Srpske zvanicnike nije zgoreg podsetiti da je \”principijelnost\” kakvu forsiraju povodom crnogorskog referenduma vise puta ranije primenio Slobodan Milosevic, te da je to svaki put rezultiralo krahom srpske politike i ratovima

Piše: Danas

Posle visemesecnih, neuspelih posredovanih razgovora izmedju crnogorske vlasti i opozicije, evropski izaslanik Miroslav Lajcak doneo je preksinoc Podgorici evropsku ponudu za validan referendum o nezavisnosti – odluku mora overiti 55 odsto izaslih biraca. Da ne bi bilo nesporazuma, na referednumu 14. maja bice postavljeno samo jedno pitanje: “Da li ste da Crna Gora bude nezavisna drzava sa punim medjunarodno-pravnim subjektivitetom?”. Konacnu odluku donosi crnogorski parlament, ali poslanici moraju imati na umu Lajcakove reci da ih u slucaju odbijanja predlozenih merila ceka sukob sa EU, ukljucujuci i otvoreno neprihvatanje nezavisnosti. Takav ishod bi ojacala i odluka opozicionog bloka da bojkotuje referendum ukoliko se utvrdi vecina manja od preporucene.

Da se potonje ne bi dogodilo, Predrag Bulatovic i drustvo moraju iskoristiti svoje skupstinske mandate i izjasniti se u parlamentu. Valjalo bi, medjutim, da se u tom poslu manu tzv. beogradske podrske i tvrdog stava Vojislava Kostunice i njegovog neposrednog okruzenja o natpolovicnoj vecini birackog tela, koju je pre dva dana u formi neskrivene pretnje ponovio i njegov kosovski savetnik Aleksandar Simic. Malo je reci da je ovakav stav uslovljavanje liseno delikatnosti; preciznije je kazati da je rec o grubom mesanju u unutrasnje stvari Crne Gore i direktnom suprotstavljanju evropskoj praksi.

Srpske zvanicnike nije zgoreg podsetiti da je “principijelnost” kakvu forsiraju povodom crnogorskog referenduma vise puta ranije primenio Slobodan Milosevic, te da je to svaki put rezultiralo krahom srpske politike i ratovima. Crnogorska opozicija, ma koliko cvrsto vezana uz beogradske skute, morala bi dobro da razmisli da li je spremna da i na takav nacin brani uverenje o natpolovicnoj vecini ili ce prihvatiti briselski dar i, na temelju zakona, sprovesti kampanju kojom ce na biralista izvesti onoliko gradjana koliko je potrebno da nezavisnost bude neostvariva. Isto vazi i za zvanicnu Podgoricu, takodje nesklonu prihvatanju evropskih preporuka koje nisu u punoj saglasnosti sa njenim zeljama; umesto sto gleda u Beograd sa neskrivenim besom, DJukanovic bi morao da razmisli gde da “namakne” 15 hiljada glasova koliko mu, prema prvim procenama, nedostaje za validan izlazak iz SCG. Uslov je da to “namicanje” bude legitimno i legalno.

Vreme koje je pred nama verovatno ce pokazati da je atipican procenat koji je Lajcak doneo u Crnu Goru istovremeno kazna nepomirljivim stranama, nesposobnim za politicki dogovor, ali i dobro pozicionirani demokratski test i za Podgoricu i za Beograd; striktno postovanje pravila i procedure donosi evropske perspektive. Iz ugla Brisela, manje je vazno da li je rec o SCG “ucelo” ili o Srbiji i Crnoj Gori zasebno.