Bez obzira na ishod danasnjeg glasanja, predstoje razgovori Beograda i Podgorice

Piše: Biljana Cpajak/Politika

Da li ce reprezentacija Srbije i Crne Gore sledeceg meseca igrati na svetskom fudbalskom prvenstvu u Nemackoj za drzavu koje tada, prakticno, vec vise nece biti?

Odgovor na pitanje da li ce se dogoditi takav paradoks, ali i na niz drugih, neuporedivo znacajnijih nedoumica, trebalo bi da bude sasvim jasan vec veceras.

Gradjani Crne Gore danas na referendumu o drzavnom statusu donose istorijsku odluku. Odluku o svojoj buducnosti, zatim o sudbini drzavne zajednice, skrojene pre tri godine, ali i o tome da li ce posle 88 godina okrenuti ledja zajednickom zivotu sa Srbijom u jednoj drzavi.

Svojom odlukom oni ce, zapravo, reci da li Crna Gora treba da bude samostalna drzava ili ne. Ukoliko referendumski rezultat bude u prilog nezavisnosti, bice otvorena vrata odvajanju Crne Gore iz SCG, a prvi put posle 1993. godine, kada se Cehoslovacka, dogovorom svojih elita, razdvojila na Cesku i Slovacku, na evropskom tlu pojavila bi se nova drzava. U drugom slucaju, budu li gradjani protiv razdvajanja, to ce znaciti snaznu potvrdu prednostima zajednistva sa Srbijom, odnosno opstanak SCG.

Presudna izlaznost

Pravo glasa na ovom plebiscitu – koji pleni izuzetnu paznju ne samo domace, vec i inostrane javnosti – ima 484.718 gradjana Crne Gore, koji glasaju tako sto zaokruzuju odgovor „da” ili „ne” na referendumsko pitanje koje glasi: „Zelite li da Crna Gora bude nezavisna drzava sa punim medjunarodnopravnim subjektivitetom?”

Za izglasavanje odluke o nezavisnosti, odnosno za uspeh referenduma, neophodno je, prema Zakonu o referendumu, usvojenom u crnogorskom parlamentu, da se izjasni najmanje 55 odsto izaslih na biracka mesta, uz prethodni uslov da je na glasanje izasla vecina od ukupnog broja upisanih biraca. Ne bude li, pak, 55 procenata potvrdnih odgovora na glasackim listicima, to ce znaciti da referendum o crnogorskoj nezavisnosti nije uspeo i da su se gradjani Crne Gore opredelili za to da ostanu u drzavnoj zajednici. Pa, i onda, ako konacan rezultat bude izmedju 50 i 55 odsto, sto se obicno naziva „sivom zonom”. Naime, iz Brisela je vise puta jasno receno, i poslednji put ponovo naglaseno na nedavnoj sednici sefova diplomatije Evropske unije, da nikakva „siva zona” ne postoji.

Ali, u Crnoj Gori – jos od trenutka kada je EU, u februaru ove godine, izasla sa predlogom o potrebnoj vecini za validnu odluku – postoje racunice. One potvrdjuju da veca izlaznost biraca na glasanje ne ide naruku onima koji se zalazu za odvajanje Crne Gore iz SCG. Jer, te stranke, opredeljene za nezavisnost, nikada do sada nisu dobile ni 200.000 glasova na biralistima (na parlamentarnim izborima aprila 2001. godine iza njih je stalo – 194.000 biraca).

Najveca izlaznost do sada u Crnoj Gori bila je na parlamentarnim izborima u aprilu 2001. godine, kada je glasalo 81,8 odsto upisanih. Ako bi se ponovila, recimo, ta izlaznost, za uspeh referenduma bilo bi potrebno da glasa oko 217.000 biraca.

Ukoliko bi izlaznost bila kao na poslednjim parlamentarnim izborima, iz oktobra 2002. godine, 77,47 odsto, sto, doduse, nije mnogo ocekivano, s obzirom na vaznost postavljenog pitanja, za odluku o nezavisnosti neophodno je opet 206.000, cime bi indenpendisti opet morali da prestignu svoj dosadasnji rekord na biralistima.

Kad je rec o najvecem referendumskom postignucu, ono je u Crnoj Gori zabelezeno 1992. godine. Tada je broj upisanih biraca bio 421.459, a glasalo je 278.382 lica ili 66,04 odsto ukupno upisanih. Od toga za zajednicu sa Srbijom izjasnilo se 266.273 ili 95,94 odsto. Protiv je bilo 8.755 biraca, odnosno 3,14 odsto. Nevazecih listica je bilo svega 0,92 odsto.

Konacni rezultati ovog crnogorskog referenduma trebalo bi da budu objavljeni u Sluzbenom listu Crne Gore, najkasnije 15 dana posle njegovog odrzavanja. Celnici blokova za nezavisnost i drzavnu zajednicu, uvereni u sopstvenu pobedu, obecali su, na zavrsetku referendumske kampanje, da ce, ako ne bude neocekivanih preokreta, priznati rezultat referenduma i pobedniku cestitati pobedu.

Da li ce oni odrzati obecanje – videcemo. Vaznije od toga, u ovom trenutku, ipak, jeste da referendum, u emocijama nabijenoj Crnoj Gori, bude okoncan u demokratskoj i mirnoj atmosferi. To ce biti „najveca pobeda” pristalica obe referendumske opcije, u tome se svi slazu.

U ovom trenutku, naravno, nije mogucno pogoditi ko ce odneti pobedu. Ali, ono sto se unapred zna jeste da se, prema Zakonu o referendumu, plebiscit moze ponoviti posle tri godine, ukoliko se gradjani sada izjasne protiv nezavisnosti.

Dogovor laksi od razlaza

Sudeci prema stavovima EU, s pocetka minule sedmice, bez obzira na ishod danasnjeg glasanja u Crnoj Gori, u danima posle, predstoje neposredni razgovori Beograda i Podgorice o buducim odnosima. Miroslav Lajcak, specijalni izaslanik EU za crnogorski referendum, izjavio je nedavno za „Politiku” da je Beograd spreman na to.

Pod pretpostavkom da gradjani danas kazu „ne” odvajanju, Beograd i Podgorica sesce najverovatnije uskoro za sto, da se dogovore kako dalje. Bez obzira na to sto i u vezi sa pitanjem resavanja nedovoljne funkcionalnosti SCG postoje donekle razliciti stavovi politicara opredeljenih za zajednistvo (da li treba i u cemu menjati Ustavnu povelju ili ne), logicna je pretpostavka da bi taj proces bio znatno brzi i laksi od onog koji bi usledio u slucaju da dolazi do razlaza.

Usledi li odluka o nezavisnosti, tada bi, opet prema misljenju briselskih zvanicnika, trebalo da pocnu razgovori o „brakorazvodnoj parnici” sa Srbijom, sto podrazumeva i institucionalno konstituisanje Srbije i Crne Gore kao samostalnih drzava.

Racunajuci na sopstvenu pobedu, u Vladi Crne Gore razradjen je, kao sto je poznato, plan drzavne akcije. Prema toj zamisli, odmah posle referenduma, u Skupstini Crne Gore, bio bi, navodno, usvojen akt o suverenosti i nezavisnosti Crne Gore. Taj cin bi, racunaju oni, imao dvostruko pravno dejstvo: u istorijsku arhivu bila bi poslata Ustavna povelja i drzavna zajednica, a Crna Gora, zvanicno, preuzela punu jurisdikciju nad svojom teritorijom.

Predstavnici tamosnje vlasti tvrde i da bi vec u septembru ta nezavisna drzava mogla da bude primljena u Ujedinjene nacije. Time bi Crna Gora „pretekla” cak i Sloveniju, koja je referendum o samostalnosti organizovala 23. decembra 1990. godine, a medjunarodno priznanje dobila, ipak, posle trinaest meseci, 15. januara 1992. godine.

Druga strana, ne samo ona u Crnoj Gori, vec i u Srbiji, smatra, medjutim, da bi, u slucaju odvajanja, usledio znatno duzi put od onog o kojem govore crnogorski celnici, buduci da obe republike SCG trenutno, ipak, nisu drzave u punom smislu te reci.

Crnogorska vlast uveravala je javnost u vise navrata da od imovine nema bogzna sta da se deli. Ali, jos je zajednicka i diplomatija i vojska. Pa, u slucaju razlaza, treba, onda, praviti svoju vojsku, svoju diplomatiju i svoja ministarstva. Recju, prebaciti sve ono sto je bilo na nivou drzavne zajednice na nivo drzava clanica, a to, izvesno je, nece biti ni brzo ni jednostavno.

S druge strane, prema Ustavnoj povelji – koja je i dala pravo gradjanima Crne Gore da se, posle isteka trogodisnjeg perioda u drzavnoj zajednici, opredeljuju o drzavnom statusu – navedeno je da je u slucaju istupanja Crne Gore iz zajednice Srbija sledbenik SCG. Odnosno, da Crna Gora ne nasledjuje pravo na medjunarodnopravni subjektivitet, pa ce, u slucaju da odlazi, morati da zakuca na vrata za prijem, ne samo u Ujedinjene nacije, vec i u druge medjunarodne institucije.

A, da je to tako lako ne bi crnogorska vlast, uostalom, zalila sto Beograd nije svojevremeno pristao da potpise medjudrzavni sporazum o razdruzivanju Srbije i Crne Gore, kao sto mu je predlagala.