Preimenovanje nekih kosovskih gradova u skladu s \”novim rasporedom snaga\” tugaljiva je repriza necega sto smo nedavno gledali u Bosni, upravo u srpskoj reziji

Piše: Teofil Pancic/Vreme

Dopala mi je neprijatna duznost da vas obavestim o tome da se strasna i nicim izazvana nepravda iznova srucila na goloruki srpski narod. Sta, je l” novo bombardovanje? Sankcije? Dozivotni mandat za Dragana Kojadinovica? Bez panike, nije nista tako bukvalno i kataklizmicno strasno u pitanju, ali jeste novi udar na ono gde smo najosetljiviji, a to je nas identitet. Dusmani, naime, udarise na imena nasih vajkadasnjih Naseljenih Mesta, sto je varvarski cin simbolickog ponistavanja kakav je bez presedana u savremenoj svetskoj istoriji… Osim ukoliko nije.

O cemuje rec? Hajde da za pocetak zamislimo pitanje na testu iz geografije za vase bistro i pametno, napredno Srpce: kako najlakse stici od Jelenova do Drenasa? Odgovor: pa preko Srbinja, naravno! E sad, ako vam nista nije jasno, evo odgonetke: Jelenovo je zapravo slavonsko selo Sarvas, koje je svoje “posrbljeno” ime nosilo za vakta groteskne RSK; Srbinje je Foca, to je valjda svima znano, mada se mnogi sada prave blesavi; a Drenas, e, to vam je novo ime Glogovca na Kosovu, bar sto se tice lokalnih albanskih vlasti… Isto kao sto je, obavestava nas pismom u moralisticko-apokalipticnom tonu nesto sto se naziva “Info sluzba Kosova & Metoxije” (v. “Glas javnosti”, 29. 1. 2006), Podujevo postalo Besijana, Istok Burim, Kosovska Kamenica Dardan, a Novo Brdo, pazi sad – Artan (u moje vreme, Artan je bio jedna od drazih psihoaktivnih pilulica za maloletne narkofile; u medjuvremenu se, eto, bas izgradio).

Ova je stvar, naravno, mnogo ozbiljnija nego sto se to da videti iz mog isforsirano obesenjackog tona, te (pret)poslednje odbrane pred banalnoscu imaginacije i surovoscu prakse malih balkanskih zlikovaca svih sorata. Enivej, mozda je razlog zasto se ovde permanentno proizvodi onaj famozni “visak istorije po glavi stanovnika” upravo u tome sto se istorija mora stalno fabrikovati iznova, od pocetka, ab ovo i ab ono, jer nikakvog suvislog kontinuiteta nema. A zasto ga nema – zar posle ciklicnih belaja nastupaju periodi bezljudne zemlje? Ne, nego plemenski vracevi Pobednika ritualno isteruju svaki pomen, beleg i trag identiteta koji je bio dominantan ranije; tako na koncu ispada da stalno nekakve varvarske horde nadiru i sladostrasno ponistavaju tekovine prethodnih civilizacija. Jakako, “varvarizam” je ovde nesto poput prelaznog pehara, cas u posedu jednih, cas drugih, a ne nekakva trajna, cak “urodjena” osobina jednih, docim su oni drugi (a to smo nekim slucajem uvek bas Mi!) dobri, plemeniti, uzviseni i tako nekako neodoljivo divni…
Na Kosovu, dakle, vlast sa mandatom etnicke vecine prilagodjava imena nekih toponima onome sto je – mahom novokomponovana, to jest retroaktivno izmisljena tradicija i duh “Kosova oslobodjenog srpske okupacije”. Srbima sve to, razume se, ne moze nikako da prija. Medjutim, da kontekst ove price nije tako neugodan bilo bi vaistinu urnebesno zabavno posmatrati svo to naprasno uzbihozorenje, svo to farsicno cudjenje u svetu tih nasih Odocnelih Pravednika nad “drskoscu” albanske vecine. Naime, nema tome ni deceniju i po kako je brutalnim etnickim ciscenjem, masovnim progonima i ubistvima novostecena srpska vecina u necemu sto je – jednim parademijurskim (“satanistickim”) gestom – samo sebe ni iz cega izmislilo i prozvalo se “Republika Srpska”, krenulo da menja imena bosanskih gradova. U tom je smislu Foca, popriste strasnih zlocina nad bosnjacko-muslimanskim stanovnistvom, bila epicentar sramote: cin njenog preimenovanja u “Srbinje” simbolicki je najskaredniji momenat vaskolikih postjugoslovenskih ratova, uporediv mozda jedino s preimenovanjem ulice Stjepana Radica u Vukovaru u ulicu Punise Racica, njegovog ubice! Samo, daleko od toga da je bio usamljen: svi gradovi s prefiksom “bosanski” (Novi, Samac, Dubica, Brod, Gradiska etc.) naglo su ostali bez njega, kao da su se preselili u Patagoniju ili Lesoto, iz cega se kristalno jasno zrcalila duboko patoloska osnova “srpskog ratnog napora” u Bosni: bio je to fundamentalno apsurdni rat protiv geografije. Zato on nije mogao biti dobijen ni u kojem slucaju – jednom kad je zapoceo, cak je i razmere sramote i stete postalo nemoguce kontrolisati (a i nije da se neko pretrgao po tom pitanju). Kada preimenovanje gradova vise nije bilo dovoljno – patoloska osnova organizovanog ludila trazi sve vise hrane! – krenulo se u njihovo izmisljenje, konstruisanje, egzorciranje i erzaciranje “pravih” gradova kroz stvaranje idiotskih supstituta: tako su dve zgrade, tri kuce i cetiri livade na periferiji Sarajeva prozvane “Srpsko Sarajevo”, i kolektivna je psihoticna projekcija isla dotle da ste jos dugo nailazili na ljude koji su u postojanje tog avetnog grada vaistinu verovali, a cin neverice dozivljavali kao Izdaju… Kako god, niko se, osim sacice “dezurnih izroda”, u vajnoj Demokratskoj Srpskoj Javnosti (o onoj drugoj da i ne govorim) nije nasao da se pobuni i postidi zbog toga – jok, na sve je strane vladao veseli patri(j)otski karneval, levicarski i desnicarski, monarhisticki i republikanski… I sta sad imamo? Tjah, sto bi rekao Matija Beckovic, jedan od apostola srpske sramote: ovo nam je za ono. Ko je aplaudirao Srbinju i Srpskoj Kostajnici, uzalud zvizdi Dardanu i B(l)esijani! Stavise, bezbeli je i zasluzio da ga malko podardane, tek da vidi kako to izgleda kad si s one druge, trpne strane jedne siledzijske promene.