Nova knjiga intervjua i govora samo potvrdjuje da je Radovan Karadzic uvek poricao zlodela koja je pocinila srpska strana, sto naravno nije dokaz da se ti zlocini nisu dogodili

Piše: Slobodan Kostic/Vreme

Za razliku od proznog, odmetnickog ciklusa Radovana Karadzica, opus politickih dela ovog haskog begunca i dalje raste bez veceg truda samog autora. Ovih dana objavljeni su njegovi Intervjui i govori, cime je Medjunarodni odbor za istinu o Radovanu Karadzicu zaokruzio sestotomno izdanje Karadzicevih odabranih spisa. Oni koji nemaju snage da se bave Karadzicevim ratnim meditacijama na koje je potroseno vise od hiljadu stranica poslednje dve knjige, ohrabreni su iz Medjunarodnog pres centra, gde je odrazana promocija ovog izdanja, parolama kako se “Srbi dele na hajduke i jatake” i da ce dok “bude Boga brat Radovan poziveti i dati jos materijala za nove knjige”.

Naravno, predsednik ovog udruzenja Kosta Cavoski nije ni ovoga puta propustio priliku da zagolica paznju javnosti opaskama, kako je sam Radovan Karadzic pomagao da se napravi izbor intervjua i govora. Cavoski je i ranije u slicnim prigodama imao obicaj da kaze kako je Karadzic bio obavesten o promociji. Govorio je da nije iskljuceno da ce se i on sam pojaviti na predstavljanju novog dela. Da je mozda cak tu negde, medju publikom, nakon cega bi se posetioci zbunjeno osvrtali po sali, dok se Cavoski zagonetno smijuljio. No cak i kada se ostave po strani ove posalice koje su zabavne jos samo Karadzicevoj ratnoj bratiji, njegovi zastitnici nikada nisu tajili da odrzavaju veze sa svojim sticenikom. Oni su sa neskrivenim cinizmom govorili o golubovima koji donose pisma, kamenje u gorama ispod koga se skrivaju Radovanove poruke i nepoznatim dostavljacima Karadzicevih rukopisa koji pod okriljem noci kucaju na prozore njegovih jataka. Nakon upozorenja tuzioca za ratne zlocine Vladimira Vukcevica da ce biti procesuirani svi koji na bilo koji nacin, “posredno ili neposredno, usmeno ili pismeno, preko elektronske poste ili goluba pismonose, komuniciraju sa haskim beguncima”, kuriri i golubovi poceli su naglo da zaobilaze beogradske stanove Karadzicevih stovalaca, cak se i ono stenje koje se ranije lako prepoznavalo po Karadzicevom dodiru odjednom stopilo sa svojim prirodnim okolisem.

KARADZICEVA UPUTSTVA: Zbog toga sada Kosti Cavoskom nije padalo na pamet da govori kako mu je brat Radovan davao uputstva o tome sta bi trebalo izabrati za stampu iz obimnog materijala intervjua i govora, ali je ocigledno da su te sugestije stizale nakon sto se ratni lider bosanskih Srba povukao iz politickog i javnog zivota. Predgovor Intervjuima i govorima ipak je razjasnio nedoumice oko Karadziceve pomoci. Tekstovi koji se nalaze u poslednja dva toma njegovih Odabranih dela uneti su u kompjuter 1997. godine, sto je Cavoski – otkrivajuci svoju samouku posvecenost racunarskim tehnologijama – zakljucio na osnovu upotrebe jednog “starijeg fonta cirilice koji se vise ne koristi u Wordu”. Sam Radovan Karadzic je te “ili koju godinu kasnije” licno citao sve tekstove, “podvlacio ono sto je, po njemu, trebalo istaci”, ostavljajuci poneku napomenu ili objasnjenje. “Koja godina kasnije” mogla bi sezati i do danasnjih dana sto, na radost svih koji Karadzica traze, ali i nemalo zadovoljstvo onih koji strepe da li on i dalje raspolaze vlastitom sudbinom, ukazuje da je Radovan Karadzic ziv i zdrav, i da u odmetnistvu stize da se bavi svojim tekstovima. Na osnovu toga se oni prvi nadaju da ce Karadzic, po slovu zemaljskog zakona, svoju spisateljsku delatnost nastaviti u Seveningenu, dok drugi, zazivajuci nekakvu nebesku pravdu, prizeljkuju da ce se on tim poslovima baviti u dosadasnjem ambijentu.

Te Karadziceve napomene i objasnjenja, uneti u knjigu intervjua i govora, namenjeni su pre svega stranoj publici, s obzirom na to da su njegova Odabrana dela objavljena dvojezicno, na srpskom i engleskom. Ovdasnjem citaocu te stvari su suvise dobro znane, s obzirom da se razmisljanja jednog od glavnih aktera rata koji je opustosio prostor bivse Jugoslavije i dalje ne razlikuju previse od pogleda vecine njegovih citalaca u Srbiji u odnosu na ono sto se zbivalo tokom devedesetih: Srbima u Bosni rat je nametnut, jer su Muslimani hteli da stvore unitarnu Bosnu; Srbi su se samo branili od novog genocida; to je bio gradjanski rat u kome je svako svakog mrzeo; radilo se o namirivanju starih racuna iz Drugog svetskog rata, bila je to samo osveta za stare zlocine; Muslimani su sami bombardovali Sarajevo, da bi inscenirali medijski spektakl; optuzbe za ratne zlocine deo su propagande i osmisljene kampanje protiv Srba; Medjunarodni sud za ratne zlocine, ukoliko zaista bude pravi sud, imace mnogo vise posla sa zlocincima koji su pocinili zlocine nad Srbima nego sa srpskim zlocincima; rukovodstvo Republike Srpske spremno je da osudi sve zlocinacke prestupe Srba; etnickog ciscenja nije bilo, to nije bila nasa politika, vec sastavni deo rata; Muslimani i Hrvati odlazili su dobrovoljno iz svojih kuca da bi u Nemackoj dobijali novac; sistematskih silovanja nije bilo jer su generali vojske RS sa svojim komunistickim vaspitanjem u osnovi konzervativni; oni su striktno pazili na postovanje morala i pristojnosti; ako su neke psihopate silovali zene, oni su to cinili na svoju ruku…

PORICANjE: Tako je novinarima i poslanicima parlamenta bosanskih Srba besedio covek koji je optuzen za genocid i najteze zlocine protiv covecnosti. Tu nema ni reci o Srebrenici, Bijeljini, Bratuncu, Bosanskom Samcu, Brckom, Doboju, Foci… logorima, cetvorogodisnjem ubijanju Sarajeva i razaranju mnogih drugih gradova. Intervjui i govori samo potvrdjuju da je Radovan Karadzic uvek poricao sva ona zlodela koja je pocinila srpska strana, sto naravno nije dokaz da se te stvari nisu dogodile. Takva slika rata se, zahvaljujuci onome sto je godinama isijavalo sa ekrana i stranica rezimskih medija, zavukla pod kozu zitelja Srbije. Rat bosanskih Srba su, uostalom, otvoreno podrzavale gotovo sve stranke koje trenutno nesto znace na politickoj sceni, bez obzira na to da li je rec o vladajucim partijama ili onima koje proviruju iz opozicije. Cak je i Srpski PEN, udruzenje pisaca koje je bilo protivteza Udruzenju knjizevnika Srbije kojim je stolovao Matija Beckovic i predstavljalo dokaz nekakve intelektualne hrabrosti i postenja, svojevremeno trazio prekid bombardovanja i opsade Sarajeva od strane svih vojski, upravo na tragu onoga sto je zborio sam Radovan Karadzic, tvrdeci da se grad Sarajevo nalazi u dvostrukom obrucu – srpskom i muslimanskom.

No ti stavovi Radovana Karadzica dobro su vec poznati, tako da jedini novuum ove knjige predstavljaju njegova obracanja poslanicima parlamenta Republike Srpske, koja do sada nisu objavljivana. Politicki istoricari naci ce tu dosta materijala za svoja istrazivanja, ali ce onima koji su zaboravili devedesete biti pomalo nestvarno najdirektnije zagovaranje ideje velike Srbije, s obzirom da se to sada uveliko dovodi u pitanje, uz pravdanje kako je to nekakva teska ljaga koja je bacena na pognuta srpska pleca. Nema teksta u novoj Karadzicevoj knjizi, osim kratkih izjava koje su se odnosile na neke sasvim konkretne dogadjaje, u kojima on nije govorio kako je jedini ratni cilj ujedinjenje svih Srba koji zive na Balkanu, i da ne vidi zasto bi se neko opirao “stvaranju velike srpske drzave”, makar se ona “zvala i Velika Srbija”, “koja ce imati jednu prestonicu – Beograd – jedan parlament, jednu vladu i jednog predsjednika”. Negde izmedju redova knjige probija cinjenica da je Radovan Karadzic stalno huskao Slobodana Milosevica da prihvati stvaranje takve srpske drzave, s obzirom na to da je i Milosevic, zajedno sa patriotskim krugovima srpske inteligencije, bio glavni zagovornik i ucesnik u stvaranja samozvane Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, kao prvog koraka ka ujedinjenju. Nakon upornog navaljivanja, Milosevic je Karadzicu jednom prilikom rekao da to u ovom trenutku nije moguce, jer bi “Srbiju optuzili kao Irak i unistili je”. Bilo je to 1994, kada je tadasnja SR Jugoslavija uvela sankcije bosanskim Srbima, nakon sto su oni, ohrabreni zauzimanjem vise od dve trecine teritorije Bosne i Hercegovine, odbili da prihvate plan Kontakt grupe, na osnovu koga im je nudjena polovina teritorija Bosne i Hercegovine.
Milosevicevo odlaganje formalnog ujedinjenja ne znaci da rukovodstvo Srbije nije najdirektnije podrzavalo bosanske Srbe u ratu. Sam Radovan Karadzic u svojoj novoj knjizi vise puta potvrdjuje da su oni sve do 1994. godine, kada su se, osim Srebrenice, vec dogodili gotovo svi najveci zlocini i proterano bosnjacko i hrvatsko stanovnistvo sa teritorija koje su zaposeli Srbi, imali “vojnu i politicku podrsku” rukovodstva tadasnje Jugoslavije. Karadzic jos u maju 1995. godine svojim poslanicima otvoreno priznaje da ih tadasnji nacelnik Generalstaba Vojske SRJ Momcilo Perisic “pomaze koliko moze”, a da je ta podrska bila pre svega vojne prirode. U onu drugu, materijalnu i ekonomsku pre svega, niko nije ni sumnjao.
GOLUBOVI PISMONOSE: Mada se u Srbiji ipak nesto promenilo jer Radovanovog ratnog pomogaca Slobodana Milosevica vise nema, nastavljaci Karadzicevog dela ne posustaju u svojim namerama. Dok se promocije Karadzicevih izdanja odrzavaju u Bosni krisom, u dubokoj ilegali, u Beogradu mirno zivi izdavac Karadzicevih radova Miroslav Toholj, koji je preko posrednika nedavno dobio rukopis Karadzicevog romana Cudesna hronika noci. Nesto pre toga, na terasu njegovog stana u centru grada “golub pismonosa” isporucio je tekst drame Sitovacija. Revija za kulturu, umetnost i drustvena pitanja “Zbilja” dodelila je pre nekoliko dana Radovanu Karadzicu nagradu za zivotno delo s obrazlozenjem da je on “utuzenik haske konkviste i najtrazeniji begunac pred inkvizitorima novog svetskog poretka”. Sama Cudesna hronika noci dobila je knjizevna priznanja koja nose imena Jovana Ducica, Branka Copica i Mihaila Solohova, dok su Odabrana dela Radovana Karadzica ponela jedinu drzavnu nagradu za dizajn, koja je izdavacu svecano urucena na novosadskom sajmu knjiga, sto ukazuje na to da ova vrsta izdavackog pregalastva i dalje dobija drustvenu satisfakciju.
To i nije nista neuobicajeno, jer u Srbiji za sada postoji jedino spremnost da se sudi onima koji su neposredno izvrsili ratne zlocine, drzali oruzje i pucali, kao bilo kojim drugim ubicama. Nista vise od toga. Isporucivanje Haskom tribunalu onih koji su naredili ili dopustili da se streljaju zarobljenici, i na svakojake nacine zlostavlja i ubija civilno stanovnistvo – uz raspirivanje podzemnih strasti kako je dokaz patriotizma ubijanje pripadnika drugih naroda – dozivljava se kao puka prinuda koju je nemoguce izbeci, jer je to pre svega stvar druge vrste odgovornosti, koja nije tako ocigledna kao ubijanje vezanih Bosnjaka u Godinjskim barama. Tu vrstu pitanja u ovom trenutku gotovo niko ne postavlja ozbiljno. Zbog toga je ova zemlja, kao retko koje drugo mesto na svetu, i dalje blagorodno tlo za objavljivanje dela ratnih zlocinaca.