Srbija je zemlja koja danas nije stigla ni do praga tranzicije, zemlja koju sizofrenom politikom vodi Kostunica

Piše: Intervju: Biljana Kovacevic-Vuco

Srbija je zemlja koja danas nije stigla ni do praga tranzicije, zemlja koju sizofrenom politikom vodi dr. Kostunica za kojeg smo svi – nazalost – glasali 5. oktobra 2000. U vrednosnom smislu, Srbija je sad u mnogo gorem stanju nego u doba Milosevica. Ukratko, sve sto je Milosevic radio jeste bilo okrenuto odrzanju njegove licne vlasti: on je cinio sve, ama bas sve, da ostane tamo gde jeste, bez neke narocite ideologije. S Kostunicom je drukcije: ovde se rehabilituje ona vrsta proslosti za koju cak ni Milosevic nije imao razumevanja

Predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava Biljana Kovacevic-Vuco, pitajte prosecnog, nacionalisticki nabildovanog Srbina – vec godinama je trn u oku onoj mracnoj ideoloskoj matrici s likom pokojnog Slobodana Milosevica ili jos uvek aktivnog Vojislava Kostunice; kao integralni deo srpskog zenskog NVO-kvarteta (pored Sonje Biserko, Natase Kandic i Borke Pavicevic), energicna Kovacevic-Vuco uspela je da na sebe preusmeri najprimitivniju vrstu mrznje razlicitih vrsta osoba koje u njoj vide ne samo izdajnika, inozemnog placenika, komunistu, mondijalistkinju – nego “generalsku cerku” zbog cinjenice da je njen otac, nekadasnji general Veljko Kovacevic (poznat po svojim “Kapelskim kresovima” pretocenim u tv-seriju) bio jedan od zaljubljenika u nekadasnju Jugoslaviju.

Kostunicine pristalice narocito je iritirala njena odluka da na sudu zastupa Vladimira Popovica, nekadasnjeg najblizeg DJindjicevog saradnika – danas, prvog neprijatelja ovakve Srbije, zaglavljene u krvavom blatu velikosrpskih ideala; u svojoj se mrznji glede Kovacevic-Vuco vrlo istakao generalni direktor Radio Televizije Srbija Aleksandar Tijanic, narocito kad je Komitet pravnika za ljudska prava objavio knjigu/javni dosije o Tijanicevoj karijeri, sa sve tipicno ulizivackim tekstovima o Miri Markovic, Slobodanu Milosevicu, Bogoljubu Karicu, Vojislavu Kostunici ili vec o bilo kojem gazdi koji je Tijanica bez problema kupio.

Dosje protiv zaborava

– Tijanic, u stvari, ne tuzi mene, on se ljuti na sopstvenu biografiju! Mada je knjiga Tijanicevih citata objavljena pre godinu dana, zanimljivo je da je novinarska solidarnost u Srbiji trijumfovala: gotovo da o knjizi nije bilo nikakvih komentara ili su ljudi citirali samog Tijanica koji je tada tvrdio da smo mu ovom knjigom “podigli spomenik”. Pamtim kako se Olja Beckovic (tv-voditeljica, kcerka Matije Beckovica) u emisiji “Utisak nedelje” zgrazavala nad nasom knjigom – kako se sme praviti javni dosije protiv zaborava?

Ispostavilo se da su svi oni bili uplaseni nasom najavom da napravimo knjigu s citatima Vojislava Kostunice: to ih je vrlo zabolelo i iznerviralo. Sto se sudjenja tice, navikla sam: tuzi me Borislav Mikelic, onaj lik iz “Gavrilovica” koji jos misli da Republika Srpska Krajina nije nestala, jer sam rekla da je bio “blizak s Milosevicem”; tuzi me neki novinar Nacionala, lista koji je ukinut tokom akcije “Sablja” jer sam rekla da su “olos i sljam”…, dok se Bogdan Tirnanic, jer sam verbalno reagovala na njegov tekst u kojem je pozivao na oruzje protiv Sonje Biserko, Natase Kandic, Borke Pavicevic i mene – nije pojavio u sudu.

– Za razliku od Tirnanica, Tijanic ne odustaje?

– U pocetku mu je sujetu hranila cinjenica da je neki NVO objavio knjigu o njemu, ali kad se zasitio – preko advokatske kancelarije Familije (neformalni ministar pravde Zdenko Tomanovic je zajednicki advokat Slobodana Milosevica i Aleksandra Tijanica) trazio je 100.000 eura za povredu autorskih prava, 100.000 eura za naknadu stetu… I krivicnu prijavu, naravno. Ispostavilo se da je ovo sudjenje Knjizi: ovako nije bilo ni u vreme disidentstva osamdesetih godina! Jer, sudi se iznetim cinjenicama koje nekome ne odgovaraju! Medjutim, knjiga jeste opasna za Tijanica: njemu ce ona na plecima stajati do kraja zivota. Drugim recima, on je nezadovoljan svojom biografijom, ljut na sve nas koji pamtimo sta je i kad pisao!

Knjiga je, u stvari, prica o Vladi Srbije koja je takvog coveka dovela na celo javnog tv-servisa: kako je bilo moguce da se Tijanic – poznat po tome da je spreman da uradi bas sve kako bi se najbolje prodao – postavi za direktora najvaznijeg drzavnog servisa? Taj covek koji se ljubi sa Mirom Markovic ili sa suprugom ubijenog premijera DJindjica o kojem je izgovarao najogavnije recenice, jeste paradigma danasnje Srbije, vecito spreman da uvek bude pravoverni deo bilo kojeg sistema. Sve ono sto je krajem osamdesetih pisao u hrvatskim medijima, u Slobodnoj Dalmaciji ili Danasu (pod pseudonimom: Ratko Rodic), danas ne pominje, odbija da prizna, jer mu se ne uklapa u DSS-biografiju. Zato mu nasa knjiga ide na nerve.

Izmisljena dilema

– Kad bi vas citatelj Ferala pitao da mu pojasnite danasnju Srbiju – sta biste mu rekli?

– Srbija je zemlja koja danas nije stigla ni do praga tranzicije, zemlja koju sizofrenom politikom vodi dr. Kostunica za kojeg smo svi – nazalost – glasali 5. oktobra 2000. U vrednosnom smislu, Srbija je sad u mnogo gorem stanju nego u doba Milosevica – koji je vodio ratove, etnicka ciscenja, genocid, sve uz pomoc ljoticevsko-nedicevskih partija kakve su DSS ili radikali, dok mu je JUL bio stit da pokaze kako on nije nacionalista. Ukratko, sve sto je Milosevic radio jeste bilo okrenuto odrzanju njegove licne vlasti: on je cinio sve, ama bas sve, da ostane tamo gde jeste, bez neke narocite ideologije. S Kostunicom je drukcije: ovde se rehabilituje ona vrsta proslosti za koju cak ni Milosevic nije imao razumevanja.

Kostunica je promoter takve politike: jer bila bih najsrecnija, priznajem, kad bi Srbi stvarno zeleli da budu antifasisti, kad bi iskreno bili na strani onih koji su, recimo, pobedili u Drugom svetskom ratu, ali se ispostavlja da je ovde “antifasizam” samo maska za proturanje cetnika i njima slicnima. Rekla sam vec: priznacu cetnike kao antifasiste kad na Ravnu Goru pozovu ljude iz Drustva za odrzanje tradicija NOB-a ili recimo, Latinku Perovic, da im odrze neko predavanje, ali kako od toga nista nema – ne mogu ih prihvatiti kao antifasiste. Cak nije ni problem kad me optuzuju da sam generalova kcer, vec u cinjenici da tvrde da je moj otac bio ratni zlocinac koji je u Hrvatskoj ubijao Srbe!!! Nakon toga ovdasnji nacionalisti postavljaju izmisljenu dilemu: da li se ljudskim pravima mogu baviti deca toboznjih ratnih zlocinaca, tj. ja? Tako nesto, ne preterujem, postoji samo u ovakvoj Srbiji!

– Svaka prica o ovoj danasnjoj Srbiji, nazalost, pocinje i zavrsava secanjem na ubistvo dr. Zorana DJindjica.

– Nikad necu zaboraviti taj 12. mart 2003. godine. Tog dana Natasa Kandic, Borka Pavicevic i ja imale smo sastanak sa svedskom ministarkom inozemnih poslova Anom Lind (koja je nekoliko meseci kasnije ubijena usred Stokholma). Rastali smo se: Ana Lind je krenula na sastanak kod DJindjica, ja sam otisla u Medija centar gde smo organizovali konferenciju o informisanju. Onog casa kad su mi javili da je izvrsen atentat na DJindjica, odjednom se citava slika sklopila: sve ono sto se godinama pisalo protiv njega, svi ti clanci u kojima su ga optuzivali da je mafijas i kriminalac, sve je to – shvatila sam – bila priprema terena za taj 12. mart. Ubistvo premijera bilo je sok za ovu drugu, nenacionalisticku Srbiju: tek kad je Zoran ubijen, ljudi su postali svesni koga su izgubili.

– Kako ste se osecali devet meseci kasnije kad je postalo izvesno da ce Vojislav Kostunica postati predsednik Vlade?

– Bila sam ocajna! Nisam nikako mogla da poverujem da ce toliko ljudi glasati za Kostunicu… bez obzira sto su nas svi ubedjivali da je to bolje nego da radikali dodju na vlast. Iz ove perspektive, mogu da kazem da izmedju Kostunice i Nikolica nema nikakve razlike: to vam je kao izbor izmedju nedicevaca i ljoticevaca! Nazalost, glupa politika Evropske unije vodi racuna o formi, ne o sadrzaju: za njih je bitno da Skupstina Srbije donese zakone po EU-kriterijumima, njih ne interesuje da li se ti zakoni primenjuju; njima je bitno da se Kostunica deklarativno izjasnjava da je za saradnju s Tribunalom, svejedno sto on taj Tribunal duboko prezire. Kostunica je sasvim dobro shvatio kako funkcionise evropska birokratija: on ispunjava formulare, zadovoljava formu, on se ponasa pragmaticnije od DJindjica kojem su upravo taj osecaj za pragmatizam mnogi najvise zamerali!

Svi koji su isporuceni u Hag u stvari su – da citiram Vladimira Popovica – prekomandovani: oni su i dalje heroji koji se za sve nas zrtvuju! Upravo se preko tih optuzenika i dalje podgrejava velikosrpska politika zlocina koja jos, da ne budete u zabludi, nije porazena: ovde nijedna tajna sluzba nije taknuta, ovde Jovica Stanisic, sef “crvenih beretki”, trenutno na privremenoj slobodi jer su u Hagu tako odlucili – ima i te kakvog uticaja na politicke prilike…, ovde je Mladic heroj kojeg, de facto, cuva drzava sto svi znaju.

Zlocinacko nasljedje

– Zanimljivo je da je kod nas odbrana ratnih zlocina legitiman politicki stav.

– Sve dok se to cini, a cini se stalno i redovno, znaci da Srbija nije ni blizu tranzicije koja podrazumeva da se vec jednom raskrsti sa Milosevicevim zlocinackim nasledjem. Ova vlast, naprotiv, legitimise upravo Miloseviceve teze: da Srbi nisu vrsili ratne zlocine, da agresije nije bilo, da je u pitanju svetska zavera, da sad pokusavaju da nam otmu Kosovo isto onako kako su uzeli “srpske teritorije”… Pre pet i po godina, 5. oktobra 2000., propustena je prilika da jednom za svagda zavrsimo sa nosiocima ratne politike; danas su se, nazalost, radikali i socijalisti opet vratili na velika vrata, sve uz pomoc Kostunice kojem je Milosevic uvek mentalno bio mnogo blizi nego, recimo, Zoran DJindjic kojeg je vecito mrzeo i prezirao.

– Nista se nije mnogo promenilo od vremena Slobodana Milosevica. Na listi najomrazenijih danas su Cedomir Jovanovic, Vladimir Popovic, Zarko Korac, Natasa Micic, Sonja Biserko, vas Komitet… svi oni koji su bili najglasniji i najzesci kriticari Miloseviceve sulude politike, ali, istovremeno prijatelji i postovaoci Zorana DJindjica.

– Bez obzira sto smo svi mi koji, uslovno, pripadamo ovom bloku, neskloni disciplini, individualci, pomalo razbaruseni nakon petnaestogodisnje borbe s vetrenjacama – ipak smo, na neki nacin, postali znacajni. Govori o tome svakodnevna kampanja protiv svih nas: da smo bas tako beznacajni i bez uticaja, na nas ne bi obracali paznju. Mrze nas jer smo neprijatni svedoci koji pamte: ne zaboravljamo sta su radili socijalisti i radikali, ne zaboravljamo sta je sve govorio Kostunica, ne zaboravljamo inspiratore ratnih zlocina, ne zaboravljamo kako je medijski pripremana DJindjiceva likvidacija! Zato zelim da verujem da cemo ipak jednom pobediti: mozda ne odmah i sad – ali Srbija sa Kostunicom i njemu slicnima nema nikakvu buducnost! Sto se Srbija pre probudi iz letargije, osvesti i pokusa da shvati svet u kojem zivi, bice bolje za sve nas. Ali, sve dok nam, recimo, Kostunica i Tijanic kroje nase sudbine, od toga nista nema!

Razgovor vodio Petar Lukovic

Feral Tribune