Drug Čičan svakoga dana oblači svoje odelo i silazi u centar Grgurevaca na putu do spomen-sobe, da bi se usput mimoišao sa lokalnim pravoslavnim sveštenikom na putu do barokne, umivene seoske crkve u kojoj drži redovnu službu

Piše: Željko Marković/Dnevnik

Drug Čičan, oniži, suvonjav čovek u priličnom dobu (1927), zavidne telesne i mentalne pokretljivosti, vanserijskog aktivizma za svoje penzionerske godine, složenog životnog iskustva i, na kraju krajeva, sa dva poslednja udara nesreće: ostao bez Sarajeva u kome je proveo bezmalo celi život i bez supruge – svakog dana po razrađenom ritmu otkako se iz Bosne vratio u selo svojih predaka i svoje rodno selo Grgurevce na Fruškoj gori, odlazi u partizansku spomen-sobu da “čuva uspomene” na antifašističku prošlost rodnog kraja, “na službu” u svoju crvenu crkvu sa zvezdom petokrakom.

Grgurevci druga Čičana, između dva svetska ubijanja ekonomski napredna srpsko-nemačka sredina, primer su arhetipskog fruškogorskog partizanskog sela, ali su i ogledalo jedne druge, manje popularne istine u socijalističkim vremenima – da su Sremci, takvi kakvi su (plahoviti, lukavi), odlazili u Frušku, laćali se oružja i tukli se “pod petokrakom”, većinom ne iz jasnih ideoloških (komunističkih) pobuda kako im je to pod vidom nekakve kolektivne “političke zrelosti i samosvesti” kasnije pripisala Titova propaganda u kojoj su i sami značajno participirali! – nego najčešće zbog elementarne nemogućnosti njihovog mentalnog sklopa da okupaciju, gubitak slobode, prihvate kao normalnu činjenicu života.

Sremci biološki ne mogu da podnesu da im stranac nepozvan vršlja po avliji, zaklanja Sunce i Zvezde, pljuje u vedro okačeno o đermu, i da trpe spuštenih noseva. Nije im u prirodi.

Šezdeset godina posle Drugog svetskog ubijanja, drug Čičan iz Grgurevaca, odnosno panzionisano “vojno lice” Branko Lođinović, izgleda (možda i sam sebi) kao poslednji idealista titoizma.

Ko je putovao Sremom, naročito njegovim “crvenim” predelima, s pomenutim Grgurevcima kao simboličnom (antifašističkom) tačkom na Fruškoj gori i Pećincima u tzv. ravnom Sremu, mogao je da zapazi fenomen koji možda nije (a daj Bože da jeste) ekskluzivna pojava ovog dele Vojvodine, ali je, ipak, paradoks i cinizam istorije da, posle svega, spojeni mučeništvom, najlošije stoje naizgled nespojive koncepcije života – krst i petokraka, to jest seoske crkve i, relativno odskoro, spomenici NOB-a.

Šta je ako ne mučeništvo, spojilo kamenu ploču sa porušene crkve manastira Bešenovo s urezanim crkveno-slovenskim tekstom najverovatnije iz XVIII veka, koju sam zimus ugledao polomljenu i bačenu u potok Čikoš sa gomilom šuta preko puta nekadašnjeg manastirskog kompleksa (i o vandalizmu uredno obavestio sekretara vladike sremskog gospodina Vasilija), i odlomljenu kamenu glavu partizana Đorđa Nikšića Johana, bistu koju sam zatekao na zemlji prislonjenu uz postament u centru Bešenova…

Doduše, biću precizan, govorim o okruženju Grgurevaca i Pećinaca, čiji apokaliptični prizori razorenih, zapuštenih, ubogaljenih, poniženih kultnih “objekata” u centralnim čvorištima sela, vređaju ne samo oko i estetički identitet naselja, nego i zdrav razum – samo religiozno i humanističko biće civilizovanog čoveka. Neko će reći da je to (što se događa, na primer, sa rasturenim memorijalnim centrom u Prhovu) iživljavanje “božije pravde” ili “poravnanje računa” zbog svega što je komunistička ideologija učinila crkvi od kraja Drugog svetskog ubijanja, ali premda to možda tako izgleda, i natura se čak logično (da ne kažem: pravično) u svom osvetoljubivom zvučanju, rušilački poriv te vrste je, ipak, iživljavanje primitivnog, nezrelog ili bolesnog uma.

U Prhovu su “nepoznata lica”, strpljivim dugogodišnjim divljanjem, potpuno razorila spomen-dom u centru sela, uništila su spolja i iznutra čitavu, lepu i skladnu zgradu obloženu belim, mermernim pločama, podignutu na sredini malog memorijalnog parka sa bistom Voje Jovanovića Tome u čelu, s urezanim imenima nastradilih Prhovčana i, s nekim čudom sačuvanom, metaforičnom ranjenom košutom. Ušao sam u zgradu, zapravo u šuplju ljusku građevine, pretvorenu u divlji javni klozet i đubrište, zatrpanu šutom, krhotinama mermernih ploča i stakla, opoganjenu…

I premda sam se po Sremu nagledao svakojakog gada, golgota te zgrade delovala je na mene poražavajuće, baš kao i sudar sa užasnom spoznajom da pravoslavne srpske crkve u tom kraju nisu celovito obnovljene ni šezdeset godina posle Drugog svetskog ubijanja (zna li se to uopšte u obližnjoj Patrijaršiji), a da je, s druge strane, demokratski cirkus na sve to udario svoj pečat: istutnjao je političke, revanšističke, i oslobodio druge destruktivne besove na spomenicima NOB-a i “komunističke ideologije”.

Crkva u Prhovu, građevina zatubastog, bezličnog, neuglednog tornja, koji je u stvari bedna improvizacija, s krovom koji prokišnjava, još je i dobra za crkvenu olupinu u susednim Sremskim Mihaljevcima, za hram zahrđalog, bušnog zvonika, oronulih i prljavih fasada. Pokraj te crkve zapušteni spomenik NOB-a s osušenim, poluraspadnutim vencem. U ranjavom, golom tornju crkve u Karlovčiću, s izvaljenim prozorima zapretenim žicom kao iskopanim očima, vrvi od divljih golubova, a u blizini se raspada spomen-parkić u odrtaveloj ogradi. Slične mrlje beščašća u Subotištu, Ogaru, Obrežu…

Vratimo se sada drugu Čičanu iz Grgurevaca na Fruškoj gori. U okolnostima kada su se i krst i petokraka spojili u raljama istorijskog cinizma i nevaspitanja, Čičanova odana, mirna posvećenost partizanskoj spomen-sobi ukazuje se kao dostojanstvena principijelnost.

Branko Lođinović je fino isprogramirao svoj penzionerski dan u Grgurevcima! Dan čija je sadržina od smrti njegove supruge značajno odstupila iz ravnoteže (“Umrla je od tuge za Sarajevom…”), pomerila se iz ležišta seoskog svakodnevlja na Fruškoj gori, a već s obzirom i na to da su jedno drugom (Sremac i Bosanka) celog života bili “veoma privrženi”, i da im je, ipak, taktički mudro podešen dolazak u njegov Srem devedesetih godina, uoči sveopšteg bosansko-hercegovačkog krvoprolića, ma koliko u početku stresan za mentalitetski sklop rođene Sarajke, ubrizgao u “izbeglički” život energiju novog početka i smisla.

I dok je ona u njegovoj kući s prostranom avlijom, hranila kokoške i zalivala baštensko cveće “bolujući za Sarajevom”, teško se prilagođavajući sremskom mentalitetu i (nepisanim) pravilima nove sredine, njen muž, drug Branko Lođinović je osetivši puls fruškogorskog zavičaja pronašao svoje utočište, svoj crveni smisao: u partizanskoj spomen-sobi rodnog sela Grgurevaca, među svojima, opkoljen petokrakama i uspomenama.

Prema tome, kada kažem da je drug Čičan isprogramirao svoj grgurevački dan, imam u vidu da svako jutro ovaj čovek odlazi u spomen-sobu kao što neko odlazi na posao ili u crkvu (“Družim se s borcima, čitam…”), zatvara se u istorijsku tišinu “svog (titoističkog) sveta”, stara se o njemu, glanca petokrake kao monah krstove, doživljavajući sebe kao neku vrstu lokalnog “čuvara (partizanskih) uspomena”, i kao svaki pravi vernik titoizma, bdi nad ikonom svog vrhovnog komandanta: Josipa Broza Tita!

U porodičnoj kući druga Čičana, stotinak metara od centra (raskršća) Grgurevaca, u kući s avlijom (i sitnim i pametnim, odvezanim kerovima koji lete po avliji kao mušice), vlada tišina od one staklene vrste koja se zaledi u vazduhu i dugo se otapa kada kuću napusti žena zauvek. Međutim, u maloj, prenatrpanoj kujnici sa fotografijama i kalendarom zakucanim na zidovima, starinski šporet krcka poslednje zalihe drva, i možda pod utiskom ženskog principa toplote, koja miriše na prženu kafu, stiče se utisak da je domaćica tu negde u kući, i da će svaki čas banuti na vrata. Udovac skida sa centralnog mesta na zidu veliku, uramljenu fotografiju svoje žene i po vlastitoj želji s njom pozira fotoreporteru. Zatim, primetivši da gledamo portret Josipa Broza Tita na kalendaru SUBNOR-a, drug Čičan se osmehuje i upire prstom u svog vrhovnog komandanta (“NJega, njega slikajte…”). Pitam ga kako je došlo do toga da se nastani u Sarajevu?

Drug Čičan je neodređen: “Desilo se, eto tako… Od kuće, odavde iz Grgurevaca, vaspitan kao seljačko dete u duhu poštovanja i ljubavi prema svakome, otišao sam u svet četrdeset druge, a vratio se pre petnaestak godina.”

“U Bosni ste upoznali suprugu?”
“Da. Oženio se, dobio s njom decu…”
“Gde su vam deca?”
“Ćerka je udata ovde, a sin je u Mitrovici, prodaje kompijutere.”
“Čime ste se bavili u Sarajevu?”
“Bio sam vojno lice! – Ali , izučio sam i za mesara, kobasičara, i bio sam dugo godina šef prerade mesa u Sarajevu.”

Primećujem: “Druže Čičane, lepo ste živeli u Brozovo vreme!”
“Lepo, lepo… Dobio sam stan od društva, i sada sam vlasnik tog stana u Sarajevu, imao sam u Titovo doba sve uslove za dobar i normalan život, i kao takav bio sam poštovan i cenjen…”

“A danas?”
“Preživljavam kako mogu i kako moram.”
A ja (gledajući u Titov portret): “Iiii… Je l umro?”
A drug Čičan (široko osmehnut): “Ta, di će umreti…”
“Zašto ga toliko volite?”
“Sve mi je dao.”

Drug Čičan, poslednji čuvar petokrake, svakoga dana oblači svoje odelo (doduše, bez gomile ordenja, koje nam je pokazao) i silazi u centar Grgurevaca na putu do spomen-sobe, da bi se usput mimoišao sa lokalnim pravoslavnim sveštenikom na putu do barokne, umivene seoske crkve u kojoj drži redovnu službu. Svakom svoj oltar. I svakom svoj Bog. Drug Čičan odlazi u praznu spomen-sobu, sveštenik odlazi u praznu crkvu.