Ako je gde imalo sansi da prsne po savovima, imalo je u Crnoj Gori, tako da se nakon svega mora odati priznanje crnogorskoj razboritosti koja se uvek nekako probijala izmedju hronicne nepomirljivosti

Piše: Danas

Ako je gde imalo sansi da prsne po savovima, imalo je u Crnoj Gori, tako da se nakon svega mora odati priznanje crnogorskoj razboritosti koja se uvek nekako probijala izmedju hronicne nepomirljivosti. I danas ne fali teskih reci: S jedne strane, opozicija i nakon referendumskog kompromisa, DJukanovica tereti da ima uz sebe “prljave pare i represivni aprarat”, pa da je i on sam “totalitaran”, dok su s druge strane i dalje validne teze o “Milosevicevim poltronima preobucenim u evropsko ruho koji bi Crnu Goru u vazalni polozaj”. Teskih reci nece faliti do referenduma, a one ce verovatno, kako se taj odsudni dan bude priblizavao, i dobijati na intenzitetu. Ipak, cini se da cepanja po savovima nece biti, ukljucujuci i formiranje nekih “SAO” (srpskih autonomnih oblasti).

Kad je zaista bila Milosevicev vazal, zvanicna Crna Gora je aktivno ucestvovala u suludim projektima, kao sto je operacionalizacija one narodne “Sa Lovcena vila klice, dje si srpski Dubrovnice”, ali od pobede frakcije Mila DJukanovica nad onom Momira Bulatovica, Crna Gora je krenula putem koji je, uz sve duvanske i ostale kontroverze, utaban. Cak bi se moglo reci da je pobeda DJukanovica nad Bulatovicem i pocetak kraja Milosevicevog rezima. Zbog otpora tom rezimu, DJukanivic je dobio simpatije i pomoc Zapada koje i danas traju, makar u smislu da su se prognoze Vojislava Seselja da ce sudbina DJukanovica biti sudbina Norijege pokazala besmislenim. Crna Gora je bila utociste srpske demokratske opozicije, Milova politika sacuvala ju je od velikih razaranja u NATO bombardovanju, a uspela je da prebrodi i psiholoske pritiske raznih “sedmih bataljona”. I u svim tim iskusenjima, ukljucujuci i mrcvarenje nakon 5. oktobra, nije se presla linija koja vodi ka ambisu gradjanskog rata.

Treba reci da je i prosrpska opozicija cesto imala limite do kojih se moze ici u zatezanju situacije. Ako su lideri bosanskih Srba svojevremeno pokazali da mogu biti i ludji od Milosevica, pojedini prosrpski lideri u Crnoj Gori pokazali su da mogu biti daleko racionalniji od nekih njihovih savetodavaca iz Beograda. Kad kazemo dozivanje Crne Gore, pre svega mislimo na dozivanje Crnogoraca pameti, a u tom slucaju postizanje referendumskog konsenzusa je, cini se, vaznije i od samog rezultata referenduma. A, to sto je sve uradjeno pod patronatom EU, znaci valjda i neki evropski konsenzus koji pacifikuje taborsku situaciju i relaksira postreferendumsku situaciju.