Dinkić teškim rečima optužuje Svetu Marovića. Navodno je šarmantni predsednik SCG nemilice rasipao srpske pare, i arčio ih kao maneken nezavisne Crne Gore. To nije kraj repa koji se vuče za koloritnim budvanskim plejbojem

Piše: Ljubodrag Stojadinović /Politika

Vidimo da Dinkić teškim rečima optužuje Svetu Marovića. Navodno je šarmantni predsednik SCG nemilice rasipao srpske pare, i arčio ih kao maneken nezavisne Crne Gore. To nije kraj repa koji se vuče za koloritnim budvanskim plejbojem. Navodno je isti čovek (Marović) zaglibljen u aferi sa izraelskim satelitom. A ima ga u skandalu s modnom firmom Mileta Dragića.

Ali, ne vredi posle povodnja otkrivati mulj. Sveto se vrnuo u bazu, i to što govori ministar Dinkić podseća na oklapanja iz lošeg braka i još goreg razvoda. I sada Srbija nema drugih rešenja osim da telali po komšiluku. Vrhovni komandant zajedničke vojske se nauživao, napustio je komandno mesto i ostavio nas samima sebi.

Ministar Dinkić ispraća najgore abere za njim, no to je sada sasvim badava. Predsednik Vrhovnog saveta odbrane više nije dostupan vlastima u Beogradu. Sateliti snimaju jug Srbije i ispraćaju jasne slike na astal ministra odbrane. Ko to plaća? Dinkić nije rekao jesmo li Jerusalimu ispovrnuli onu prvu ratu od pet miliona dolara, za seriju srpskih panorama odozgo? Ili se veštačko nebesko telo možda vratilo u bazu kao Marović, nemajući u Srbiji druga posla.

Srbija se uporno bavi rezultatima glasanja na referendumu. Govori se o zaveri, velikoj krađi, falsifikatima. Mrtvim dušama i novoj varijanti mržnje, koja produbljuje rascep među braćom. Kao da stav dela srpske elite i boraca za unitarnu državnu utopiju ne čini tu vrstu raskola još bolnijom. Crna Gora, koja se oseća kao pobednik, ne postavlja zid pred Srbijom. Unitaristi, koji se osećaju prevarenima, ne priznaju ništa osim svoje zakasnele ideje.

Tako gubimo vreme, baveći se estetski nepodnošljivim, staračkim političkim folklorom. Boris Tadić, kao predsednik Srbije kaže desetak razumnih rečenica. Priznaće rezultate referenduma, šta bi drugo. Uz stidljiv uzvik na kraju govora: „Živela Srbija!” Iste večeri, međutim, predsednikov otac kaže da nikada neće priznati to što je sin priznao. Šta je to? Sukob generacija ili nedostatak takta. Kako da se slože i dogovore braća, kad ne mogu tatko i sin?

Tako se Srbiji uzima i otima dragoceno vreme, koje se ne može nadoknaditi. Zar nam je samo Sveto kriv, čovek koga smo uočili tek kad nam je okrenuo leđa? Zar smo ovde svi slepci pred strašću koja se zove karikaturalna državna zajednica?

Izgleda kao da Srbija nema odgovor na pitanje – šta sad? Naša vlast ne ume da se oslobodi tragikomičnog lutanja i grozničavog traženja kopče sa državom koja nas više ne želi. Pita se, je li to nekakva greška, i nipošto je ne nalazi u sebi. Na sve strane oko nas zavere, lopovi i prevaranti, krivotvoritelji istorije, mafijaši i animatori lutkarskog pozorišta.

To, naravno, ne može biti tačno, ali čak i da ima nekih tragova prevare, ovde nedostaje poštovanje za ogromnu većinu građana Crne Gore koji nisu varali. I koji jasno žele svoju državu. I koju su izglasali ubedljivom većinu. Ako su zaista toliko pokrali, onda mora da su za protivnike imali obične budale. Takva krađa nije moguća među normalnim ljudima koji imaju sva čula.

No, dobro. Jasno je da se kuknjava neće isplatiti. Zvanična Srbija u prvim danima samostalnosti ima snažno osećanje uvredljive napuštenosti. Misli da je uradila sve što treba: davala šakom i kapom, plaćala račune manje sestre, uzdizala njene kadrove na svoju štetu. Držala (i još drži) državljane Crne Gore kao ministre Srbije. Prećutkivala najgore stvari, trudila se da nađe naznake „čvrstih veza”, čak i tamo gde ih nije bilo. Nije želela da prizna da u Crnoj Gori Šumadinac ne može da bude ni predsednik kućnog saveta.

Predsednik Tadić je preko volje primio generale (srpske?) vojske. Svi su se osećali nelagodno. Ne znaju šta da rade i gde da se denu. Nema okvira za prelazni period, niti za razdruženje. Nema ustavnih rešenja koja bi precizno odredila nadležnost predsednika i vlade u odbrani. Ko plaća, ko komanduje? Gde je sada ona doktrina koja je samo jedan dan važila samo za Srbiju? Šta je sa trupama koje su na teritoriji Crne Gore?

Dve trećine VSO je u Crnoj Gori, na čelu sa opisanim Marovićem, i ne vraća se u Beograd. Srpski parlament se ne bavi Srbijom, nego lokalnom samoupravom i klanovskim opštinskim trvenjima. Generali mogu da slušaju bilo koga, ili nikoga. Srbija sluša uporne, nezadovoljne mitingaše, koji su referendum doživeli kao tešku uvredu. Koja se ono parola beše omakla predsedniku: „Živela Srbija!”

Nepristojno je da Srbija pati zbog odluke braće i pogrešne procene njenih neizbežnih proroka. Mogla bi malo i da se poraduje obnovi državnosti i da lakonogo krene u svoju samostalnost. I mi ovde imamo zastave i vatromete.