Ako ste Srbin, Srpkinja ili Srpce, a ovih se dana/godina osecate nekako glupo, ne sekirajte se: to je, u vasem slucaju, sasvim normalna stvar, nesto takoreci \”na naucnoj bazi\”

Piše: Teofil Pancic/Vreme

Ako ste Srbin, Srpkinja ili Srpce, a ovih se dana/godina osecate nekako glupo, ne sekirajte se: to je, u vasem slucaju, sasvim normalna stvar, nesto takoreci “na naucnoj bazi”. Srbi su, naime, proglaseni u proseku najmanje inteligentnim narodom u Evropi! Ovo barem ako je verovati Ricardu Linu, penzionisanom profesoru Alsterskog univerziteta i coveku koji se decenijama bavi istrazivanjima glede IQ citavih nacija, rasa i polova, a sto mu je priskrbilo sve moguce kvalifikative strucne i vanstrucne javnosti – od genija i odvaznog rusitelja “politicki korektnih” naucnih tabua, preko nebuloznog sarlatana koji je bezbeli nasrnuo golom glavom na mokru carapu, pa do opasnog rasiste sumnjivo bliskog nacistickim “rasnim” bulaznjenjima. Ima i onih koji su skloni da iskombinuju pomenute ocene kada opisuju Linov bizarni eklekticizam u kojem se lezerno mesaju nesporni naucni uvidi, relevantna istrazivanja i podaci sa nedokazanim pretpostavkama, proizvoljnim metodoloskim improvizacijama ili apsolutno nedopustivim uopstavanjima.

O cemu se radi? Lin je obnarodovao, a londonski Tajms preneo nekakvu “tabelu” evropskih nacija po visini prosecne pameti: na toj su listi najbolje stojeci Nemci i Holandjani (IQ 107), slede Poljaci, Svedjani, Italijani, Austrijanci etc. Srbi drze fenjer sa IQ 89, Hrvati su tek za stepen iznad, a na dnu tabele se nalaze i sve druge balkanske zemlje, ali i Portugalija, Francuska (sic!) i Litvanija. Izgleda da kosarkaske nacije, po Linu, ne krasi bas raskosna pamet… Tjah, cudna mi cuda, svacega na ovom svetu ima i svasta novine pisu (to Srbi bar dobro znaju!), ali ovih se dana ipak digla kuka & motika u odbranu srpske pameti od uvreda drskog Irca: jes”, ti ce nam kazes! I sve bi to bilo sasvim u redu samo da vrsta i “kvalitet” ovdasnjih javnih reakcija nisu bili takvi da su, avaj, pre dokazivali nego osporavali Linovu nesrecnu paranaucnu konstrukciju… Naslo se tu, cemu kriti, i urnebesno zabavnih momenata, poput onog kad je novinar Politike srpskog pisca i nobelovca Ivu Andrica posthumno “unapredio” u Srbina, ili kada je inace zdravo besna novinarka NIN-a londonski “Tajms” – tu majku svih dnevnih novina – proglasila nedeljnikom. Razume se da ti slobodni lupinzi ne dokazuju kolektivnu srpsku glupost, nego samo to da u Srbiji svako moze da nadrnda po tastaturi prvo sto mu padne na pamet, i da ce se vec naci neko da mu to objavi.

Kolektivne gluposti nema, bas kao ni kolektivne pameti, ali neozbiljnost, besprincipijelnost i povrsnost “uvredjenih” reakcija ipak se lako razaznaju, i trebali bi da nam budu mnogo vazniji nego neki Ricard Lin i njegove tabele, zato sto nam te i takve reakcije – a ne penzioner iz Dablina – govore tako mnogo o “nama”. Najpre, bilo je veoma malo (i to tek veoma ovlasnog i stidljivog) ukazivanja na to da ovakva “rangiranja” nacija poplocavaju put u pakao bez obzira na svoje “rezultate”, dakle, da su ona krajnje sporna po sebi, a ne zato sto u njima bas cestiti Srblji ispadose najgluplji. Tako su sve gnevne strelice ka Linu upucivane iz pozicije Povredjenog Narcisa koji onda – pozivajuci se na slavne junacke podvige i znamenite pojedince, obaska i na snagu lokalne Mense – dokazuje kako Srbi, eto, nisu glupi, nego zdravo pametni… Iscitavajuci poruke takvog jezika, zakljucicemo da nije, dakle, nevolja u ovakvom “tabeliranju” nacija, nego u srpskom plasmanu na tabeli. Kada imate posla sa ovakvim etnocentricnim umovanjem, vrlo bi se lako, bez veceg rizika da pogresite, mogao simulirati drugaciji razvoj dogadjaja: sta bi, naime, bilo da je isti taj “kontroverzni” Lin, po istoj misterioznoj metodologiji, objavio da su Srbi najpametniji Evropljani? Pa nista, osim sto ga nasi vrli komentatori ne bi nazivali rasistickim ludakom nego genijem koji je konacno vascelom svetu obznanio ono sto Svi Mi ionako vec oduvek znamo… E, to je ono patolosko mesto naseg “normalnog” javnog diskursa na koje treba ukazivati, a za ekscentricnog Lina cemo lako.

Bajdvej, cak i kada nema rasistickih primesa i kada nije kolektivno, puko numericko “merenje pameti” je krajnje diskutabilna rabota: ljudska je pamet ipak malo isuvise slozena i zakucasta stvar da stane u ono nesto prirodnih brojeva, pa se vi izvolite rasporediti… Covek se, dakle, izdize iznad proseka samo svojim izuzetnim zivotom i delom – sve drugo je kojesta. Mediji su ovih dana, povodom Linove liste, iskopali odnekud stanovitog Urosa sa Banovog Brda, “zvanicno najpametnijeg Srbina” i “jednog od najpametnijih ljudi na svetu”, a sve to otuda sto je ovaj kadgod resio nekakav zaguljeni engleski IQ test. Mediji se inace povremeno sete veselog Urosa pa ga iscimaju za ovo ili ono, a cini se da ni Urosu nije mrsko da se, onako sav vazan, povremeno slikne za televiziju, da ga vide surnjaje i snaje iz unutrasnjosti: baba Roso, eve ga nas Urke! Kvaka je, jakako, u tome da je nas Uros zapravo jedan sasvim obican covek (sto nije nista lose i ne boli!), nije napisao ni Zlocin i kaznu ni Budenbrokove, ni Zlatno runo ni Seobe, nije komponovao Petu simfoniju a vala ni prethodnih cetiri, nije otkrio lek protiv neke gnusne bolestine, nije bio centar u Lejkersima ni solo gitarista u Brejkersima, nije zaradio sto milijardi dolara na softveru, nije hodao po Mesecu, nije snimio Psiha. Covek, doduse, pokusava da nesto slikucka i pisucka, ama to ne prevazilazi hobisticki nivo. Ukratko, nas obicni komsija, ni po cemu stvarnome izuzetan, vas i moj brat. I to je ta prava, prozaicna istina o pameti, licnoj i kolektivnoj: ona vredi samo kad se pametno upotrebi; nevolja sa Srbijom i izvor njene zaostalosti u tome je sto se ovde takva upotreba pameti isuvise retko desava.