Paradoksalno je da i petnaest godina posle pocetka raspada bivse Jugoslavije, Srbija nema definisane granice i drzavni status

Piše: Zarko Korac

Godina koja je pred nama bice jedna od najznacajnijih u modernoj istoriji Srbije. To je godina u kojoj bi trebalo da se resi pitanje njenog drzavnog statusa.

Paradoksalno je da i petnaest godina posle pocetka raspada bivse Jugoslavije, Srbija nema definisane granice i drzavni status. Ona je tehnicki samo deo drzavne zajednice Srbija – Crna Gora, pa ipak moneta, carinski propisi, pa cak i vizni rezim izmedju dve clanice su razliciti.

Kosovo je deo same Srbije, a ona kao drzava nema nikakve ingerencije i ovlascenja na Kosovu, vec njegovi privremeni organi i Ujedinjene nacije. To simbolicki mozda najvise potvrdjuje slika sa granice izmedju Srbije i Kosova, kada vozila menjaju registarske tablice.

Dok u Beogradu mozete videti saobracajne tablice sa oznakom PR, odnosno Pristina, te tablice se ne koriste na samom Kosovu. Tamo se koriste druge tablice koje, zauzvrat, ne vaze u Srbiji. Ovo zamesateljstvo, je samo mali deo pravnog haosa, koji karakterise srpsko-kosovske odnose.

Cak ni na nivou drzavnih simbola, Srbija ne stoji bolje. Parlament je, suprotno ustavom predvidjenoj proceduri, usvojio privremene drzavne simbole.

Kruna koja se pojavila na drzavnim simbolima, povratak je starih obelezja, ali to se nije dogodilo sa himnom. I dalje je stara: Hej, Sloveni, kojoj se uporno zvizdi na svakom sportskom takmicenju, pa televizija cesto iskljucuje ton tokom njenog izvodjenja.

Iako je republika, drzava je vratila pretendenta na presto u Beli dvor na Dedinju u Beogradu, a cak i zvanicni mediji oslovljavaju ga sa titulom “prestolonasladnice”, iako tog prestola odavno nema. Uostalom, na njegove pozive na slavu ili rodjendan, odziva se bukvalno cela politicka elita, pa imate utisak da je Srbija, ne parlamentarna, vec ustavna monarhija.

Statusni haos Srbije nije ni malo bezazlena stvar. On neprekidno proizvodi institucionalnu nestabilnost, u kojoj se najbolje snalaze demagozi i marginalci. On trosi ogromnu politicku energiju, koja bi morala biti drugacije usmerena.

Nazalost, nasa politicka elita nema ni vizije, ni snage da to resi. Umesto nje, drzavni status ce resiti drugi. U aprilu gradjani Crne Gore, na referendumu. I tokom ove godine Savet bezbednosti UN, kada se radi o Kosovu. Proces evropske integracije ionako diktiraju institucije Evropske unije.

Svi zakoni koji se donose, obavezno moraju imati njihovu saglasnost. I tako se postavlja pitanje na koji nacin sama vlast u Srbiji moze da pomogne unutrasnju stabilnost drzave i njenu konsolidaciju. Sta je minimum njenog doprinosa blagostanju gradjana.

Odgovor na ovo pitanje je sasvim jednostavan – on se svodi na radikalan prekid s Milosevicevom prosloscu i izgradnju jednog drugacijeg sistema vrednost. To je nesto u cemu drugi ne mogu mnogo da nam pomognu. To zavisi od nas samih.

Taj proces se razlicito oznacava: kao suocavanje sa prosloscu, kao modernizacija drustva ili kao izgradnja evropskog sistema vrednosti. Bez obzira na naziv, on znaci krupne promene jednog konzervativnog i zatvorenog drustva, koje se opire promeni.

Uspesnost ove kalendarske godine merice se sledeceg januara, po uspehu na tom poslu. A on ce u velikoj meri zavisiti od najtezeg politickog zadatka vlasti: resenja slucaja “Mladic”. Izgovori i “bezbednosne” provere koje su dale negativne rezultate ne vaze vise.

Sudbinu evropske Srbije odredice ovaj covek. Na neki nacin kao i do sada. Bez raskida sa tom prosloscu Srbija nece moci napred. Ali, tog imena nije bilo u novogodisnjim porukama vlasti. Precutan ili ne, upravo ce Ratko Mladic biti svedocanstvo njihove iskrenosti u izgradnji evropske Srbije. Zeleli oni to ili ne, Milosevic i nasa neposredna proslost nece nas ostaviti na miru ni ove godine.