Decenijama su nas ucenjivali – nacija ili sloboda, nacija ili demokratija. Te lazne i pokvarene dileme danas su dobile drugi oblik – ili ste za Karica ili ste za vladu

Piše: Petar Lukovic/Feral tribune

Srpska politicka tradicija da vecito biramo izmedju loseg i uzasnog (Milosevic ili Seselj; Kostunica ili Milosevic; Labus ili Dinkic; Lilic ili Milutinovic; SPS ili JUL; G17+ ili DSS; Boris Tadic ili Tomislav Nikolic; Dobrica Cosic ili Momo Kapor; Aleksandar Tijanic ili Mira Markovic) opet je vaskrsla tik uoci medjunarodne, tj. nesrpske Nove godine kad je Vlada dr. Vojislava Kalasnjikova oduzimanjem licence “Mobtelu” slavodobitno objavila pocetak nuklearnog rata protiv Bogoljuba Karica. Precizno tempirana tako da nam se ogade praznici tokom kojih cemo se morati odluciti na cijoj smo strani – da li podrzavamo Vladu ili smo na Bogoljubovoj strani – afera “Mobtel” se logikom policijske drzave pretvorila u pravu hajku protiv svega sto se preziva Karic, sto je povremeno podsecalo na one svetle medijske trenutke nekoliko meseci uoci likvidacije premijera DJindjica.

Sve ono sto se godinama znalo: da je Familija Karic isisavala iz “Mobtela” desetine ili stotine miliona evra – odjednom je kombinovano sa optuzbom da Bogoljub saradjuje sa Albancima na Kosovu i da je nekakav ugovor o prodaji kartica, u stvari, pitanje “nacionalne bezbednosti”, jer ekstremni Albanci (u srpskom jeziku: Siptari) navodno mogu da prisluskuju Vladu i tako “ugroze” drzavne interese u ovom odlucujucem trenutku, bas uoci pregovora o buducem nezavisnom statusu Kosova.

Cinjenicu da je “Mobtel” u vlasnistvu austrijskih biznismena – jer je vesti Bogoljub kompaniju prodao na vreme – Vlada Srbije je potpuno zaboravila, ali se toga brzo podsetila kad su Austrijanci (gle, isti oni koji ove godine predsedavaju Evropskom unijom!) poslali nekoliko protesnih nota glede “nacionalizacije” privatne imovine, isprvo sokirani saznanjem da je “Mobtel” predat u ruke svog konkurenta “Telekoma”, cime je drzava preuzela monopol na mobilnu telefoniju, upadajuci u “Mobtel” i kopirajuci sve poslovne ugovore, sto je po najblazim europskim kriterijumima – pljacka intelektualne svojine. Ekonomista Vladimir Gligorov primecuje: “Lakse je znati cime se rukovode odluke vlasti u Ugandi nego u Srbiji, bar kad je rec o diskrecionim odlukama koje imaju posledice po strane investitore.”

Da je djavo odneo salu, pokazala je poseta austrijskog vicekancelara Huberta Gorbaha Beogradu: u skrtoj vesti najavljuje se osnivanje “mesovite radne grupe” koja bi pronasla resenje za novonastalu situaciju u “Mobtelu” cime srpska vlada indirektno priznaje da je spremna za pregovore; ali, cemu pregovori ako je odluka Vlade zasnovana na dokazima, znaci li to se dokazi mogu relativizovati pa cemo kroz mesec dana cuti da je “Mobtelu” vracena licenca jer je to “u interesu Srbije”?

Da ne bude zabune: ono sto je Bogoljub Karic sa svojom mnogobrojnom familijom radio godinama – uz nezainteresovanog PTT partnera kojeg “Mobtel” do pre dve nedelje nije interesovao – odavno je opsta prica, do detalja poznata javnosti a narocito Vojislavu Kostunici koji se nije libio da uziva u Bogoljubovim pohvalama (“Kostunica je jedan od velikih srpskih patriota”), niti da od Bogoljuba uzima pare za svoju partiju. Ali, onog casa kad se ispostavilo da je politicki rejting Bogoljuba Karica (Pokret Snaga Srbije) veci od rejtinga Vojislava Kostunice – i da je u Skupstini Srbije osnovan poslanicki klub pod Karicevim blagoslovom – Vlada Srbije naprasno je odlucila da zapocne “borbu protiv tajkunizacije Srbije” tako sto ce se ostrviti na Bogoljuba, a sasvim zaboraviti na Kostunicine finansijere, nista siromasnije od Karica, samo vestije jer Vuk Hamovic ili Vojin Lazarevic nisu medijski eksponirani kao nesrecni Bogoljub, pa ih niko ne pominje.

Svetlana Lukic, urednica kultne radio-emisije “Pescanik” u svom je komentaru savrseno sumirala danasnji trenutak Srbije: “Bogoljub Karic, njegova kompanija, njegova porodica, njegova televizija, njegovi direktori, njegove snajke i pasenozi, njegove drugarice Mira Markovic i Ivana Zigon, njegovi brkovi, i pravi i obrijani – su apsolutno odvratni. Covek nam je sisao krv na slamcicu i onda je prodavao da bi zeni kupio svileno maramce i bilo bi lepo videti ga iza resetaka. Medjutim, ova vlada je na njega organizovala pravu hajku. Digli su se na ustanak protiv Karica svi drzavni organi, od predsednika kucnih saveta do ministara. Prekovremeno radi i Stojkovicevo pravosudje i Jociceva policija i Bulatoviceva BIA. Gledajuci medije, i to razne, nazalost, imam utisak da ipak najvise radi Mladjan Dinkic i sve njegove institucije, od ministarstva finansija do privatne detektivske agencije i privatne BIA-e. Ove poslednje dve, Mladjan Dinkic osniva ad hoc, kad god krene u obracun sa nekim od svojih mnogobrojnih neprijatelja.

Decenijama su nas ucenjivali – nacija ili sloboda, nacija ili demokratija. Te lazne i pokvarene dileme danas su dobile drugi oblik – ili ste za Karica ili ste za vladu. Bilo bi mi strasno da zivim u zemlji u kojoj je Karic, ne daj boze, predsednik vlade, ali mi je strasno i da zivim u zemlji u kojoj vlast koristi sve drzavne resurse da bi satrla svog politickog protivnika. Pa zar Kostunica nije onaj isti covek koji je bio protiv onoga sto nazivamo sestim oktobrom, sve u ime pravde i zakona. Zar to nije onaj isti covek koji je tvrdio da je DJindjic kidnapovao Milosevica i poslao ga u Hag za saku dolara? Kako se to desilo da kada njemu, Dinkicu i ostalim clanovima druzine Karic postane politicka opasnost, svi oni tako lako organizuju svoj privatni 6. oktobar i svoju malu, ali pravednu Sablju?”

Povratkom Bogoljuba Karica u Srbiju uz miting u Beogradu – gde je Kostunicu castio titulom “sefa srpske mafije” – otvara se najnovije poglavlje rata gde se Karicu preti zatvaranjem njegove BK Televizije, oduzimanjem imovine i hapsenjem citave porodice, sto s bilo kojom pravnom drzavom vise nema nikakve veze; koliko god privlacno izgledao za bezube citaoce tabloida – slucaj “Karic” je politicka osveta, dimna zavesa za prekrivanje desetina afera u kojima je Vlada Srbije aktivno i plodno ucestvovala, od “Nacionalne stedionice” preko prodaje “Knjaza Milosa” do kupovine psihodelicno ofarbanih lokomotiva iz Svedske po bolno korupcionaskim cenama.

Ali, kako je Kostunica jedan od onih vernika koji su direktno u vezi s Bogom – jer mu je sve ovozemaljsko, sem Karicevog biznisa, strano – vredi podsetiti na reci patrijarha Pavla koji u svojoj knjizi “Neka pitanja nase vere” raspravlja o mnogo problematicnoj temi, o zenama, recimo.

Pavle pise: “Pravoslavna crkva nije protiv toga da zene nose pantalone zbog prirode posla koji vrse, na primer u fabrikama ili prilikom putovanja zimi na konjima, motociklu, skijanju i tako dalje. Crkva je protiv takvog oblacenja kada je ono zbog mode i pogresnog shvatanja jednakosti polova.” Njegova Svetost je takodje podsetila da zene “nisu pozeljne u crkvi tokom menstruacije”, ali da “savremena higijenska sredstva mogu efikasno spreciti da se slucajnim istecenjem krvi hram ne ucini necistim, kao i ublaziti zadah koji isticanjem krvi nastaje”.

Srpski, do jaja!

19. sijecnja, 2006.