Dr Dusan Bjelic, sociolog, o zlocinu bez kazne i prozvodnji paranoje

Piše: Danas

Za razliku od vecine ljudi u Srbiji, ja sam misljenja da je Hag najbolja stvar koja se desila Srbima od pocetka devedesetih godina. Hag je gorak lek, antibiotik koji ubija antitela koja su se uvukla u ovo drustvo i unela bolest bezakonja. Tim uljezima je namera bila da odvoje narod od zakona i pravde, ali ne – kao sto su tvrdili, da zastite narod od Amerike i Zapada vec sebe od kazne kada pocine zlocin. Zar to nije ocigledno danas. Pogledajte koliko ubica jos seta nasim ulicama i niko ne moze da ih kazni? Hag je stit naroda protiv njegovih neprijatelja koji ce naterati i nase sudstvo da ustolici kaznu. Poslednje izrecene kazne u ovdasnjem sudstvu su u tom pravcu ohrabrujuce – kaze u razgovoru za Danas dr Dusan Bjelic, profesor sociologije na Univerzitetu Juznog Mejna u Portlandu u SAD.

– Kad ljudi ovde kazu – nastavlja dr Bjelic – “Srebrenica nije genocid jer je Mladic sacuvao zene i decu, a Hitler nikog,” to treba shvatiti ne samo kao racionalizaciju genocida, vec kao nesvestan izraz novog oblika suverene moci, koji transcendira srpski nacionalizam, zasnovan na kontroli zivota. Stari oblik moci se zasnivao na pravu suverena da oduzme zivot, danas se moc zasniva na pravu davanja, regulisanja i politizacije zivota. U tom smislu oduzeti zivot danas postaje samo deo suverene moci da “unapredi” zivot. U Srebrenici “nije bilo genocida” jer je zivot Bosnjaka kao zivotne mase bio samo “podrezan”, “razredjen”, smanjen na kontrolisanu sumu, premesten sa jednog mesta na drugo, a to sve za njegovu dobrobit. Kada Mladic deli srebrenicku decu i oceve, daje prvima cokoladice, a drugima metak u glavu, on ostavlja utisak neke vrste milosrdne vojske -srpsko vitestvo – koja poklanja zivot, stavise i ubija iz milosrdja, jer ce Bosnjaci u smanjenom broju ziveti u miru sa Srbima. To zvuci bizarno, ali je to logika poricanja genocida koja je ovde do kraja izrecena. Od teksta Mihaila Markovica sa pocetka 90-ih u Praxis International o tome kako treba regulisati stopu radjanja kosovskih Albanaca pa do ubijanja odraslih muskaraca u Srebrenici, pokazuje se koliko je srpski nacionalizam bio opsednut natalitetom svojih manjina i u kojoj meri je politizacija seksualnosti vitalna za srpsku nacionalnu drzavu. Otud nasilje nad homoseksualcima i zenama u Srbiji i genocid u Srebrenici, dolaze od iste ruke. Ukoliko se taj princip nacionaliteta ugradi u politicku moc, masakri su neizbezni. U tom smislu, jedini nacin da se to zaustavi je da se politicka moc ne zasniva na etnickim principima, jer ce uvek voditi ka regulisanju i politizaciji zivota i nataliteta, jer je zivot postao osnovni izvor proizvodnje moci. Jedino drzava i vojska mogu da pocine genocid kakav je bio onaj u Srebrenici, jer je jedino drzava mogla da proizvede industriju ubistava i prikrivanja evidencije.

Sta se desava sa politickim elitama?

– Kao sto je Maks Veber ukazao, kapitalizam se ne moze svesti samo na formalnu privatizaciju svojine, bez elite koja vodi vlastitim primerom kako da se asketski prihvate gubici a odgovorno dobici. U tom smislu DJindjic je bio srpski Kalvin, znao je da nove vrednosti nastaju iz bola stalnog suocavanja sa samim sobom, stalnog rasciscavanja budji, to je i bio cilj predaje Milosevica Hagu, da suoci narod sa bolnom istinom, da narod ocvrsne zakonom i pripremi za nov zivot. Za razliku od njega, Kostunicina vizija Srbije kao introspektivnog pravoslavlja po meni je izraz straha od sveta koji je za njega izgleda netrpeljiv bol pa u religiji trazi melem pre rane.
Zasto su sva ova pitanja znacajna za intelektualce? Gde vidite svoj angazman?

– Ako ima neke nepravde Haga, onda je to sto uglavnom optuzuje politicare i generale. Kao sto je Smilja Avramov rekla u Hagu, Milosevic nije bio sam. On i oni su ipak bili samo operativci, ali vizija i program masine ubijanja se zacela u Akademiji nauka, u govoru ljudi kao sto su Cosic, Amfilohije i Vucelic. Sve dok se javni govor ne ocisti od intelektualaca koji su terali narod i drzavu u rat, ovo drustvo nece imati viziju buducnosti jer od jezika i simbolicne proizvodnje sve novo pocinje.

Kako odredjujete ulogu “balkanskih psihijatara” koji su obelezili devedesete godine na Balkanu?

– Pre neki dan sam video na B92 emisiju o Kosovu koja se zavrsava cinjenicom da nema izmirenja izmedju Srba i Albanaca izuzev u ludnici u kojoj Albanci i Srbi, pacijenti i doktori, zive i rade zajedno. To sto nam je ludnica ostala kao jedino merilo normalnosti, a drustvena normalnost institucionalna ludnica, treba zahvaliti dr Raskovicu i dr Karadzicu. Oni su izveli ludilo izvan bolnice.U takvoj jednoj radikalnoj transformaciji realnosti, jezik psihoanalize je odigrao vaznu ulogu. Setite se dr Raskovica, srpskog Frojda kako ga je Cosic imenovao, i njegove poslednje knjige Luda zemlja, u kojoj je tvrdio da su Srbi edipalni, Hrvati kastracioni, a Muslimani analni, te da zbog tih razlika ne mogu ziveti zajedno. Jezik je, pre svega, drustveni cin koji konstituise stvarnost, to je vrlo bitno za razumevanje proizvodnje balkanskih identiteta. Oni se zasnivaju na internalizaciji diskursivnih sema i prihvataju ih kao svoju prirodnu sustinu ukoliko im omogucuju da iskljuce druge iz sebe. Drugim recima, Srbi nisu edipalci vise od drugih, ali oni to mogu postati ukoliko edipalnim jezikom mozemo iscupati Hrvate i Muslimane iz naseg identiteta. Pogledajte generala Mladica, on je na pocetku rata bio jedan komunisticki general koji je kidao kokarde sa cetnickih subara da bi zavrsio u Srebrenici kao srpski Edip. Setite se njegovog performansa pred srpskim kamerama nakon sto je Srebrenica pala, “evo jos jedan poklon srpskom narodu,” dakle poklon konacnog spajanja sa majkom od koje su nas Turci, Austrijanci i komunisti vekovima odvajali. Otud zlocin u Srebrenici treba videti ne kao cin mrznje, vec kao cin ljubavi za majkom, edipalni trans, jezik koji egzaltira u zlocinu.

Naravno psihoanaliticki jezik nije bio jedini jezik koji je vodio ka zlocinu, ali zlocin u Srebrenici odgovara modelu moci zasnovanom na seksu kao dogmi. Dogma je ovde veza, a svaka dogma je vec pola zlocina.

Ali sa proizvodnjom paranoje i psihijatrima jos nismo zavrsili. Eto psihijatrica Sanda Raskovic – Ivic je izjavila da se Kosmet mora braniti ljubavlju. Kad vec MUP nije uspeo da resi stvari na Kosovu, ajd” sad ljubavlju, valjda ce nam Albanci oprostiti kao sto mi sebi olako oprastamo. Ovakav stav iskljucuje shvatanje stvarnosti u Srbiji, a stvarnost je da postoje zlocini koji nisu kaznjeni. Ta razlika u shvatanju oblika stvarnosti je paranoja koja se sad javlja kao ljubav za nas same i za nasu teritoriju, te se nudi kao normalnost, pa cak i moralna superiornost, svim onima koji poricu stvarnost zlocina. Ali i ta paranoja ima svoju stvarnost – ja bih je nazvao srpskim dosijeima.

Moze li globalizacija pomoci oporavku ratnih rana?

– Globalizacija je kontradikcija. Ona grupise ljude po etnickim i rasnim grupama, sukobljava ih, stvara ratne rane ali u isto vreme stvara uslove za planetarni individualizam koji je neizbezna buducnost globalizacije. Ljudi izmesanih rasa, kultura i jezika, kojima ce svako mesto na zemlji biti dobro da umru, njihove ekonomske, politicke i kulturne potrebe definisace situaciju na planeti. Nama preostaje da se krijemo po pecinama, ili da se spustimo u polis i nestanemo u covecanstvu. Pristali mi na to ili ne, u buducnosti srpska nacionalna svest, i sve ono sto nam je danas drago, bice samo kolekcija znakova koji ce se skupljati kao stare markice ili novac. U tom kontekstu je interesantno analizirati nesrecu srpskog nacionalizma koji nikako da ostvari svoj san o jednoj drzavi svih Srba, kao da je rodjen na pogresnoj planeti. Po meni to nije los znak, ako citamo taj istorijski oznacitelj, Srbiji ne preostaje drugo vec da se denacionalizuje i pretvori u gradjanstvo bez nacije.

Miroslav Pudar
Danas