Kad covek krene po smrt, nista ne moze da ga spreci da do nje stigne; njegovo neznanje o pravoj svrsi putovanja ponajmanje

Piše: Teofil Pancic/Dnevnik

Kad covek krene po smrt, nista ne moze da ga spreci da do nje stigne; njegovo neznanje o pravoj svrsi putovanja ponajmanje. Ako je, pri tome, na to poslednje hodocasce krenuo preko zavicajnog Apsurdistana, onda mu tek nema pomoci. Nesrecni usud Bratislava S., radnika iz Maribora, o tome nam govori sve, i vise nego sto bismo voleli da znamo.

Hajde da zamislimo da je Apsurd nesto poput glavice crnog luka: mozes da uzmes da ga ljustis sloj po sloj, sve dok ne dopres do njegovog jezgra; to da ces usput proliti more suza, sastavni je deo rituala. Bratislav S. tako je krenuo iz Slovenije u svoj tuzni srbijanski zavicaj, u okolinu Merosine, tamo gde se hronicna materijalna beda i impresivna kulturna zaostalost vec vekovima idealno nadopunjavaju. Dovde je sve “u redu”: covek treba ponekad da dodje kuci, gde god to bilo. Onda ga je, medjutim – osecate li ljustenje prvog sloja Apsurda? – u starom kraju zateklo nesto sto se kolokvijalno zove Srpska nova godina: tog dana, 14. januara, nekim ljudima navodno zapocinje nova kalendarska godina, ili oni bar tog dana vole da se prave da u to veruju. Udeo Apsurda nije toliko u tome sto neko hoce da zivi po nevazecem, julijanskom kalendaru, nego sto to cini samo dan ili dva godisnje; postovao bih svakoga ko je dosledan, pa mu ceo zivot protice po julijanskom kalendaru, sto bi, recimo, znacilo da je njemu danas 9. januar. Elem, posto je i SNG kakav-takav povod za provod, jos mladog Bratislava staro je drustvo lako nagovorilo da ode s njim na besplatni “novogodisnji” koncert Svetlane Cece R., crne mafijaske udovice i najvece heroine najmracnijih devedesetih, a kojim je gradonacelnik castio Nislije (takva mu bila procena njihovih “kulturnih potreba”). Evo drugog kruga Apsurda: po svedocenju njegovog unesrecenog oca, Bratislav S. inace “uopste nije voleo” da slusa zvukove koje ispusta Svetlana R. Na glavnom se niskom trgu, dakle, zatekao just like that. Kako god, kad je vec tamo, red je da se sto bolje cuje i vidi Spektakl: tako se Bratislav S., medju ostalima, popeo na plasticnu kupolu iznad ulaza u podzemni prolaz. A onda se deo kupole odvalio pod tezinom mase, i Bratislav je propao u ambis. Bespovratno. Maribor iz kojeg je krenuo ostao je posve na drugoj strani, fizicki i metafizicki. Eto nam novog kruga Apsurda: izgubio si zivot negde gde uopste nije trebalo da budes, pokusavajuci da sto bolje osmotris ono sto uopste nisi zeleo da gledas. A sve to dok raspomamljena masa oko tebe uopste ne zna zasto je tu gde jeste, bivajuci ontoloski deficitarna sa vlastitim preduzecem, jer slavi nesto u sta uopste ne veruje, to jest “novu godinu” po kalendaru koji u ostatku svog zivota ne primenjuje.

Bratislav je, rekoh, radio u Sloveniji. Ne znam da li ga je tamo morila nostalgija, i kako je zalecivao doticni emocionaolni svrab. Mnogi njegovi sapatnici to cine posecujuci turbo folk derneke. Dakle, da nije dosao k njoj, mozda bi Svetlana R. jednom dosla k njemu. Samo, u tom Mariboru ljudi nemaju naviku da se bez preke potrebe penju tamo odakle bi mogli i da nikada ne sidju. Sto zarad vaspitanja, sto cerez toga sto je to, da izvinete, zabranjeno. Onako, zaista. Na takve se stvari na trulom i “odvise racionalnom” Zapadu ne gleda sa odobravanjem, bas kao i na razne druge forme suicidalnog veselja. Zato ce svaki dicni Srpski Domacin, prezirno otfrknuvsi, reci kako oni “ne znaju da zive”. Prava je istina nesto drugacija: ne, oni samo ne znaju da umiru. Bar ne pre nego sto im uistinu dodje vreme.

Sta god bio Bratislavljev motiv da ode cak u Sloveniju, od zavicaja nije uspeo da utekne. Ovaj ga je svejednako ubio iz zasede, iznudivsi pri tome jos i njegovu asistenciju u (samo)smaknucu. Iznova je trijumfovao jedan morbidni, ubilacki Apsurd, dok se niskim Trgom razlegao cilik One kojoj su secikese i ubice, dakle smrtonosci, bile tako seksi. Kao i Srbiji, uostalom. Utoliko Bratislavljeva smrt nije nista drugacija od nebrojenih pogibija nevoljnih ratnika: gurnuti niodcega, umrli su nizasta, ugledavsi lik Nistavila, poslednju uspomenu sa ove strane sveta.