Toboze mrtvi Slobodan Milosevic – navodno umro i navodno sahranjen – opet veselo i raspolozeno, kao sto samo on ume, zajebava Srbiju

Piše: Petar Lukovic/Feral Tribune

Toboze mrtvi Slobodan Milosevic – navodno umro i navodno sahranjen – opet veselo i raspolozeno, kao sto samo on ume, zajebava Srbiju: na prvom zasedanju necega sto se zove Narodna skupstina i sto je pocelo da radi nakon krace tromesecne pauze jer se, ocigledno, Srbiji nigde ne zuri, Slobodanu Milosevicu dvaput je odata posta s ukupno dva minuta cutanja (hrvatski: 2 x 1 minut). Prvi put su to uradili socijalisti, sami u sali Skupstine, a reprizu su obavili kad se sala napunila: njima su se u stojecem polozaju pridruzili Seseljevi radikali – dok su ostali poslanici sedeli, spavali ili bili van ove mrtvozorne prostorije. Ovakva nekrofilska svecanost uprilicena da nas podseti da ce Slobodan vjecno zivjeti – u biti je farsicna predstava u tekucoj borbi za skupstinsku vecinu: da ne bi pokliznula i pala, Vlada premudrog Vojislava Kostunice mora s pijetetom da stane na stranu Milosevicevih pristalica koji matematicki obezbedjuju svetu i slatku Vlast.

Da je bas tako, videlo se prosle nedelje kad je Boris Tadic (hrvatski: Barbie), predsednik Demokratske stranke i, gle, predsednik Srbije – u svom klasicno-poluinteligentnom rastrojstvu ponudio dr. Kalasnjikovu skupstinsku podrsku njegove stranke, pod uslovom da Vlada pristane na prevremene izbore; dr. Voja je Tadica odjebao na prizemnu foru tako sto je svoje najogavnije, nize kadrove poslao kao glasnike da Barbiki poruce kako to ne dolazi u obzir jer Vlada, podsetili su oni, ima dovoljnu socijalisticku vecinu te joj veca vecina ne treba. Koliko je Kostunicina reakcija bila ocekivana, toliko su Tadicev mentalni ispad i njegova politicka vizija o “okupljanju demokratskih snaga” prvorazredna budalastina, jer Kostunicu savrseno manastirski boli ona stvar za “demokratske snage” sve dok je on Premijer, sto jeste – nesrecni Tadic nikako da shvati – jedino bitno, ostalo su sitnice.

Ova, inace dosadna spika o mogucim koalicijama medijski nas je bolesno ali sarmantno-perverzno gnjavila danima, sto koloritno govori o stanju srpskog duha koji je ocigledno klonuo dolaskom proleca, skupljajuci snagu za cuveni 5. april, datum koji je, sa smislom za humor, obznanila tzv. Evropska Unija – kao jos jedan klizni rok za uhicenje djenerala Mladica. Kako Ratka, a pogotovo Radovana, niko ovih dana ne pominje, a prakticno nema razloga da ih se itko seca, sva je prilika da ce se neko iz vlasti, recimo 4. aprila popodne, setiti ovog ultimatuma i predloziti uvek spremnoj za kompromise Evropi da za koju deceniju pomeri ovaj rok, tek smo, bre, sahranili Milosevica, jos se nismo oporavili, stigao The Spring na koji Srbi genetski nisu navikli, poskupela struja, ne ucestvujemo na Evroviziji, pregovori oko Kosova zamalo nisu okoncani a tek zapoceli… sto nam malo Evropa, za promenu, ne pomogne kreditima, olaksicama, sto nas odmah ne prime u NATO i EU, sto malo ne olabave taj Haski Tribunal, koji su qurac zapeli kad smo mi “spremni” da saradjujemo, samo smo malo alergicni na rokove, dajte nam pedesetak godina da preskocimo “prepreke”, kako Mladica voli da zove nas ministar Vuk Draskovic, neuobicajeno drag svakom Hrvatu koji pamti proteklih petnaestak godina.

Ali, razume se, Srbija ne bi bila najzabavnija europska zemlja – kad bi radila ono sto se od nje ocekuje! Koliko god se, navodno (turski: sancim), trudila da bude “neutralna” glede referenduma u (srpskoj) Crnoj Gori, tesko je gledati medijski zulum nad prijateljskim prosrpskim partijama koje u Beogradu imaju svoje centrale; bas zato – pod budnim ideoloskim okom akademika Matije Beckovica ili Ljube Tadica, Barbikinog oca, ili Nebojse Medojevica, politickog manekena koji se pohlepi ucio na prakticnim primerima interesne organizacije G17+, ovih dana prisustvujemo punom angazovanju zvanicne Srbije na strani svojih nacionalistickih satelita.

Kad je progutala gorku knedlu izjavom da nece “priznati Referendum ako za nezavisnost ne glasa 51 odsto upisanih glasaca”, Srbija se brzo prebacila na varijantu od 55 odsto izaslih – odasiljuci svakodnevnu poruku da je Crnoj Gori u srpskom krilu najbolje i da je toboznja nezavisnost samo uvod u integraciju sa Albanijom i Hrvatskom, jer prokleti Hrvati vekovima izrazavaju polne pretenzije prema Crnoj Gori, nemerni da ih odvoje od srpske sise i srpskog mlijeka sa dojke dr. Kostunice.

Ovih je dana drzavni TV RTS Dnevnik prekinut zbog “ekskluzivnog” snimka toboznje “kupovine glasova” u Crnoj Gori, sto je bilo uverljivo koliko i svi triler-filmovi iz produkcije Vojne bezbednosti; namece se, sve nervoznije, teza da je crnogorski Referendum problem koji se tice Srbije, kao da Srbija nema preceg posla nego da se u ovom casu bavi Crnom Gorom koja je, tek da podsetim, odavno otisla iz srpskih skuta, bas kao i Kosovo; niko ih pod pomenute srpske skute vratiti nece, koliko god se kurcili Beckovic, Tadic ili Medojevic, uz podrsku Kostunice koji pisanim priopcenjem porucuje da je “Drzavna zajednica najbolji oblik uredjenja” u sta bi mogao da poveruje samo onaj tko nije gledao lokalno takmicenje za “Pesmu Evrovizije” nakon kojeg umalo nije doslo do oruzanih obracuna i stvaranja SAO “Srpska Evrovizija”!

Ali, kako je ovo prolece – kad Srbi nisu naviknuti na visoke temperature od 11 stepeni i dejstvo suncevih zraka, valja nas razumeti. Kao najstariji evropski narod, srz civilizacije, elementarnije od grcke ili rimske, uvek pravedni, slobodni i krajnje dostojanstveni, neoptereceni velicinom teritorije – jer se zna da je Srbija tamo gde pozelimo! – psiholoski krhki jer nas pogadja svaka nesreca, posebno ova u Crnoj Gori, tesko se prilagodjavamo materijalistickim instinktima Zapada; nama je minut sutnje u Skupstini za Slobodana vazniji od zivotnog standarda, nama je Ratko Mladic u kasarni ili Radovan Karadzic u zemunici znacajniji od place koju nismo primili; nama je nejasno zbog cega svi narodi beze od nas – odose Slovenci, Hrvati, Bosanci, Makedonci, Albanci i sad Crnogorci – kad smo bas gostoprimljivi, imamo dusu, volimo muziku, osecamo pravdu svakim treptajem nacionalnog nerva, ne umemo da se svetimo, ne znamo da ubijamo po Srebrenici ili Sarajevu ili Vukovaru, nesposobni smo druge da mrzimo (sem Hrvata, Bosanaca, Albanaca, Crnogoraca, Amerikanaca, svih muslimana, crnaca, Australijanaca koji su uhitili Kepa…), volimo da popijemo, ali uvijek trezno razmisljamo: zar nismo bolji od svih?

Zato nas i mrze: narocito s proleca, kad se druge ljubavi radjaju, a nasa, haska umire!