Smena vlasti i demokratizacija Crne Gore su osnovni razlog mog političkog angažmana i ne plaši me moguća represija režima Mila Đukanovića, kaže u intervjuu za “Dnevnik” jedan od lidera novog crnogorskog koalicionog opozicionog bloka Miodrag Lekić

Piše: Dnevnik

– Smena vlasti i demokratizacija Crne Gore su osnovni razlog mog političkog angažmana i ne plaši me moguća represija režima Mila Đukanovića. Moraju otići oni koji su zamislili da ostvare promenu državno- pravnog statusa Crne Gore time što će pola Crna Gore proglasiti snagama destrukcije – kaže u intervjuu za “Dnevnik” jedan od lidera novog crnogorskog koalicionog opozicionog bloka Miodrag Lekić.

S pojavom “demokarske četvorke”, koju, uz Lekića, čine predsednik SNP Predrag Bulatović, direktor Grupe za promene Nebojša Lekić i bivši ministar policije Andija Jovićević, mnogi tvrde da se u Crnoj Gori stvara atmosfera koju je u Srbiji doneo DOS i da je vlast dobro uzdrmana, jer je nađen pravi odgovor režimu koji traje 15 godina.

Da li je koincidencija što se “demokratska četvorka” pojavila pred refrendum, a nudi evropsku perspektivu Crnoj Gori?

– Referendum jeste osnovni razlog za ovo okupljanje demokratske alternative u Crnoj Gori, zbog ove dramatične situacije strahovito podeljenog naroda i visokih tenzija. Iako ne primaran, naš cilj jeste smanjenja tenzija i pružanja alternative ovoj manipulisanoj, forsiranoj atmosferi podela, koje ne donose dobro Crnoj Gori.

A primaran cilj vam je smena aktuelne vlasti?

– Nisam od onih ljudi koji pripadaju populističkim grupama i ne verujem u te “nulte tačke istorije”, kada se kreće iz početka, pa i nemam ličnu opsesiju dolaska na vlast. Ovde je neophodno ozdravljenje i demokratizacija teško deformisanog crnogorskog društva i ne isključujem da će ishod toga biti promena vlasti na demokratskim izborima.

Kakav je vaš stav prema refrendumu u Crnoj Gori?

– Obe opcije su legitimne i imaju utemeljenje u istoriji. Ali, ako je ta tema forsirana, nametnuta i došlo se do ovog stanja, ja sam za stvaranje demokratskih uslova i da se na tom refrendumu izjasni zaista volja građana da li su za zajedničku državu ili nezavisnu Crnu Goru. I tu volju treba respektovati. Međutim, stiče se utisak da je referendum nametnut da bi se pomerile neke druge dramatične teme u Crnoj Gori, kao što su ekonomske i socijalne. I ljudima se sa njih skreće pažnja da bi se uzbuđivali i emotivno iscrpljivali na referendumskim debatama, što se i uspelo. Mi želimo da refrendum ne bude u uzavreloj, već relaksiranoj atmosferi, tako da on ne odlučuje samo o državno-pravnom statusu, već da bude početak demistifikacija, da nezavisna Crna Gora nije mistično stanje u kome počinje nekakvo blagostanje. Dakle, radi se o dužem periodu populističkog manipulisanja. Prvo je bio kult višeg cilja komunizam, zatim se nekih sedam godina valjao srpski populizam u Crnoj Gori i ljudi su sanjali obnovu Dušanovog carstva. Posle toga je nastala antisrpska politika i apsolutizovanje nezavisnosti Crne Gore. I ono što je bizarnost crnogorske političke scene je da su isti ljudi učestvovali u sve tri faze. Danas podstiču referendum da bi trajali i dalje na vlasti, a ne kao ozbiljni državni projekat o kome građani treba da se odluče na ovaj ili onaj način.

Koliko građana Crne Gore treba da se izjasni za nezavisnost da bi refrendum bio validan?

– U razvijenim demokratskim društvima kada se radi o pitanjima promene državno- pravnog statusa ili za donošenje ustava traži se nešto veća, a ne prosta većina. Za takve sudbonosne odluke mora se ići s jednom jačom, ozbiljnijom većinom, koja bi garantovala stabilnost. Ja sam za takvu izrazitiju većinu koja bi “dan posle” garantoval stabilnost Crnoj Gori.

Imate li simpatije i podršku Brisela i Vašingtona?

– Ne boravim permanento u Crnoj Gori i poslednjih godina sam više proveo u akademskom ambijentu na univerzitetu, nego što sam ostvarivao političke kontakte. Ali, stvaranje demokratske političke alternative sa evropskim vrednostima nosi za sobom sigurno uvažavanje EU i evropskih krugova. Ne mogu sada govoriti o podršci. U meri koliko se afirmišemo kao ozbiljna demokratska alternativa ostvarivaćemo i pažnu Vašingtona i Brisela, a u kojim formama i modalitetima ne bih znao u ovom trenutku.

Nebojša Medojević govori da mu je i život u opasnosti angažmanom i ukazivanjem na ono što radi Đukanovićeva vlast. Mislite li da ste i vi, “bacanjem rukavice” aktuelnoj vlasti, u opasnosti?

– Ne razmišljam o tome. U Crnoj Gori sam rođen, tu živim, s periodima kada sam u inostranstvu na diplomatskoj službi i drugim poslovima. Ovo je prostor odakle sam i ne vidim stvarno nikakav razlog za strah, bez obzira na okolnosti na koje čovek ovde može da naleti. Ne možemo pričati o Crnoj Gori i njenoj perspektivi, a da se necrnogorski uplašimo potencijalnih opasnosti. Možda sam ovo komplikovano rekao, ali, jednostavo, ne plašim se.

To znači da ste kandidat za sledeće predsedničke izbore?

– O tom-potom. Moj motiv je da doprinesem poboljšanju kvaliteta društvenog života, da popravimo unutrašnju situaciju i spoljni imidž Crne Gore, koji nije blistav u ovom trenutku, a sekundarno pitanje je dolazak na značajnije funkcije.

Da li ste lično bliski sa sadašnjim liderima u Srbiji, predsednikom Borisom Tadiće i premijerom Vojislavom Koštunicom?

– Nemam kontakte sa njima, niti političko iskustvo zajedničkog rada, ali mislim ono što i Zapad, da se radi o demokratskim političarima i ličnostima koje su zalažu za poštovanje pravne države i opšteevropskih demokratskih vrednosti. I Tadić i Koštunica su političari s demokratskom kulturom, sa kojima je moguća korektna saradnja u bilo kojoj institucionalnoj vezi Srbije i Crne Gore.

***

Favorit za budućeg predsednika Crne Gore

Lekić, koga mnogi vide na mestu predsednika Crne Gore, bio je jugoslovenski ambasador u Mozambiku, pa ministar spoljnih poslova u Crnoj Gori, kao nestranačka ličnost, a potom u dva mandata ambasador u Rimu.

– Dva puta sam i napustio diplomatiju. Jednom zbog razmimoilaženja sa vlašću u Beogradu 1999. godine, i tada sam dve godine radio u FAO u Rimu, a onda sam posle demokratskih promena u Srbiji 2001.godine imenovan ponovo za ambasadora u Italiji. To mesto sam ponovo napustio 2003. godine, ali zbog sukoba sa rukovodstvom Crne Gore, i to je posebna i duga tema. Posle toga radim do danas kao profesor na rimskim univerzitetima La Sapijanca i Luis, gde predajem međunarodno pregovaranje. U Rimu imam i studente iz Novog Sada.

Dragan Milivojevic
Dnevnik