Za sledeci Venecijanski bijenale trebalo bi prijaviti Srbiju kao performans u realnom prostoru i vremenu

Piše: Teofil Pancic

Ovo sto sa dirljivom upornoscu ocajnika nazivamo Republikom Srbijom vaistinu odavno nije drzava – jok vala, ovo je konceptualisticki work-in-progress, stvaran na teskim psihoaktivnim supstancama. Da stvar bude jos ludja, umetnicka trupa koja stvara ovaj galimatijas cvrsto je resena da vascelom svetu prikaze sve raskosne mogucnosti svoje razbokorene maste. A ako za “lebac zaradjujes bivajuci nekakvim hronicarom zbivanja i (para)fenomena u tom otkacenom Umetnickom Delu izlozenom na otvorenom prostoru izmedju Horgosa i Preseva – a koje bi zapravo trebalo izloziti na Venecijanskom bijenalu, ama je previse kabasto da stane tamo u prirodnim dimenzijama – onda ne smes da se opustis ni sekunde, posto svakovrsni Agensi Ludila sljakaju kao blesavi dan i noc. Evo, u ponedeljak, tek sto je otkucalo podne, zove me novinarka B92 “da prokomentarisem onaj cirkus u Skupstini”. Kakav bre cirkus, seko, nemam pojma o cemu se radi, citam neku knjigu i ne me zanima nikakva Skupstina i ostali bakraci?! Koga je jos uopste briga za to? Docnije, medjutim, ipak me stigne vest sta je sve tamo bilo: Ludi i Zbunjeni stupali u intimne odnose, u svim mogucim pozama, u direktnom prenosu. Pa dobro dokle, bre, vise?! Ionako bi svako pominjanje te samodegradirane institucije trebalo kaznjavati kao namerno sirenje neizlecive dosade medju stanovnistvom i sistematsko trovanje mladih generacija osecanjem zivotnog besmisla. Medjutim, sipak: eto, ni ja ne mogu odoleti da se javno ne nadivim vidjenom. Ako, pri tom, joste i znamo da je formalni povod najnovije fertutme bio stanoviti Milosevic Slobodan, onda cela stvar postaje vec uporno nepodnosljiva: hocemo li mi ikada docekati dan koji nam nece zapoceti krucijalnim dilemama glede toga sta ima novo u njegovom zivotu ili u njegovoj smrti?!

Samo, kad malo bolje pogledas, ne radi se ovde o mrtvom idolu “nadiruceg prostaka” (Mereskovski), nego o njegovim zivahnim sirocicima. Koji su, kao sto znate, prvo jednom otcutali minut stojecki, u spomen na svog kolektivnog Oca, pa su na nevolju shvatili da Udovica Srbija to nije videla u direktnom prenosu, pa su onda trazili, i dobili, da se cela stvar ponovi, uz socijaliste i radikale u pijetetnom ustanickom stavu, i kostunicare u pozi lezerne zavaljenosti u skamije. Dok su ostali poslanici demonstrativno zazjavali napolju, na pus-pis pauzi. I tako je SM, dakle, dobio dva minuta cutanja o istom trosku: jedan za najuzi krug politicke porodice, a drugi za sve namernike i zainteresovane. E, ako mi neko dokaze da je bilo ko, bilo kada, bilo gde na Zemlji, u parlamentu ili van njega, u ovoj i drugim galaksijama, imao reprizu minuta cutnje, vodim ga na rucak! I to ne u skupstinsku menzu.

Kazu da je ponovno izvodjenje tisine (a mozda je ono prvo bilo generalna proba?) oficijelno zatrazio Ivica Dacic. Koji Ivica Dacic?! Jel to onaj djak-pesak sto se onomad doklatio iz Zitoradje s koferom u ruci, pa mu se osladilo da se bavi koferima? E, bas taj. Pa dobro, sta taj jos radi na slo… mislim, u Skupstini? Ne bih znao, ali ne vidim ni zasto bi pa jadni Ivica bio gori od drugih iz iste branse. Coveku je naprosto dopalo da bude autor trenutno aktuelnog segmenta – vrhunskog, sto jes” jes” – ovog Umetnickog Dela u cijem telu (kodza golem eksponat!) svi mi zivimo, kao svojevrsni eksponati-paraziti. Ili kao oni notorni crvi u svajcarskom siru. I on, Dacic, radi taj svoj posao onako kako ume, u skladu sa svojim mentalno-kulturnim predispozicijama, koje svakako nisu nimalo slabije nego sto je to uobicajeno medju drustvancetom koje je deceniju i po pretvaralo nekadasnju Drzavu u avangardni Artefakt, u predmet intenzivnog proucavanja i obozavanja najradikalnijih belosvetskih kunsthistoricara danasnjice.

Vi mozda mislite da se ja ovde sprdam, ali uveravam vas da duboko gresite. Evo, dakle, mog predloga: na sledecu Veneciju moramo da prijavimo ovaj performans u realnom prostoru i vremenu: ocvali diktator umire u izgnanstvu i zatocenistvu, ovde mu organizuju karmine, jedni performeri naricu i cupaju kose, drugi pustaju nekakve balone i emituju bezrazlozno veselje, samodrsca sahranjuju u mraku, i na kraju mu u lokalnoj Asambleji organizuju pomen u nastavcima! Pa ljudi, ako to ne bi pomracilo slavu svih belosvetskih foliranata od Endija Vorhola pa do Dzefa Kunsa, Bojsa, Grojsa i kako-se-sve-ne-zovu, evo, slobodno me zovite Paja Patak! A moze i Silja.
Vreme je da se sa ovim devastiranim mestom konacno nesto ucini. Ako smo vec dokazano odustali od toga da ovde ponovo uspostavimo Drzavu i Drustvo, da pocnemo da zivimo onako kako zive ljudi nase epohe na evropskom kontinentu, onda je vreme da se ovoj amorfnoj masi podari neki drugi znacaj i smisao, da zadobije nekakav prepoznatjiv status i identitet, samim tim i neko svoje mesto u poretku stvari. Biti umetnicko delo, uostalom, i nije tako lose. Narocito u danasnjem permisivnom postmodernom drustvu, cija je deviza anything goes – sve moze, sve prolazi. A i Ivica D. bi tako konacno nasao smisao svog zivota, obaska i medjunarodnu reputaciju, pa bi od Venecije do Berlina, od Berlina do Njujorka, i dalje, i ukrug, isao sa koferom u ruci, sasvim legalno i legitimno, ne bojeci se da li ga neko snima. Pa snimaj, rodjo, sve je to ionako samo nas novi projekat, direktan enter u istoriju umetnosti!