Godina dve hiljade i peta Srbiji je donela mnogo virtuelnih politickih uzbudjenja sa malo stvarne drame i jos manje bitnih promena. Dakle, sto bi se sekspirovski reklo-mnogo vike nizasta

Piše: Teofil Pancic/RSE

Godina dve hiljade i peta Srbiji je donela mnogo virtuelnih politickih uzbudjenja sa malo stvarne drame i jos manje bitnih promena. Dakle, sto bi se sekspirovski reklo – mnogo vike nizasta.

Jer, kraj ove godine napadno lici na njen pocetak: Vojislav Kostunica i dalje je premijer mada su mnogi bili sigurni da je njegova vlada na staklenim nogama; Ratko Mladic i dalje je na slobodi; predsednik Boris Tadic i dalje traga za sopstvenom i za politikom svoje stranke, pokusavajuci da zadrzi popularnost i istovremeno se udalji od inercije ostatka establismenta; radikali i dalje rastu i cvetaju, parazitirajuci na neizbeznim mukama tranzicije ali i na izbeznoj jalovosti demokratskih struktura; Kosovo i Crna Gora i dalje su – gledano iz Beograda – ni na nebu ni na zemlji; Milosevic i Seselj su i dalje u Hagu, niti osudjeni niti oslobodjeni niti liseni svog grotesknog mesijanstva. A ni sa gradjanima se nije mnogo toga promenilo – oni uglavnom cokcu i kolutaju ocima, s tim da je intenzitet tih neverbalnih politickih iskaza sada nesto jaci nego ranije, jer je protokom vremena sve nekako ogoljenije.

Ako treba traziti neku uslovnu novinu, nju je moguce ponajpre naci u posvemasnjoj blamantnoj autodestrukciji aktuelnog saziva Skupstine Srbije, a otuda – sto je mnogo vaznije i mnogo opasnije – posredno i parlamentarizma kao takvog, jer se ovaj javnosti prikazuje ne kao najefikasniji i najdemokratskiji postojeci mehanizam upravljanja drustvom, nego kao trivijalna pijaca na kojoj su korupcija i razne bizarne privilegije sasvim ozakonjeni. Naravno, nije da je Skupstina ranije bila dika i ponos, ali ono sto je od nje nastalo tokom odlazece godine uistinu jos nije vidjeno, ni u milosevicevskom ni u postmilosevicevskom vremenu. E sad, dovoljno je prisetiti se da manje-vise sve novije diktature zapocinju sistematskom kompromitacijom parlamentarizma, pa da se posmatrac rezignirano zapita ima li uopste pilota u ovom avionu kojim Srbija navodno leti ka Evropskoj uniji. Ili se posada samo pravi da zna kuda ide, a zapravo haoticno glavinja od danas do sutra, nadajuci se da ce na kraju sve ispasti dobro, kao u nekakvoj bajci za odrasle.

Rezime dve hiljade i pete na politickoj sceni Srbije mogao bi, dakle, i ovako da glasi: vlast se ne usudjuje da pravi nagle pokrete, bojeci se da nesto ne razbije, ne uvidjajuci da je sve ionako vec polomljeno, pa je krajnje vreme da se pravi nesto novo; proevropska opozicija samozadovoljno prede kako bi ona radila sve to isto, samo malo bolje i brze, a to nikoga preterano ne motivise; radikali i dalje postojano ne moraju da rade nista nego da samo budu to sto jesu i takvi kakvi su, i da cekaju da im vlast sama padne u krilo, kad svima drugima dosadi. A taj dan mozda i nije tako daleko.