direktno se uključio u predreferendumski proces, a nakon toga infantilno i zlobno odbijao da prizna crnogorsku nezavisnost i poraz svoje politike, i kada je lagao predstavnike međunarodne zajednice da će uhapsiti Mladića.

Ni kada su prekinuti naši napori da se makar i formalno nađemo u čekaonici EU i potpišemo taj famozni Sporazum o pridruživanju koji su već pre mnogo godina potpisale sve druge balkanske države.

Ali, poverovali su prošle nedelje kada je ubijen Zoran Vukojević, svedok saradnik u sudskom postupku za ubistvo Zorana Đinđića, i kada je postalo jasno da su to osokoljeni, svim ovim napred nabrojanim aktivnostima Koštunice i njegovih saradnika i obožavalaca, na svirep i brutalan način uradili preostali članovi “zemunskog klana”, koje nakon njegovog dolaska na vlast NIKO NIJE NI TRAŽIO, iako se nalaze na međunarodnim poternicama, a za zločine koje su počinili zaprećene su najveće zatvorske kazne.

Ovo je definitivno kraj, govore mi sada ti isti ljudi i prijatelji, priznajući da to nije kraj samo njihovih zabluda i iluzija, već kraj bilo kakvih iluzija da će se ovde nešto promeniti, da ćemo se istrgnuti iz kandži tajkuna, ratnih zločinaca i kriminalaca i postati normalna, građanska i demokratska država.

Nema nade za ovu nesrećnu zemlju čije još nesrećnije ”rođenje” evo ”'slavimo” u duhu pretpetooktobarskih konferencija za štampu Koštunice i DSS-a na kojima je atmosfera bila tužnija nego na sahranama i parastosima.

Nije ove ljude porazila ni nezavisnost Crne Gore, ni sve izvesnija nezavisnost Kosova, ni problemi s Haškim tribunalom, ni prekid pregovora s EU, jer to iako se radi o veoma važnim državnim procesima, nisu stvari koje suštinski određuju sudbinu i budućnost ove zemlje.

Ugaoni kamen te budućnosti je ODNOS DRŽAVE, VLASTI I SVIH GRAĐANA PREMA KRIMINALU, jer od toga zavisi kakav će biti naš svakodnevni život, mnogo više nego od toga, da li će se taj život odvijati u republici ili monarhiji, državnoj zajednici, federaciji, konfederaciji ili savezu nezavisnih država, s Kosovom ili bez njega.

Tek nakon ovog ubistva ljudi se bude i shvataju ”ko je laža, a ko je istina” jer na osnovu svega što su čuli i videli tokom prethodnih godina, mogu da procene i Đinđićevu ”saradnju” s mafijom i Koštuničinu ”borbu” protiv nje.

A da se Koštunica i njegovi perfidno i potuljeno bore ne protiv mafije, već protiv svake pravosnažne presude, bilo kom njenom članu, postaje jasno svima.

Sve dok bilo ko od njih, ne bude pravosnažno osuđen na 40 godina zatvora, postojaće veoma jak motiv i mafijaša i njihovih advokata i političkih mentora, ali i patriotskih medija i njihovih ratnih drugova na slobodi, da menjaju vlade, zakone, tužioce, sudska veća i izjavljuju žalbe.

I ubijaju sve one koji se tome nađu na putu – što da ne?

A kada Vrhovni sud Srbije, koji vodi verna sledbenica i prijateljica aktuelnog ministra pravde, koja se kao i on zalaže za ukidanje specijalnih sudova i svedoka saradnika, PONIŠTI prvostepenu presudu za ubistvo Ivana Stambolića, postaće jasno čak i Vuku Draškoviću (po sopstvenom priznanju) kakva je naša budućnost.

Dotle će ogromna većina građana Srbije, svesnih ”da je ovde sve u rasulu, a da je samo kriminal organizovan”, svakoga dana ponavljati u sebi rečenicu koja otprilike glasi – Jebem ti zemlju, gde sam našao da se rodim!