Srbija se, kao nezavisna država, ozbiljno spotiče već na prvim koracima. Na svečanom proglašenju nezavisnosti Crne Gore ponovila se slika viđena svojevremeno u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju ili Sarajevu

Piše: Danas

Srbija se, kao nezavisna država, ozbiljno spotiče već na prvim koracima. Na svečanom proglašenju nezavisnosti Crne Gore ponovila se slika viđena svojevremeno u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju ili Sarajevu: nije bilo nikog od srbijanskih čelnika ili njihovih izaslanika. Beograd se poneo miloševićevski, praveći se da ne vidi ono što vidi čitav svet. Time je opaljen šamar ne toliko crnogorskom rukovodstvu – kojem je Srbija želela i želi što više napakostiti – koliko zdravom razumu.

Vlast države Srbije svrstala se uz crnogorsku opoziciju, koju je i dosad, opet uvežbano miloševićevski, gurala niza stranu i kuražila da lupa glavom o zid. Ako neki građani Crne Gore ne priznaju sopstvenu državu, to je crnogorski unutrašnji problem. Mešanje u unutrašnje stvari suseda tokom proteklih petnaestak godina mnogo je koštalo Srbiju. Iz pogrešaka i zabluda nije izvučena nikakva pouka. Nije se naučilo ni toliko da su državni interesi viši od ličnih i partijskih.

Srbija obnovljenu nezavisnost dočekuje u sličnom raspoloženju kao stvaranje SRJ pre šesnaest ili SCG pre tri godine. Vlast se, poput uvređene mlade, mršti i roguši, jer nije dobila ono što je htela. Građani su nezainteresovani, jer ih o državnim pitanjima i poslovima ni dosad niko nije ni pitao ni obaveštavao onako kako dolikuje. Crnogorcima je u subotu uveče poručeno da Srbiju njihova država ne zanima. Građanima Srbije dato je do znanja da će im naknadno biti javljeno kako će se Beograd prilagoditi novonastalim okolnostima. A između redova kroz zube ceđenih poruka provirivalo je zloslutno uverenje da još nije stavljena tačka i da je nezavisnost Crne Gore samo privremena.

Tužno je kad građani Srbije od evropskih zvaničnika saznaju da je njihov premijer tužan. Mučno je kad na proglašenju nezavisnosti Crne Gore, s kojom Srbiju vezuju vekovi bliskosti, zajedništva i razumevanja, nema nikoga ko bi u ime zvaničnog Beograda izrekao želju i nameru da se veze jačaju, da nova granica ne razdvaja, da se prepreke na evropskom putu savladavaju zajedničkim naporima.
Pošto je Srbija vremenom priznala Sloveniju, Hrvatsku, Makedoniju te Bosnu i Hercegovinu, priznaće i Crnu Goru. Uspostaviće s njom diplomatske odnose, primaće njene predstavnike sa najvišim počastima. Nastojeći da se ponaša evropski, Podgorica će velikodušno preći preko nezrelog postupka Beograda. Ali, zadugo će ostati neka gorčina.