Posmatrajte G17 i videćete šta će se desiti sa Nebojšom Medojevićem i njegovom grupom

Piše: www.promjene.org

Šira crnogorska javnost zna dobro ko ste Vi, ali ono što jedan deo javnosti ne zna je to da ste poreklom Crnogorac, da su vaš otac, djed i pradjed rodjeni u Podgorici.

V.P: Da ja sam prva generacija porodice Popović iz
Momišić a koji se rodio van Crne Gore i razlog tome je
vreme koje se dešavalo krajem Drugog svetskog rata,
moj djed Ilija Jovov Popović bio je upravitelj monopola
duvana u Podgorici i onda je 1944. u onom naletu
ludila, besa, revanšizma i tako dalje proglašen ratnim
izdajnikom, zločincem i šta već sve uz to ide. Osudjen
je na smrt, pa je to preinačeno na 20 godina robije, a
onda je njegova porodica morala da napusti Podgoricu i
tako smo se mi rodili van Podgorice kao prva
generacija.

# Može li se reći da se ta porodična istorija nekako
ponavlja. Rekli ste, Vi ste rodjeni u Srbiji, poreklom
ste iz Crne Gore, a živite u inostranstvu. Zašto?

V.P: Pa, mislim manje-više. Sticaj okolnosti je
drugačiji, ali je nažalost vreme u kome živimo danas
slično onome koje se dešavalo i pre 50 godina. Tačno
je da je jedan od razloga mog života u inostranstvu
taj što nisam dobrodošao i rado vidjen u Srbiji, smetam
političkim prilikama, smetam vlasti u Srbiji. Smetam
im zbog toga što govorim ono što im ne odgovara da
javnost čuje, mada je ipak delom posledica uticaj i
moj prethodni poslovni život pre 15-tak, 20 godina
koji je bio okrenut ka inostranstvu.

# Ono što se može primetiti jeste da ste jedan od onih
kome se u novijoj srpskoj istoriji najviše preti
likvidacijom. Kako to objašnjavate? Da li je to što
ste prema nekim navodima gotovo u ratu sa celom
Srbijom? Da li je to taj razlog?

V.P: Ne, da vam kažem. Ja radim stvari koje nisu
dozvoljene da se rade. Znači, ja se bavim nečim što je
po pravilima koja su doneta u zemlji u kojoj živimo u
prethodnih 50-tak godina, ne mislima na poslednjih
desetak godina, gde je podeljeno šta je lepo, šta je
ružno, šta je podesno, a šta nije, šta sme, a šta ne
sme, šta je dobro, a šta nije dobro u zemlji koja je
puna licemerja i hipokrizije, u borbi sa vlašću koju
imamo u poslednjih ne znam već koliko godina. Bavim se
nečim što, naravno, izaziva bes i revolt kod mnogih.
Neko to tumači hrabrošću, neko to tumači drskošću,
neko to tumači… već kako to sve tumače. Sticajem
životnih okolnosti i prilika našao sam se potpuno
slučajno, ne svojom željom i namerom, u kovitlacu
nekih političkih prilika kroz prijateljstva i
druženja, pre svega sa Zoranom, ali i sa nekim drugim
ljudima koji su se bavili politikom. Tako sam se našao
u tim ludim i bolesnim 90-tim godinama, pa sam kroz ta
dogadjanja i dešavanja dočekao nekako i 5. oktobar, i
naravno već posle toga, što je javnosti poznato,
postao, da tako kažem sasvim nevoljno, ali sa željom
da pomognem, deo tima koji je nasledio Slobodana
Miloševića, odnosno srušio njegov režim i nasledio u
vodjenju jedne države što je bila Srbija.

Imao sam prilike tada da vidim kako izgleda ta vlast,
iako sam prethodnih desetak godina pomažući opoziciju
i bivajući vrlo aktivnim sudeonikom onog političkog
dela, ali iza scene, bez javnosti, imao prilike da
vidim i da se uverim kako izgleda ta vlast, kako
izgledaju ti ljudi, šta se dešava. Jednostavno, bio
sam jedan od onih koji nije pristajao na kompromis i
pravila – ćuti, bolje će za tebe biti, ne talasaj. To
sam radio i dok sam bio u vladi Zorana indjića, pa je
to i tada počelo da izaziva revolt pojedinih ljudi,
napade na mene i kvalifikaciju koja je tada krenula
upravo od onih protiv kojih sam se borio poslednjih
deset godina.

Meni nije ni bilo čudno kada je to krenulo sa njihove
strane, ali onda kada se desio 12. mart, kada sam
video, kao i mnogi drugi, tačno šta se dešava, ko i
šta radi, smatrao sam svojom obavezom i prijateljsku i
drugarsku koju sam imao sa tim čovekom, ali i prema
svojoj porodici i svom vaspitanju i prema svemu, da o
tome ne ćutim, nego da govorim. Naravno da to sve što
govorim, što sam rekao, što ponavljam i što ih
podsećam, što sam neka vrsta svedoka da to što misle
da se završilo, nije se još završilo, iziva strašan
revolt i bes kod upravo tih ljudi koji su danas na
vlasti. I onda normalno da sam jedan od ljudi koji je
na toj njihovoj listi za sklanjanje na bilo koji
način. Ne prezajući ni od fizičkog jer je to deo
njihovog funkcionisanja poslednjih nekoliko decenija.

# Da li to znači da ste bezbedniji u inostranstvu?

V.P: Delimično. Mislim, delimično. Njihov je cilj, da
tako kažem, da mene nema u Beogradu, jer kad nisam u
Beogradu onda ih manje nerviram, manje talasam, nekako
se situacija smiri. Moj dolazak u Beograd podrazumeva
da se naravno vidim sa ljudima sa kojima sam
prijatelj, da se s njima srećem, da s njima
razgovaram, da govorim javno ono što govorim u
televizijskim nastupima, ili u novinama. To govorim i
u kafanama, i u gradu, i, naravno, da to onda pravi
odredjeno talasanje koje njima ne odgovara. Neka moja
vrsta bezbednosti, moje boravljenje u inostranstvu,
rekao sam, delimično je iz bezbednosnih razloga, ali
je značajnim i mnogo većim delom upravo u mojom
poslovima kojima sam se bavio, a koje sam prekinuo
zbog bavljenja vladom. Poslednjih godinu ili dve dana
pokušavam da ih vratim nazad na taj nivo koji sam imao prethodno.

# Interesuje me da li ste nakon Vašeg poslednjeg
intervjua na B92 u emisiji “Insajder” bezbedniji ili
ne? Kada ste progovorili o nekim temama koje su, tako
da kažem, bile iza kulisa o kojima se nije znalo, i
ako se ima u vidu da je taj Vaš intervju izazvao
veliku pozornost i da je to bila jedna od
najgledanijih emisija u poslednjih nekoliko godina.

V.P: Da, da Vam kažem, ja ne razmišljam o tim
kategorijama, niti sam je dao da bih bio ugroženiji,
niti da bih bio bezbedniji. Znači, neko tumači da je
to moje izlaženje u javnost i direktno pokazivanje ko
su krivci, ko su zločinci, ko su ljudi koji su
uništavali tu državu u kojoj smo mi živeli, koji su
učestvovali u pripremama za satanizaciju i likvidaciju
Zorana indjića i tako dalje, da sam ja to uradio i da
sam na taj način nekako zaštićeniji. Tačno, ta vrsta
egzibicionizma postoji kod nekih ljudi koji se plaše,
i onda iz straha kažu taj i taj mi preti, i onda su
sigurni da im od tog nekog ne preti opasnost. Ili,
postoje oni drugi koji takve stvari rade jer vole, iz
neke vrste patologije, da budu ugroženi i da ih nema.
Ja sam intervju dao jer me pozvala novinarka da taj
intervju dam. I to je u isto vreme odgovor na
eventualno Vaše i bilo čije drugo pitanje – zašto sam
ćutao toliko dugo i što nisam ništa rekao. Nisam
ćutao, niko to nije hteo da objavi.

# Upravo to sam hteo da vas pitam. I prvo pitanje
nakon tog intervjua zašto ste čekali dve godine od tog
dogadjaja, da biste o tome govorili. Znači, nema
koincidencije…

V.P: Naravno da nema. Mislim, kao što sam u Crnoj
Gori, ovo mi je prvi intervju u Crnoj Gori zato što
ste Vi prvi novinar koji me pozvao, i kada ste me
pozvali posle mesec dana Vi i ja imamo intervju.

Znači, ne postoji niti kakvi dogovori niti želja….
Onog trenutka kada me neko pozove da sa mnom želi da
razgovara, ja to radim. Novinarka sa B92 me pozvala da
dam intervju, moj uslov, uostalom kao i sa Vama, bio
je da nema ni nezgodnih pitanja, ali da nema ni
nezgodnih odgovora, da sve ono što kažem može da ide u
etar, da neće biti sečno, izbacivano i tako dalje.
Onog trenutka kada ste na to pristali ja sam to
uradio.

Ta rečenica zašto je ćutao dve godine… Prvo, ja
uopšte nisam ćutao. Ja sam to pričao onima koji su to
hteli da slušaju. Svoj prvi intervju u životu dao sam
takodje vašoj novinarki, samo za “Plejboj”, Tamari
Nikčević, i u njemu rekao skoro identične stvari koje
sam kasnije rekao u “Insajedru” na B92, ali, naravno,
iz tog intervjua su izvadjene one stvari koje su mene
trebale da predstave kao osobu koja je plaćenik,
izdajnik, doušnik i ne znam još šta. Posle toga sam to
ponovio u sarajevskim “Danima”, skoro identične stvari
sam i tu rekao. Naravno, niko to nije prenosio jer
nikome nije bio cilj da to prenese. A, ta rečenica –
šta je čekao dve godine, jedan je od stereotipa koji
se primenjuje kada neko izadje u javnost sa nečim što
je nezgodno, što ne sme da se čuje i što dovodi u
opasnost one kojima je to namenjeno. I to je matrica
koja je napravljena u zemlji 20-30 godina još iz
vremena jednopartijske države i zaštite poretka gde je
bilo zabranjeno da se bilo šta kaže – da su
napravljene konzerve sa otrovanom hranom, to nije
smelo da se pojavi u javnosti. Postojali su
mehanizmi, jer, šta ako neko od 7.000 radnika izadje u
javnost i to kaže? Onda imate unapred tu matricu
napravljenu…

# Kako mislite da postoji ta matrica kada se menja
vlast, kada stalno dolaze novi ljudi, a kažete ta
matrica ostaje?

V.P: Da vam kažem, ne menja se sistem, ne menja se
ideologija, i ne menja se način mišljenja koji postoji
i koji je formiran prethodnih 30-40 godina. Milošević
je nasledio Broza posle deset godina, ali su njim
upravljali isti oni sistemi koji su upravljali
prethodnih 20 godina. Mislim na Vojnu obaveštajnu
službu, mislim na Vojsku, mislim na Državnu
bezbednost, mislim na policiju, mislim na onaj aparat
velike Komunističke partije koji nije nestao nego se
samo transformisao u druge partije koje su dobile neke
druge nazive i imena. Naravno, vremenom su se te
generacije menjale pa su oni koji su bili lideri
60-tih odlazili u penziju, a dolazili su neki novi.
Ali ste u istom tom ambijentu bili i prihvatali način
mišljenja. Način na koji je diskreditovan neko u
80-tim godinama, svejedno da li je to bio glumac ili
pevač, ili pisac, identičan je načinu likvidacije
ljudi koji se dešava danas 2005. godine. Način na koji
su diskreditovani, evo setite se Siniše Kovačevića i
predstave Sveti Sava 1990. i pogledajte saopštenja
SPC, i ne znam, analitičara i političara, videćete da
su rečenice, pasija, kopilad, itd. identične koje
čitate danas u saopštenjima crnogorsko-primorske
mitropolije, ili Srpske patrijaršije. Samo je pitanje
– ko je meta? Tako da jedan od modela kada neko izadje
u javnost i kaže nešto što ljudima ne odgovara je ta
lična diskreditacija, njega i njegove familije,
izmišljanje njegove biografije o njegovom životu kao
što je to činjeno u mom slučaju posle “Insajdera”.
Niko se nije bavio da li je to što sam rekao tačno,
ili nije tačno! I, evo godinu dana je prošlo od toga,
a nemate odgovor da li je to što sam ja rekao tačno,
ili nije tačno.

# I pozvani ste na informativni razgovor posle tog
intervjua?

V.P: Ne, pozvan sam na informativni razgovor iz
razloga što nisu očekivali da će to toliko javno biti
primljeno u javnosti, da će javnost na taj način
reagovati i da će veliki broj ljudi u to da veruje.
Oni su to verovali, ne iz razloga, što sam ja u
pitanju, nego iz razloga što su u tome što sam ja
govorio prepoznali ono što oni lično znaju.
Oni znaju da to što sam govorio je istina. Znaju oni
da je Milorad Vučelić čovek koji je kao direktor
televizije sa platom od pet maraka postao
multimilijarder, znaju oni da Jovica Stanišić, šef DB
sa platom od 50 maraka nije mogao da kupi dve ili tri
kuće koje vrede 10 ili 15 miliona evra. To zna hiljade
ljudi! Znali su da sve to što sam govorio manje, ili
više prepoznaju, ili su naslućivali, i samo je bilo
potrebno da neko javno izadje i kaže – “E, da, sad je
go”. I kada su videli da to izaziva tako veliko
talasanje i komešanje u narodu oni su krenuli prvo sa
ličnom diksvalifikacijom i izmišljanjem mojih
biografija, da sam bio konobar, da sam neobrazovan, da
nisam završio školu, da, ne znam, oko porodice, ono na
šta su ljudi uglavnom osetljivi… I, kada vam se ta
stvar desi, najveći broj ljudi se povuče i kaže: “Ma
ne treba meni to”. Medjutim, ja sam na to bio spreman,
nije me to uopšte zaplašilo, nego sam nastavio to da
govorim. Onda su krenuli u neku drugu vrstu
diskvalifikacije, jedinu u tom trenutku po njima
moguću – da me predstave kao osobu koja je bolesna i
da sa mnom ne mogu čak ni da se bave, jer ja nisam ni
za sud, ni za politiku već za bolnicu, lečenje itd…

To je opet mehanizam koji prethodnih 40 godina svako
ko je pokušao na neki način da otvori taj sistem zla
koji smo imali i koji je vladao, tako da kažem, tim
našim životima, bio je diskvalifikovan. Imate i danas
primer da sudije u Srbiji koji pokušavaju nešto da
kažu protiv vlasti dobijaju rešenja i sprovode ih na
lečenje na neuropsihijatrijske klinike.

Treći model je kada više nemaju nijedan argument, onda
kažu, pa dobro ako je to tačno, zašto je onda on
ćutao. Mora da je i on u tom nečem. Zašto je ćutao dve
godine. Ja vam kažem ne, nisam ćutao samo to niko nije
hteo da kaže. Onog trenutka, kada je to neko hteo da
kaže, ja sam to rekao. I naravno, da su onda zbog te
velike zainteresovanosti javnosti napravili neku, kao
istragu, koju je sproveo tužilac jedva uz nalog
nevladinih organizacija i neke javnosti koja je
tražila da se provere moji navodi. Lično sam tražio da
se moji navodi provere, i da kažu – ili da odgovaram
za to što sam rekao, ako nije tačno, ili da kažu da je
to tačno. Oni su napravili farsu po unapred
zamišljenom modelu, pozvali su ljude koje sam ja
optužio, pitali su ih da li je tačno da si ukrao pare,
on je rekao nisam, onda su pitali ovoga jesi li ti
učestvovao u ubistvu, naravno da nisam, onda su
pozvali mene.

Rekao sam im gde se u policiji nalaze dokumenta o
Miloradu Vučeliću.

# Jeste li imali dokaze?

V.P: Pa, naravno.

# Da li ste im predali dokaze?

V.P: Ne, nema razloga da im to predajem jer je to kod
njih. To se nalazi u policiji. Znači, on je čovek koji
je odgovarao na pitanja novca, na pitanje ubistva
ministra policije Badže, na odnose sa Jovicom
Stanišićem, na odnose sa “crvenim beretkama”. To o
Jovici Stanišiću što sam rekao dobio sam u vreme dok
sam bio u vlasti, čitajući, gledajući i saznavajući iz
onoga što ima vlast. Sve su to oni nasledili i sve se
to sada nalazi kod njih.

Medjutim, to izgleda tako što neki inspektor, jadan,
koji je dobio nalog i kome je sve jasno, ima zadatak
da vi to njemu kažete, on vas sasluša, kaže: “Dobro” i
naravno posle toga me nikada i ne pozove. I, naravno
da posle toga ništa nije uradjeno, naravno da je posle
toga izašlo saopštenje da su oni proverili moje
navode. Kako su proverili?! Tako što sma ja rekao:
“Milorad Vučelić je lopov”, a oni su ga pitali – jesi
li lopov, on je rekao: “Nisam lopov”. Onda su oni
rekli, pa nije lopov, nemamo dokaze. Kraj! Završena
priča! Iako znaju gde postoje materijalni dokazi, iako
je dovoljno da odete do njegove kancelarije, njegovog
posla, njegove kuće i pitate ga: “Izvini, kako si ti
ovo stekao i gde si ti ovo stekao?” Zato su tu
mehanizmi diskeditacije onog trenutka kad neko radi
nešto što vlasti i režimu ne odgovara, i ja sam, tako
da kažem, osoba u kojoj se to prelama i koja je i
dalje, pored svih tih njihovih jasnih pokazatelja da
nemaju nameru da prihvate, da neće dozvoliti da tu
idilu koju su posle 12. marta uspeli da formiraju, a
ta idila je da je ono što je bilo do 5. oktobra i ono
što je bilo kao protiv onog do 5. oktobra sada posle
12. marta zajedno. Svi su u političkoj ljubavi, niko
nikoga medjusobno ne napada, kohabitiraju svi, ne samo
Tadić i Koštunica, nego i radikali i ostali politički
subjekati u Srbiji. Postoji jedna mala grupa nekih
rasturenih pojedinaca koji kritikuju tu vlast, koji
iznose u javnost neke činjenice, ali naravno da neće
dozvoliti da se ta idila ruši tako što će neki
pojedinci, pa makar to bio i ja, to iznositi u
javnost.

# Kako se u toj Vašoj matrici o kojoj ste govorili
uklapala vlada premijera indjića. I jedno od čestih
pitanja jeste zašto o tim falinkama sistema niste
govorili u vreme kada ste bili aktivni učesnik tih
dešavanja, ali i kasnijih političkih prilika u Srbiji?

V.P: Mislim da je to jedan stereotip koji zapravo nije
tačan. Ali zbog mnoštva dešavanja koja su se dogadjala
i zbog hiljade i milijarde informacija kojima su
gradjani ove naše jadne dve države svakodnevno
izloženi, vremenom se to zaboravlja. Nije tačno da
vlada Zorana indjića, ili bar onaj deo koji je bio uz
Zorana indjića, jer ne zaboravite da je to bila
heterogena vlada u kojoj su postojala, od samog
početka, još iz vremena kampanje rušenja Miloševića,
dva kraja. Jedan, koji je bio oko Zorana, i onog
bivšeg Saveza za promene, i drugi koji je oličavao
Vojislava Koštunicu, i nažalost jedan deo lidera
bivših Miloševićevih saradnika i partnera koje je on u
medjuvremenu očistio i najurio. Ali, zbog opšteg dobra,
a to je da mora da se sruši taj režim, prihvatali smo
sve u tu koaliciju, pa su tako to bili njegovi
generali, njegovi načelnici, njegovi gradonačelnici,
njegovi ministri itd.

Od samog početka je postojala bipolarnost te dve
struje DOS-a, i od trenutka kada smo došli na vlast
postajalo je jasno, kako od strane Zorana indjića i
nekih njegovih ministara, koji su u javnosti govorili
da se smene Rade Marković, Nebojša Pavković, da se
očiste ti Miloševićevi ljudi, da se kazne zatvorom oni
koji su učestvovali u političkim ubistvima, oni koji
su učestvovali u pljački… I to je od samog početka
izazvalo sukobe.

Prvo saopštenje Vojislava Koštunice dan pošto je
postao predsednik Jugoslavije, a koje je potpisao šef
njegovog kabineta Ljiljana Nedeljković, ili dva dana
posle toga, posle njegovog povratka iz… kada je
saopšteno da je otišao sa pilotom, telohraniteljima,
obezbedjenjem, ljudima Slobodana Miloševića. Apsolutno
sve najpouzdaniji i najodaniji ljudi Slobodana
Miloševića, samo više nije to bio Slobodan Milošević i
Senta, jedina osoba koja nije bila, nego je došao
Vojislav Koštunica.

# Da li ste Vi postavili to pitanje?

V.P: Naravno, prvo ne nama, obratili su se javnosti i
rekli su da Vojislav Koštunica neće da izigrava
gvozdenu metlu i da neće da se bavi revanšizmom nego
će gledati da taj prelazni period bude po zakonu,
legalizmu, i tako dalje… Znači, on je štitio ljude
oko njega. Zašto? Zato što je taj deo režima kada je
srušen Slobodan Milošević, praktično tada je srušena
glava, srušen je vrh. Oni su sklonili onoga koji im
više nije odgovarao i samo su prihvatili drugoga.
DOS se raspao zbog toga što je vlada Zorana indjića, u
kojoj Koštunica više nije bio toliko dominantan,
uhapsila i isporučila Slobodana Miloševića Hagu.
Trudim se da u svojim govorima pričam o stvarima koje
svako posle ovoga može da proveri. Čak i neko, ako je
zaboravio neke od tih detalja, ili neku od tih
sitnica, može da uzme novinsku arhivu, ili da pita
nekoga ko to zna da proveri da li je to tačno.

# Dobro, sada ću Vas podsetiti na izjavu ministra
policije u vladi Zorana indjića. Dakle, u svojoj
knjizi Dušan Mihajlović na jednom mestu kaže da su
problem nesporazuma na liniji indjić-Koštunica, bili
Vi i Ljilja Nedeljković. Da li je to bio rat šefova
kabineta, ili rat lidera a propo ovoga što ste Vi sada
pričali?

V.P: Prvo, ja nisam bio šef kabineta, druga osoba je
bila šef kabineta. Ne ispravljam vas, tačno postojala
je ta, ali ću vam reći…

Ako ste pročitali knjigu Dušana Mihajlovića, vi i ili
bilo ko drugi, postaće vam jasno zašto nam se dešavalo
to što nam se dešavalo, i zašto je policija bila takva
kakva je bila, zašto je sve tako kako je bilo. Bez
obzira na to što o njemu imam mišljenje da je hrabra
osoba, da je hrabro radio posao koji je radio, da je
vrlo malo ljudi bilo spremno da taj posao prihvati, on
je pre svega političar i iz njegove knjige možete da
vidite da to nije pisanje ministra policije nego
političara. Druga stvar koja malo razjašnjuje
situaciju šta je sumnjivo jeste da tek kada sam
pročitao tu knjigu ja sam shvatio da on u stvari nije
ni bio ministar policije. On je više bio ministar
planinarenja, ili čovek prirode, dabrava, čuvarkuće…
to je on sam u svojoj knjizi napisao.

# Ko je onda bio ministar policije?

V.P: Ne, ne, on je obavljao funkciju ministra
policije, ali iz knjige se vidi da je mnogo više
vremena provodio po planinama, pešačeći, razgledajući
prirodu itd. A vrlo malo vremena je… Navodno,
prepustio je to profesionalcima. A ti profesionalci
nisu ljudi koje smo mi 5. oktobra doveli sa nama,
sedeli su u nekom magacinu, školovali se da budu
policajci. A, onda kad smo došli na vlast, mi smo
rekli: “E, ‘ajde sad vas 12. 000 udjite unutra i
očistite Srbiju”. Ne, to su isti oni ljudi koji su
prethodnih 5, 10 ili 15 godina bili u toj policiji,
isti oni koji su nas tukli, oni koji su podržavali taj
režim, isti oni koji su učestvovali u ratovima širom
ove države itd.

# Vidite jednu stvar. Na osnovu svedočenja i na osnovu
knjiga koje su se pojavile nakon 5. oktobra počev od
ubistva premijera indjića, stiče se utisak da ste Vi
sa mesta direktora Biroa za komunikacije imali mnogo
veću moć nego što su imali ministar policije ili ne
znam neki drugi ministar. Čak je i Mihajlović rekao da
su ga vredjale neke stavri što nije znao, primera radi
oko čišćenja “zemunskog klana”, da se priprema za
njihovo hapšenje, da ste Vi bili mnogo više upućeni.
Otkud tolika moć?

V.P: Da vam kažem. Ne radi se tu ni o kakvoj moći,
apsolutno nikakvoj moći. Niti sam ja želeo niti sam
hteo, niti sam se tim stvarima bavio. Imao sam ono što
u političkom ambijentu Srbije i politici važi kao i na
dvoru – koliko ste bliski vladaru, i koliko ste blizak
njemu i koliko imate uticaj na njega i koliko vas
sluša, samim tim, hteli ili ne hteli, vama cena u tom
okruženju raste. Meni je vrlo malo vremena trebalo da
shvatim i vidima da ta moja bliskost, jer bio sam
prijatelj lični i kućni sa Zoranom indjićem prethodnih
deset godina, a nisam nikada bio član stranke niti me
je to intersovalo. Ja nikada u životu nisam
prisustvovao nijednom jedinom sastanku stranke bez
obzira na to što kada sedimo u kafani i kada je većina
za stolom članova njegove stranke ja sam bio taj kome
je to bilo dosadno. To me nije interesovalo. E, sad
kada smo ušli u vlast i kada smo ušli u vladu naš
odnos, to druženje i prijateljstvo se jasno videlo,
kao i njegovo poverenje koje je imao u mene. S obzirom
na taj prethodni period, i u isto vreme moje
sposobnosti, znanje i iskustvo koje sam imao u odnosu
na većinu ljudi koji su sa njim tada došli, jer
najveći broj tih ljudi bile su osobe koje u životu
nisu prethodno radile ništa osim nekih stranačkih
poslova. Naravno, nisu mogli da budu zaposleni u tom
režimu a pri tom da se bave opozicijom, i onda su u te
dve stvari – to što su procenili da sam vrlo blisko
“vladaru”, a da u isto vreme imam značajan uticaj u
smislu da mi veruje i da mogu da mu kažem puno stvari,
ili bar značajan broj stvari, da je on spreman da to
prihvati, počelo je u tim krugovima moje svrstavanje u
kategoriju uticajnog i moćnog čoveka. Kao što se to
dešava verovatno i ovde i kao što se to dešava u svetu
u tim političkim sferama.

# I tada ste dobili epitet kontroverzni.

V.P: Ne, onda je nastao problem što nisam bio spreman
da prihvatim tu ulogu, nisam želeo da prihvatim tu
ulogu od onih koji su mi je nudili. I od pojedinih
ministara i od pojedinih članova stranke i od onih
koji nisu mogli da dodju do Zorana, ali ja sam bio taj
koji te stvari može da završi. Najčešće se dešavalo,
to sam shvatio, da takve osobe koje dodju u te
situacije brzo počnu da kolju za sebe lično, zarad
neke svoje mini organizacije, za svoje mini frakcije i
jednostavno to nisam hteo. Odbijao sam sve vreme bilo
kakvo moje involviranje u politiku iako, neko s pravom
može da kaže – pa, čekaj, bio si u centru politike,
bio si u središtu vulkana, ali nisi hteo da se opečeš.
Tačno je, pokušavao sam to da uradim na način na koji
sam mislio to da uradim verujući da ću u toj vlasti
ostati vrlo kratko i iz nje vrlo brzo izaći. Sticajem
okolnosti i dešavanja koja su nas u tome preduhitrila,
mene su naterali da tu ostanem. Bilo da je u pitanju
bilo hapšenje Miloševića, bilo da je to bilo izručenje
Miloševića, bilo da je to bilo napuštanjem DOS-a i
pokuašaj rušenja vlade Zorana indjića, ubistvo
Gavrilovića i svega onoga što se tada izdešavalo.
Jednostavno, iz toga nisam mogao da izadjem, iz čisto
ljudskih i moralnih razloga, nisam mogao ljude s
kojima sam usred nekog rata ili bitke da ostavim i
kažem: “Ja sad idem”. I to što nisam hteo da prihvatim
da budem to što su mi nudili da budem moćan, uticajan,
važan, to što sam se bunio podjednako i protiv onih iz
Miloševićevog režima, ali i ovih Zoranovih, ako bih
video da rade stvari i da se bave onim protiv čega smo
se borili, bez obzira da li je to mito, korupcija,
zloupotreba, time su procenili da je mnogo lakše da me
diskredituju, da krenu u napad na mene da bih se ja
sklonio. Procenili su da će do Zorana doći mnogo lakše
ako ne bude jedna osoba kao što sam bio ja. Tog
trenutka kreću, pre svega od ljudi iz Miloševićevog
režima, pa onda tajkuna koji su gledali kako da dodju
do Zorana nudeći razne beneficije, ali sam ja u jednoj
fazi bio prepreka. Onda su krenuli u moju
diskreditaciju koja je nastavljena do današnjeg dana.

# Vi ste jedno vreme napustili vladu premijera
indjića. Da li su ti ljudi uspeli u tom svom naumu,
ili je to bilo nešto drugo…

V.P: Ne, to nema apsoluutno nikakve veze. To je
zloupotrebljeno kasnije i dan-danas se to vrti iako
svi znaju istinu šta je istina itd. Ja sam jednostavno
posle dve godine, kada je to počelo da bude isključivo
politika, jer jednostavno elan i snaga koju su vlada
DOS-a i taj DOS imali u prvih godinu dana, gde smo
mogli da radimo to sve što smo radili – da čistimo
društvo, da imamo podršku naroda da hapsimo
Miloševića, da imamo i podršku jednog dela nevladinog
sektora, medija itd. U periodu od godinu dana ili
godinu i po zbog ogromnog pritiska i diskreditacije
koja je na nas svakodnevno vršena, na neki način,
potpuno sam bio iscrpljen i onda je 2002. godine
bavljenje vladom tom DOS-ovom postalo isljučivo
politički cilj i morali su svakodnevno da pristaju na
neke kompromise, morali ste u tu vladu da dovodite,
zbog toga što vas je ucenjivalo 17 malih koalicionih
stranaka, njihove ljude, da ih postavljate za
ministre, da trpite da vam potpredsednici vlade
kritikuju vladu, da vam dva potpredsednika vlade ne
glasaju na izborima za predsednika države, za
kandidata vlade, nego kandidata koji je protiv vlade,
da u vladi sede ljudi koji optužuju vladu da je
kriminalna i td. Pošto je to postala jedna haranga
politička mene to apsolutno više nije interesovalo,
onda su se sklopile još neke stvari, moja želja da iz
toga izadjem i mali incident koji se desio bio je uzrok
da vladu napustim, odnosno, ne vladu nego mesto na
kome sam bio ne ostavljajući Zorana ni ljude koji su
bili oko njega bez moje pomoći, ako im zatreba.
Praktično u tom medjudogovoru, način na koji ću ostati,
ili neću ostati u vladi, degodio se 12. mart. To je
zloupotrebljeno da se iskonstruišu priča da sam došao
u sukob sa Zoranom, da nismo bili bliski, da me je
oterao, iako isti ti ljudi koji to pričaju, znaju da
sam dva-tri meseca posle toga, sa njim bio na dočeku
Nove godine u Brazilu, i da smo se vratili zajedno.
Jednostavno, hiljadu puta izgovorena jedna takva
tvrdnja kod nekih ljudi izaziva sumnju da je to tačno.

# U jednom od intervjua rekli ste da je Zoran imao
jednu osobinu koju Vi nemate – da je umeo da prašta. U
“Insajderu” najpopularnije institucije u Srbije, a na
neki način i u Crnoj Gori, optužili ste da su, na neki
način učestvovale, u ubistvu premijera indjića. To se
dakle odnosi na crkvu, vojsku, akademiju. Iz kog
razloga ste ih optužili, i da li je u pitanju
odgovornost moralna, politička, ili je to bilo iz
razloga koji ste pomenuli – da ne volite da praštate.

V.P: To nema nikakve veze sa praštanjem, već sa
istinom. Prvo da definišemo tu jednu frazu koju svi
naučimo i ponavljamo, ne ulazeći u suštinu šta ona
zapravo znači. Ko definiše najpopularnije institucije?
Znam, odgovorićete – prema istraživanjima naroda.
Rećiću vam da je 24. decembra pre 15-16 godina u
Rumuniji bio najpopularniji bračni par Čaušesku, a dan
posle toga je ubijen. Ta vrsta popularnosti, crkve,
vojske i akademije o kojoj pričamo nešto je što oni
sami o sebi odlučuju i govore. Oni su ti koji su dali
sebi za pravo da odlučuju šta je u Srbiji ili bivšoj
Jugoslaviji dobro, ko su pozitivni, a ko negativni
ljudi, ko su dobri glumci, ko loši, ko su dobri pisci,
a ko loši, ko su kvalitetni ljudi. Ko je njima to
pravo dao?

# Da li ste Vi imali dokaza da su oni na neki način
odgovorni za ubistvo?

V.P: Pa, naravno. Svako ko bi hteo time da se bavi, a
ne mora da bude deo vlasti, i svako koga bi to
interesovalo, samo što ljude to ne interesuje jer se
plaše saznanja i razočaranja u ono u šta su verovali.
Razumem da je veliki broj ljudi verovao i želeo da se
vrati crkvi, ali isto tako znam da je to sve bilo
pozorišno i teatralno, i da to nije bilo iskreno i da
nema veze sa onim što crkva zaista jeste.

U kom trenutku je crkva počela da se vraća na staro?
Onog trenutka kada je došlo do raspada tog velikog
bivšeg sistema na šest malih pojedinačnih nacionalnih
celina koje su zamenili srp i čekić sa četiri “S” i
uzeli Lovćen i Triglav, šta god, i krenuli u medjusobne
obračune. To medjusobno obračunavanje je proizvelo
jedan od najkrvavijih ratova u 20. veku. Kakva je bila
uloga vojske u svemu tome? Ona nije bila
pomiriteljska, ne mislim na naše, već na sve religije
na ovom podneblju, ali pričam o našoj, samo onoj čiji
sam ja član, iako neki pokušavaju, kao vladika
ovdašnji koji objašnjava javnosti da je on siguran da
ja nisam ni kršten. Iako o mojim precima i porodici,
ko su i šta su, postoji dokumentacija i koliko su bili
značajni za crkvu, a koja se nalazi u manstiru gde je
on zaseo po nalogu UDBE. A o njegovim precima, kao što
je Miloš Radović, otac Koštuničine žene, se
dokumentacija nalazi u muzejima revolucije, UDBE, OZNE
itd. Poznato je da je taj čovek udbaš u svojoj zemlji,
odnosno u Crnoj Gori i da je 1944, 1945. ubijao ljude
i pravio pasja groblja samo zato što su ideološki
protiv čekića i srpa. Naravno da je normalno da takva
osoba koja je potomak takvih ljudi na sebe preuzme
pravo i to pravo da on odlučuje ko su dobri, a ko loši
ljudi.

# On je mitropolit.

V.P: Sada ću reći još jednu stvar koja će verovatno da
bude jeres, koja je takodje i činjenica, i niko neće
demantovati da to nije tako. Od 1945. svi poglavari
SPC i najveći broj vladika nije mogao da bude
postavljen bez naloga UDBE. To je činjenica. Zašto se
raspala naša crkva? Nije to rekao Vladimir Popović
2005. već vladike. Zašto se desilo da je dva puta SPC
dobijala raskolničke crkve. Zbog toga što nisu hteli
da prihvate da SPC-om upravlja UDBA. Ovaj deo koji je
ostajao u zemlji imao je neko logično objašnjenje, pa
su govorili da je njihov cilj da sačuvaju crkvu,
odnosno vernike. Način da ih sačuvamo je da moramo da
saradjujemo s njima. Znam da je tako postavljen i
današnji patrijarh Pavle.

Vladike koje se nalaze, naročito Amfilohije, i ranije
sam za njega rekao da on nije nikakav vladika, da je
to pukovnik u mantiji, a danas ću još jasnije reći šta
je. Ne napadam religiju, ni 2000 godina hrišćanstva,
ni one časne sveštenike koji uče vernike da ne sme da
se ubije, ukrade, poželi tudje. Ja napadam one koji ih
uče suprotno, koji kažu, ubij, otmi, koji dovode ratne
zločince da pale badnjak, koji puštaju da se pljačka
Bosna i Hrvatska tako što se nosi slika patrijarha i
zastava SPC.

# Mislite da to oni rade?

V.P: Pa naravno, ne da mislim, oni su to radili. Ne
pričam o stvarima koje nisu videli gradjani ove zemlje.

# Reč je jako teškim optužbama.

V.P: Nisu to nikakve optužbe već činjenica kojih nas
je možda sramota što su se desile i jedan deo javnosti
bi možda želeo da se o tome ne priča. Vladika Filaret,
taj vladika koji je danas u južnom delu Srbije na
granici sa Crnom Gorom je čovek koji je odlazio na
ratište. Arkanove paravojne jedinice koje su činile
najveća zverstva, koja ne može da uradi hrišćanin,
imale su zaštitu SPC, sliku patrijarha i sami su
govorili naš idejni vodja je patrijarh. Crkva se danas
čudi zbog čega mi pokušavamo, odnosno neki mediji
pokušavaju da predstave da je to bi verski rat. Pa,
nažalost jeste. Zloupotrebili su crkvu time što im je
dala blagoslov, time što je blagosiljala ljude koji su
odlazili u Srebrenicu, klali i ubijali ljude.

Kritikujem Sinod SPC, koji je “zemunski klan” SPC, a
Amfilohije Radović je Dušan Spasojević [iptar SPC. Ako
me neko pita kako mogu tako nešto da kažem za svetog
čoveka, odgovaram, kako ne bih mogao da kažem. Ko je
njemu dao pravo, odakle to pravo proističe da
kvalifikuje, da odlučuje, satanizuje, da kleveće. Nema
ni papa to pravo koji je direktno izaslanik boga u
katoličanstvu! Dovoljno je da pročitate njegova
saopštenja i njegov rečnik. Način na koji se on obraća
ljudima, bilo da je ko u pitanju, ja, Čedomir
Jovanović ili Zoran indjić. Ne može svešteno lice da
govori za nekoga da laje, pas, ubica. To su termini
uličara!

# Ali zašto ste gospodine Popoviću Vi jedan od tih
koji iznosi takve uvrede o crkvi, akademiji…
Verovatno ste čitali reakcije crkve na Vaše izjave u
“Insajderu”.

V.P: Zašto? Zar sam rekao nešto što nije tačno?!

# Rekli su da je zatvor najprikladnije mesto za
odrastanje bebe.

V.P: Da li je Vama normalno da crkveno lice kaže da
nekog treba oterati u zatvor? Da li je normalno da
crkveno lice ide po Crnoj Gori i menja nazive gradova,
da kaže ne zovete se više Svinjarevo, nego Aleksinac?
Da li je normalno da crkveno lice dolazi u Srbiju,
sedi u zgradi vlade i odlučuje šta će biti? Je l’
normalno da se sa vojskom dogovara, šuruje,
prisustvuje sastancima Generalštaba, iste one vojske
koja ih je prethodnih 50 godina satanizovala i
uništavala? Pa, naravno da nije normalno, ali postoji
jedan lažni moral u takvom društvu u kom živimo, a to
je da postoje stvari koje smeju da se kažu, i postoje
stvari koje ne smeju da se kažu.

# Jeste li to znali kada ste bili u vladi premijera
indjića? Jer, činjenica je da je i sam indjić
pregovarao sa patrijarhom Pavlom, da je čak na
inicijativu patrijarha uveo veronauku u škole.

V.P: To je tačno, ali indjić je bio političar i
predsednik vlade i naravno da neko ko je vlast mora da
saradjuje sa onim drugim delom društva koji je značajan
i bitan u tom momentu. Drugo, svi političari vode
računa o svom ličnom rejtingu. I naravno da svi
političatri koketuju sa tim stvarima bez obzira šta o
tome iskreno mislili. Ta vrsta odnosa izmedju Zorana
indjića i crkve bila je neiskrena, ali ne sa strane
Zorana indjića, jer je on bio pragmatičan i želeo je
da sve ono što je bilo loše u toj crkvi zaboravi, i
kaže nema veze. To je ono što sam rekao, bio je čovek
koji je umeo da prašta. Kao pametan i zreo političar
znao je da se ne treba baviti stvarima koje su se već
desile, već onima koje će se tek degoditi. Za razliku
od Sinoda SPC koji je dolazio kod Zorana, zahvaljujući
Zoranu uvedena je veronauka u škole, zahvaljujući
Zoranu dobijen je Fond za obnovu Hrama Svetog Save u
Beogradu, a isto tako isti taj Sinod je ogovarao
Zorana iza ledja. Nisu mogli očima da ga vide.
Ja nisam političar, niti sam bio predsednik vlade, i
ne moram da vodim računa o tome da li su moje izjave
odmerene ili nisu. Mene interesuje samo jedna stvar –
da kažem istinu. I, zašto ja uopšte dajem intervjue –
ne zato da bih sebi, ili političkoj stranci kojoj
pripadam, doneo neku korist, jer se ne bavim
politikom, intervju mi nije važan. Jedini razlog je to
da kažem onima koji će me čuti, bez obzira da li je u
pitanju 5.000 ili dva miliona ljudi, da ih podsetim i
ukažem na ono što se desilo. Za patrijarha Pavla je
definisano da je svetac koji hoda. Kada je to rečeno,
nema šta više tu da se govori. Pa, ko je to definisao?

# Pa kako bi onda trebalo da se biraju i odredjuju
crkvene starešine?

V.P: Onako kako to propisuju pravila SPC.

# Zar nisu izabrani na taj način?

V.P: Izabrani su na taj način, ali uz direktno mešanje
DB. Ne govorim to ja, samo prenosim nešto što su
govorile vladike i pojedini članovi Sinoda koji su ga
napuštali i osnivali nove raskolničke crkve jer su
rekli da se direktno mešala UDBA u njihovo
postavljenje. Pogledajte šta je patrijarh Pavle radio
u prethodnih deset godina? On je uglavnom štitio i
abolirao režim Slobodana Miloševića. Svejedno kako –
da li tako što je 9. marta na Trg došao da nam kaže da
se vratimo, ili je dolazio u Centar “Sava” na proslavu
7. jula, a deo njegove crkve se zalagao da je taj
datum najkrvaviji datum u istoriji Srbije jer je Srbin
digao ruku na Srbina. U vreme demonstracija došao je
i, navodno, pomogao studentima da probiju kordon. Pa,
nije on pomogao studentima, već Miloševiću koji je bio
sateran u čošak. Nije smeo da bije studente, držao je
krodon 15 dana, razbijala mu se vlast i onda se
pojavio patrijarh i nekoliko vladika, probili navodno,
kordon i pomogli studentima. Nije pomogao studentima!
Isti taj patrijarh krštavao je nekrsta Marka
Miloševića za vreme bombardovanja zajedno sa ruskim
patrijarhom. To su činjenice. Pogledajte šta rade
danas – podržavaju porodicu Radovana Karadžića, odlaze
na šenlučenje SRS u Centar “Sava”, podržavaju sve što
je nakaradno, bore se protiv istine o Srebrenici. Ja
to mogu da kažem, ili da ne kažem.

Najveći broj ljudi kada razgovaramo, i kada im to
kažem, odgovore: “Pa, jeste tako, mi to znamo, ali to
ne sme da se kaže, to nije dobro da se kaže”. Ja nemam
nikakav problem da to kažem.

# Predstavnici crkve se danas nalaze u pregovaračkom
timu za rešavanje pitanja državnog statusa Kosova.

V.P: Pa, da.

# I kada mislite da će da se reši taj problem odnosa
crkve – države – društva.

V.P: To treba da odluče gradjani. Ono što bih voleo i
nažalost mislim da je to najveći problem, jeste da je
naša javnost apsolutno neinformisana. Zavedena je
ogromnom medijskom kampanjom, bilo novinara,
političara, ili kvazi medijskih savetnika. Nekim
zaludjivanjima, pričama i lažima i od tih kobnih
dogadjanja, da tako kažem, od jednog drveta, oni ne
vide šumu u kojoj se nalaze.

Crkva je postala danas, nezakonito i nelegalno, deo
državnog aparata. U Srbiji danas nemoj ništa da kažeš
protiv Zvezde, Partizana, Cece, Džeja, crkve jer su
oni popularni. A, pošto si ti političar, važno ti je
da budeš pozitivan, a pošto si pozitivan koketuj sa
njima. [ta radi Boris Tadić od kada je došao na mesto
predsednik Srbije? Prve stvari koje je uradio –
odlazio je da se izvinjava ljudima koji su hapšeni u
“Sablji”, a koji su učestvovali u ubistvu Zorana
indjića. Od pevačice Ražnatović do Radeta Bulatovića,
pa do ne znam koga, iako nije imao pojma ni zašto su
hapšeni, ni ko ih je hapsio, niti je koga pitao. Nego,
to je jednostavno popularno. On je sada pomirljiv. I
danas sa tom crkvom koja je uvedena, ne na mala vrata,
oni nisu krišom ušli u vlast, nego na velika vrata.

Pregovori o Kosovu su takodje jedna farsa, 80 odsto
gradjana Srbije zna, ono 20 ne zna, ili ih ne
interesuje da znaju. Sada je u toku, pošto svi znamo
da Kosovo neće biti naše, kako ćemo sada da…

Slično kao u slučaju Miloševića. On je potpisao
kapitulaciju i nažalost svedoci ste toga i vi, ali i
mnogi gradjani, uspeo da ubedi gradjane Srbije, ili bar
jedan značajan deo gradjana, da je on na Kosovu
pobedio; 24 septembra 2000. na izborima na kojima je
izgubio, Milošević je imao dva ili tri miliona gradjana
Srbije koji su glasali za njega. Tih tri miliona
glasova je mesec dana kasnije glasalo za vladu DOS-a
na izborima koji su bili u decembru, ali to samo
pokazuje do koje mere je sposobnost manipulacije na
ovim prostorima moguća. Tako i sada Kosovo neće biti
naše, to je potpuno jasno, to znaju svi. Ne samo
političari, jer politicari to znaju odavno, ali sada
to znaju i gradjani Srbije.

# Zašto ako znaju rade to što rade?

V.P: Zato što ne postoji niko ko ovo sme da kaže.

# Kako ne postoji?

V.P: Kako je prošao Goran Svilanović koji je rekao ono
što su mu rekle strane diplomate, ne smo njemu, isto
su to rekli i Tadiću i Koštunici, i svima drugima.
Svilanović je prošao tako što su hteli da ga linčuju,
što su vodili hajku protiv njega 15 dana da treba ovo
ili ono. Sad se traži model kako će se Kosovo
izgubiti, ne izgubiti pošto će biti izgubljeno, nego
kako će se predstaviti da nije izgubljeno. Time što će
recimo u toj nekoj deklaraciji, ili ne znam čemu, što
će se desiti i pisati da imaju pravo na to i to, i da
recimo za 10 godina neće moći ne znam nešto, ili neće
biti izraz samostalnost. Onda će nam objašnjavati
stručnjaci, političari, mediji, mesec dana kako to što
piše ima sve svoje, ali nema te rečenice. Slično
nečemu što se dešava ovih dana sa izveštajem
Venecijanske komisije. Kako ga tumače Srbi? Tamo ima
70 rečenica čega sve, ima pet, ili šest meseci, mi u
Srbiji nismo živeli od toga da li će ovi srbijanski
ili terazijski Crnogorci moći da glasaju, ili neće
moći da glasaju. I to, lomi se država, vojska, rat,
čuda se čine da bi oni glasali. I onda se kaže –
nemate pravo glasa i to niko ne pominje, ni vaša
opozicija u Crnoj Gori, a ni vlast u Srbiji.

# Govorite uvek kao da je u pitanju permanentno neki
vid zavere.

V.P: Pa, ne radi se o zaveri, nije zavera.

# Da to nije previše radikalno…

V.P: Nije tačno to što sam u manjini ne znači da ne
treba da govorim istinu. Voleo bih da bilo šta kad
kažem neko argumentovano dodje i kaže – to nije tačno!
To nije tačno, ne zove se tako, to mu nije bio deda,
nije to ovaj uradio, ili rekao… Ne, to su uglavnom
diskvalifikacije tipa – došao je da laže, da izmišlja,
da vredja… Ko je on da to kaže? Ne postoji pitanje
zavere, postoji pitanje činjenica i ja govorim o
činjenicama. Neko može da kaže da te činjenice nisu
tačne, ili da sam izabrao pogrešne činjenice da bi o
njima sudio, ili da bih na osnovu njih kreirao neke
svoje zaključke. Ja tvrdim da to nije tako. Ne samo da
tvrdim nego pokušavam da dokažem i saopštim da je
tako.

# Vi tvrdite da imate činjenice, a niko da ih vidi.

V.P: ‘Ajde da vam kažem – činjenica je da svi gradjani
Srbije, ili najveći deo gradjana zna da Kosovo i Srbija
nemaju vezu. Ne sada, nego nema od 1999. Boris Tadić
je predsednik Srbije i ne može da ode na Kosovo! Može
svako da ode na Kosovo, a on ne može da ode. I sad on
objašnjava da on neće da da Kosovo. Ne znam šta on
neće da da? Boris Tadić je čovek, političar,
predsednik Srbije, koji jedan dan da izjavu odlazeći u
Moskvu – njegov predlog je da Kosovo bude podeljeno.
To je on izjavio, pročitao sam, nisam izmislio. Tri
dana posle toga počinje da priča kako je on za
jedinstveno Kosovo, ali tek kada je dobio po prstima,
kada su mu rekli: “[ta pričaš gluposti? Kakva podela?”
On je sada glavni zagovornik teze za jedinstveno
Kosovo. To su političari u Srbiji, to vam je
Koštunica, to vam je Tadić, to vam je Toma Nikolić.
Samo što Nikolić s obzirom da je opozicionar može da
drži taj radikalni stav i da tera inat, iako znaju da
to nema nikakve veze.

# Ali zar se to ne može posmatrati u jednom kontekstu
pozitivnog pomaka na političkoj sceni Srbije? Zar nisu
svi neprijatelji prijatelji, ne u bukvalnom, već
političkom smislu, da su se opozicija i pozicija našle
za istim stolom po istom pitanju, po pitanju Kosova? I
Koštunica, i Tadić i Toma Nikolić i Milorad Vučelić.
Zar to nije pozitivno?

V.P: Da vam kažem to bi bila teza kako da se opravda
opšte jedno neprirodno i nemoguće stanje koje jedino
postoji u Srbiji. To je razlog kako je moguće da se i
vatra i voda, toplo i hladno, sve zajedno nalazi u
jednoj posudi, i svima je to idealno. Neprirodno
stanje je stanje političkog života u Srbiji, i to neko
ko je normalan i ko to pogleda on će to da prizna.
Neće naravno da kaže onaj deo ljudi koji participira u
toj vlasti, nego će ćutati i prećutati.

# Kako nenormalno? U kom pogledu?

V.P: Pa nenormalno je da vladu čine ljudi koji
pripadaju i levici i desnici, koji pripadaju i crnom i
belom. U toj vladi sede i Miloševićevi ljudi i sve
frakcije Miloševićeve… I Koštunica koji je desničar,
i monarhisti i republikanci i anticrnogorci i
Crnogorci i Srbi i nesrbi. Neprirodno stanje!

# Zar to nema i u drugim državama? Zar nije takav
slučaj i u Nemačkoj?

V.P: Vidite kakve su posledice toga što je napravljena
takva vlada u Nemačkoj. Ali, Nemačka ne može da se
poredi sa Srbijom jer to nema nikakve veze sa ovim o
čemu pričamo. Njih sjedinjuje i povezuje ekonomija.
Medju njima, ako postoje konflikti i razlike po pitanju
politike, ti razlozi postoje na nivou socijalnih
kategorija, prema radnicima, zaposlenima, zdravstvu
itd, ali ne postoje po pitanju ideologije.

U Nemačkoj i danas se snima 10 do 15 serija o Aušvicu
iako je demistifikacija te države odavno završena.
Postoji jedinstven stav da je to što se radilo u
Drugom svetskom ratu zločin i ne postoji ni jedan
politički subjekat koji tu stvar odobrava. U Srbiji…
# Tu je sud, po pitanju Haga ta ista vlada koja je u
početku tvrdila da je Hag “deveta rupa na svirali” zar
danas za vreme mandata te vlade nije najviše
optuženika otišlo u Sheveningen?

V.P: Rećiću vam, ali nisam završio sa poredjenjem
Nemačke i Srbije. Srpska vlada posle 10 ili 15 godina
zverstava koje je činila, neću da poredim da li su
bila gora od Aušvica jer nije ni važno, ali činio ih
je moj narod i utoliko su teža i toliko se više
stidim. Znači, posle Srebrenice ne da ne snimaju
filmove da Srebrenica nije dobra, nego podržavaju to
što se desilo. Podržavaju grupacije i ljude koji
formiraju jedinice koje su za nove ratove, nove
sukobe… Potpuna suprotnost onoga što se dešava u
Nemačkoj.

U Srbiji u istoj vladi sede ljudi koji javno tvrde da
je Srebrenica bila zločin, i oni koji tvrde da
Srebrenica nije bila zločin, oni koji su navodno
protiv Radovana Karadžića, koji su za njegovo
hapšenje, i izručenje, i oni za koje je Karadžic idol
i heroj. [[to se tiče Haga i tog eventualnog
otrežnjenja da ova vlada saradjuje sa Hagom, pa,
odlazak ovih ljudi u Hag je samo dokaz svih onih
tvrdnji koje sam ranije, ali i danas iznosim, da je to
deo jedne organizacije i da su članovi te
organizacije, bilo vladike, bilo političari,
akademici… I u toj hijerarhiji dobili su nalog da,
kao vojnici, moraju da idu na otkomandu u Hag, odlaze
i nastavljaju da odradjuju svoje poslove. To je dokaz
da je ta vlada potpuno nelogična i potpuno neprorodna.
Kao što su imali nalog za vreme naše vlasti da se
protive, da nas optužuju i napadaju. Kad je ovima
dogorelo do nokata, i kada su rekli Hag mora, kazali
su – dobro, evo, imaš prekomandu. Njihovo slanje u Hag
je ispunjavanje…

# Kritičari Vaših argumenata iznose tezu da ova vlada
za približavanje Srbije i Crne Gore EU.

V.P: Postoji tu nepravda što se tiče one tačke koja se
odnosi na mene, odnosno vladu koja je optuživana i
srušena zbog saradnje sa Evropom, i zbog tako brzog
pokušaja odvlačenja Srbije sa Evropom, i saradnje sa
Hagom. Ali je od te iste Evrope i EU, i tog Haga, bila
sve vreme ostavljena sama na milost i nemilost ostalih
političara u Srbiji i javnog mnjenja. Ova vlada, koja
je praktično ta koja je protivevropska, antihaška,
antidemokratska, nažalost dobila je od te Evrope mnogo
više beneficija.

Na primer Hag nije hteo da pusti Milana Milutinovića,
bivšeg predsednika Srbije, iako je svima bilo jasno da
je on jedna potpuno marginalna ličnost u tom lancu.
Iako je verovatno komandno odgovoran s obzirom da je
bio predsednik Srbije, ali čovek koga niko ništa pitao
nije, što se tih ratova tiče, a naročito Kosova. To je
čovek koji se nije krio, nije bežao, niti je imao
podršku iza sebe. Odbačen je od svih, ostavljen je na
cedilu. Medjutim, nisu hteli da ga puste da bi to
Zoranu i toj vladi bio dokaz da je ta vlada imala neki
respekt od Haga.

Zato su Koštunici pustili dva najveća krvoloka,
stratega tih ratova – Jovicu Stanišića i Frenkija
Simatovića.

# Sta hoćete da kažete?

V.P: Hoću da kažem da ponašanje političara EU nažalost
u najvećem broju slučajeva nema veze sa racionalnim
odlukama i zdravom logikom, nego se nekim trenutnim
interesima i situacijama koje su najčešće posledica
nekih ekonomskih interesa. Kad to kažem mislim na to
da su i političari EU ljudi koji u kreiranju politike
moraju da vode računa o onima koji vode privredu bilo
EU bilo Amerike. Vlada Zorana Zivkovića je rušena
izmedju ostalog i od strane pojedinih stranih vojnih
službi iz razloga jer su imali velikih ekonomskih
interesa u Srbiji, a činilo se da im politika te vlade
to neće omogućavati. Kad to govorim mislim na nešto
što se zove duvanska afera kojom je bila obeležana
vlada prvog demokratskog premijera Srbije Zorana
Ðindjica, koji je optuživan da se bavio nečim što svako
zna da nije tačno, i da su u tome učestvovali pojedini
strani ambasadori, strane diplomate, službe. Tu je
nekome u interesu bila kupovina tržišta Srbije i onog
trenutka kada su to završili, mislim na “Fillip
Moris”, i “BAT”, dva najveća u svetu proizvodjača
cigareta, kada su kupili Niš i Vranje za nekih 500
miliona, iako je vrednost tih fabrika bila najmanje
dve milijarde. Kupovinom fabrike, kako jedne, tako i
druge, oni su kupili tržište. Hoću da kažem da je
postojao i ekonomski interes odredjenih giganta kakvi
su bili “Filip Moris”, i kakav je “Britiš amerikan
tabako” da se politički započeta izmišljena priča koja
se zvala duvanska afera produbljuje, i da joj se na
neki način daje podrška da ne bude da su to govorili
samo kriminalci, u suštini, to jesu pokrenuli
kriminalci, ali ‘ajde, da iza toga stoje ozbiljnije
institucije države. Pa su se tako ti tekstovi, naravno
plaćeni, pojavili i u nekim stranim časopisima kao što
je jedan nemački, i onda je to bio krucijalni dokaz,
bilo za političare u Srbiji, bilo u Crnoj Gori da to
što se priča nije baš laž.

# Imate li dokaza da je duvanska afera izmišljena? Vi
ste tim povodom optužili i bivšeg američkog ambasadora
Montgomerija?

V.P: Svako ima taj dokaz.

# Koji?

V.P: Pa taj dokaz da je ta afera izmišljena. Svako ima
taj dokaz, ko hoće da ga ima. Evo posledice duvanske
afere možete da pratite danas ako čitate hrvatsku
štampu. Vodja kriminalne organizacije Hrvoje Petrač
danas, više nije sporno ni u Hrvatskoj, da je to šef
organizovanog kriminala Hrvatske. Čovek koji je stajao
iza duvanske afere i čovek koji je 2001. bio jedan od
najcitiranijih ljudi uz svog partnera i kompanjona Ivu
Pukanića koji je vlasnik kriminalnog-mafijaškog
glasila koje se zove “Nacional”. Ni to nije sporno, to
ne govorim samo ja, to kažu neuporedivo ozbiljniji
autoriteti, ljudi, bilo u Bosni, ili Hrvatskoj,
Sloveniji. Ta grupa u koju su spadali Hrvoje Petrač,
Ivo Pukanić, Ratko Knežević, vaš nesudjeni predsednik,
direktor Tvornice duvana “Rovinj”, i ljudi koji su
pokrenuli duvansku aferu jer im se posle 5. oktobra, i
dolaska demokratske vlasti, desilo, pre svega u
januaru 2001. kada je Ðindjić postao predsednik vlade i
kada je uzeo u ruke instrumente koje država ima, i
kada su videli da šverc cigareta sada gube, pa su onda
posumnjali da je nemoguće da će toliko profitabilan
posao ijedna vlast uništiti, nego im je odgovaralo
polazeći od njihove logike, palo na pamet da ćemo mi
njih da gurnemo, ali ćemo naći neke naše švercere sa
kojima ćemo nastaviti da radimo. Pokušavali su da se
približe Zoranu i vladi. Kada su videli da im je
zabranjeno, da nemaju šansu, rešili su, uvidevši da
nemaju šta da izgube, jer u pitanju su bile stotine
miliona evra mesečne zarade profita, da izmisle
duvansku aferu i ulože 50 miliona, i diskredituju
odredjene ljude.

# Zašto ste “prozvali” bivšeg američkog ambasadora?

V.P: Zato što sam jedan od ljudi koji je, sve što se
tiče duvanske afere, saznao i otkrio, a sve iz razloga
jer sam ja bio uvučen u tu priču. Da mene nisu
pominjali, i da je sve ostalo na nivou priče Crne
Gore, i eventualno možda Zoran – avion, možda bih i
pomislio da tu ima neke poluistine. Ali pošto su u tim
tekstovima oko duvanske afere počeli da pominju i
mene, i pričaju o mojim vezama sa pojedinim ljudima,
poslovima u švercu cigareta, parama koje dobijam, o
automobilima… To nije imalo nikakve veze. Pritom to
je bio jedan od mojih prvih susreta sa medijima koji
su iznosili stvari koje je svako živi mogao da proveri
– da li imam tu kuću ili auto, da li sam 1999. bio sa
Markom Miloševićem, ili nisam. Počeo sam time da se
bavim i da se interesujem jer je bila ugrožena država,
vlada kojoj sam pripadao. Uspevajući deo po deo da
otkrivam, jednu po jednu stvar, došao sam do toga ko
stoji iza te afere, i ko su ljudi koji su to uradili.

Kraci su me doveli i do američke ambasade u Beogradu,
i do službenika ambasade koji i dan-danas radi u
američkoj ambasadi u Pragu koji je silnu dokumentaciju
odneo u Zagreb i sa Ivom Pukanićem, Ratkom Kneževićem
i Hrvojem Petračem seo i dogovorio se, uz blagoslov
Ante Vlahovića, direktora Tvornice duvana “Rovinj”,
koji je gubio praktično tržište u Srbiji našim
dolaskom. Krenuli su u pisanje tog teksta i tako su
ubacili i mene, i još razna druga imena, po principu
“da bi čorba bila gušća”. Svako je mogao da proveri da
li postoji Vladimir Popović – postoji, da li postoji
Zoran Ðindjić – postoji, da li postoji Stanko Subotić –
postoji, da li Cane ima avion – ima da li se Ðindjić
vozio tim avionom – jeste. Kraj – dokazano! Kada su me
kraci doveli do američke ambasade, do Montgomerija,
bio je najbolji prijatelj ove grupe i on to ni
dan-danas ne krije.

# Ta duvanska afera je i dalje aktuelna. Zašto su baš
odabrani premijeri Srbije i Crne Gore kao akteri u
njoj?

V.P: Pa nije aktuelna, ne u Srbiji.

# U Crnoj Gori jeste.

V.P: Zašto je aktuelna u Crnoj Gori, zato što je u
Crnoj Gori i dalje sredstvo u obračunu u političkoj
borbi. U Srbiji je bila aktuelna do onog trenutka dok
je Ðindjić bio predsednik vlade i dok je bio opasan.
Poslednjih pet-šest meseci života Zorana Ðindjića ona
je prestala da bude tema zato što smo mi u Srbiji,
objavljujući podatke, uspeli da dokažemo besmisao i
laži. Nažalost, nismo uspeli da to isteramo do kraja i
pokažemo gradjanima ko su ljudi koji su zajedno sa tom
mafijaškom organizacijom iz Zagreba učestvovali u tome
u Srbiji. To su članovi kabineta Vojislava Koštunice
koji su svakodnevno bili na vezi sa ljudima iz
hrvatske mafije, to su ljudi iz Vojno-obaveštajne
službe, i to su desetine novinara plaćenika bivših
članova KOS-a koji su dobili novac i zadatak da
svakodnevno pišu i izmišljaju tekstove, lažu i truju
javnost. U Srbiji, pošto Ðindjića više nema, i pošto su
se tog problema rešili, danas će se čitati o duvanskoj
aferi jedino ako se ponovo pojavio neki bolesnik sa
nekim novim saznanjima. To naravno prenose mediji koji
su pod direktnom kontrolom te zločinačke organizacije.
Kada je ponovo aktivirana ova afera – kada je postalo
aktuelno pitanje referenduma u Crnoj Gori.

# Mislite da to ima neku vezu?

V.P: Pa, ne da mislim, nemam ja tu šta da mislim to
nije pitanje mog mišljenja već zdrave logike. Podjite u
redakciju vojnog lista “Dan” i vidite koje su teme i
koje su njihove naslovne strane.

# Imate li Vi dokaza kada pričate o tim stvarima?
Bilo koju temu da otvorimo uporno govorite Koštunica,
DB, KOS, vojska… Vi sve što govorite to je super, to
je tako, a oni svi greše.

V.P: Ne ja uopšte ne govorim da oni greše već šta oni
rade.

# Ali pogrešno?

V.P: Neka to procene gradjani, za mene je pogrešno.
Dakle, znam da je “Dan” vojno glasilo, to svako zna, a
ni oni ne kriju. Imate stenograme Generalštaba vojske
kada je osnovan “Dan”, imate knjigu “Vojna tajna”,
imate intervju Nebojše Pavkovića koji kaže da je po
nalogu Miloševića kada je došlo do rascepa u DPS, da
su date pare vojsci da je osnovan “Dan”, “Elmag”, “Ju
info”… I sada ja treba da dokazujem da je tačno
nešto što se zna. Zna se ko su ljudi koji rade u toj
redakciji. Da li je činjenica to ako kažem, ili i za
to treba da imam dokaze da u Srbiji 90 odsto urednika
medija su izbeglice.

# Kakve to veze ima?

V.P: Pa kako kakve veze ima, da li je nomalno da tri
dnevne novine u Srbiji uredjuju tri urednika koji su
došli iz Osijeka, koji su prethodno radili u lokalnim
listovima u Osjeku. [[ta mislite kako su uspeli da
postanu glavni urednici dnevnih novina u Srbiji, koje
su osnovane posle 12. marta 2003. sa razlogom da
diskredituju akciju “Sablja” veličaju i hrabre ubice.
Te novine su osnovali ljudi čiji je kapital iz RS i
koji su ratni profiteri. Zar je zavera ako kažem da je
to organizovana grupa i da iza toga stoji vojska, VSO
i da su to njihovi ljudi, njihovi novinari koji su
pisali u “Frontu” ili su pisali u osječkom listu,
“Oslobodenju” ili je bio dopisnik “Vjesnika” iz
Moskve. Preko noći postaje dopisnik “Večernjih
novosti”. To nije normalno i ja kada to iznesem javno
onda se od mene traži da iznesem dokaz za nešto što je
činjenično i izvesno. Evo, uzmite “Dan”, “Večernje
novosti”, “Glas”. “B92” je jedina televizija koju
ništa iz Crne Gore ne interesuje. To je televizija
koja važi za objektivnu u Srbiji, jedino što ih
interesuje iz Crne Gore to je duvanska afera. Na
njihovom sajtu gde se mogu naći linkovi medija iz
okruženja, iz Hrvatske jedini link vodi na sajt
“Nacionala”. Zašto je to tako? Pa zato što iza toga
stoji Viljem Montgomeri, zato što je bio patron B92 i
zato što je bio patron “Nacionala”.

# Da li je to razlog da ste Vi tokom akcije “Sablja”,
prema tvrdnjama mnogih, bili glavni i odgovorni
urednik gotovo svih medija u Srbiji?

V.P: To nije tačno, to je opet jedna laž. Lično sam
poznavao možda jednog ili dva urednika bilo
televizijskih, bilo štampanih medija.

# Citiraću vam izjavu Montgomerija koji je rekao i pre
početka “Sablje”, “imao je opsesiju da proziva novine
i novinare koji su pisali protiv Ðindjića, rekao sam da
treba da zna, da u demokratiji vlada ne može da
kontroliše medije, on to nije znao izbog toga je
pravio mnogo štete vladi”.

V.P: Ne znam kome je to rekao ne znam da li se to
odnosi na Zorana ili je govorio o meni.

# Govorio je o vama.

V.P: Ništa meni rekao nije kada sam bio sa njim, bio
je kao miš kao što je on inače. Ne mogu da
komentarišem takvu naručenu izjavu da bih branio
uredništvo NIN-a. To su od njega tražili političari i
to se desilo kada sam ušao u sukob sa tom novinom, a o
tom čoveku i o njegovim izjavama bez obzira što
strašno zvučno izgleda kada se kaže ambasador Amerike.
Dovoljno je pogledati gde je on svoj 60. rodjendan
slavio u Beogradu – sa Bogoljubom Karićem i još
tri-četiri pevačice penjući se na sto. Zivi u Cavtatu,
i vreme provodi u Beogradu i Zagrebu. Ne može da se
vrati u Ameriku, on je čovek koji je vrhunac uspeo da
doživi ponašajući se kao guvernator Srbije, Hrvatske i
Bugarske. Sada i Cavtat napušta, a inače je živeo u
kući koju je dobio od ratnog zločinca generala [[uška.
Ako je nekome normalno da američkog ambasadora smene
devet meseci ranije, a to najave 14 meseci ranije, i
da se posle toga ne vrati u zemlju iz koje je došao,
nego ostane u nekoj vrlo čudnoj zemlji, to samo
pokazuje ko je ta osoba. Posle svog zla koje je učinio
ovoj državi – Crnoj Gori i crnogorskom rukovodstvu,
ali i Srbiji, iz njegovih ličnih razloga, prvi su se
Crnogorci našli da mu daju stranu u novinama da on
piše svoje opservacije i razmišljanja kakva je
politika na Balkanu. Priznao mi je da je učestvovao u
duvanskoj aferi, ali je rekao da su ga Ratko Knežević
i Pukanić pitali da li mogu da objave, a on je rekao –
objavite. To je njegova zvanična informacija, a
njegova uloga je bila mnogo ozbiljnija i mnogo gora.
On je u toku duvanske afere, u vreme kada je Pukanić
iz broja u broj napadao Ðindjića, svašta o njemu
govorio, i jednom prilikom, kada su sedeli Zoran i
Montgomeri, javio se na telefon i pružio slušalicu
Zoranu, kao, hoće jedan moj prijatelj da te pozdravi.
Zoran se javio, a sa druge strane je bio Pukanić,
vratio mu je slušalicu uz opasku: “Pa, čoveče, da li
si normalan”. Nasmejao se govoreći da je to šala.

# Otkud Vama sve te informacije?

V.P: Znam da piše u jednom crnogorskom i jednom
srbijanskom listi da dobija honorar i da od toga, ali
i od para koje dobijaju on i njegova žena kao počasni
predavači na univerzitetu Karić, živi.
# Da se vratimo popularnim institucijama koje Vi
napadate.

V.P: Ne napadam, nego razotkrivam.

# Srpska akademija nauka i Vojska. Kako se piše,
Ðindjić je uvažavao te akademike a s druge strane svi
ti Miloševićevi generali bili su na istim mestima i
kada je Ðindjić bio na vlasti. Znali ste gde se krio
Ratko Mladić, makar prema onim informacijama koje su
se mogle dobiti. Ipak, nije uhapšen.

V.P: Pretpostavljam da dobro obavešteni i informisani
ljudi primećuju da postoji jedan trend falsifikovanja
istorije i izmišljanja stvari koje se nisu desile – da
su se desile. Tako sada o Ðindjiću pričaju prijatelji
koji mu nisu bili prijatelji, pozivaju se na njega
ljudi koji su sa njim bili na potpuno suprotnoj
strani, ljudi koji su ga dnevno napadali, širili
klevete o njemu, vredjali ga, sada se pozivaju da su mu
bili prijatelji.

Tačno je da su svi ti generali bili na mestima na
kojima su bili, ali valjda vam je jasno da nismo bili
u stanju da ih smenimo iako je to bio jedinstven stav
i želja najvećeg broja lidera DOS-a.

# Kako niste uspeli? Zbog čega?

V.P: Zato što smenu vojnog vrha može da izvrši
predsednik države i Vrhovni vojni savet. Vrhovni vojni
savet to nije mogao učiniti bez saglasnosti
predsednika države koji je u to vreme bio Vojislav
Koštunica, i koji je štitio i Pavkovića i sve druge
generale.

# Zašto ih danas ne štiti, poslao ih je u Hag?

V.P: To je zbog toga što je on jedna potpuno
nekarakterna i loša ličnost. Ali, kad ja to kažem i
pokažem kroz neke primere, i kada pokažem kako je prvo
pustio niz vodu one koji su bili njegove sluge i
lakeji u vladi Zorana Ðindjića, mislim na Mileta
Isakova ili Nebojšu Čovića koji su bili u vladi i
namigavali sa Koštunicom, on im je davao podršku i,
vidite kako su prošli.

Nego, da se vratim na generale. Mladića je štitio Aca
Tomić. On je bio lični general Ljiljane Nedeljković,
osobe koja je izvučena iz istorije na kratko na
rezervni položaj u novinu NIN, ali jedna osoba čija
uloga mora da bude rasvetljena u dogadjanjima posle 5.
oktobra. Nedeljkovićeva je ključna loša i zla osoba
koja je strašno puno zla nanela i učinila svima do te
mere da je bila omražena i u tako autističnoj
organizacija kakva je bila DSS. Iz tog razloga, ali i
iz razloga šta sve može da se desi otkrivanjem istine
o Zoranovom ubistvu, sklonjena je neko vreme iz
politike. Oni su lično i direktno odgovorni za zaštitu
Ratka Mladića. Zoran je to znao, i svi su to
potvrdili. Postoje nemušti odgovori, pokušaji medija
da optuže Dušana Mihajlovića ili vladu Ðindjića zašto
nije uhapsila Mladića, ako je znala da je tu.

# Ako je uhapšen Slobodan Milošević, što je bio veći
rizik, postavlja se pitanje zašto niste uhapsili i
Mladića ako ste znali gde se nalazi?

V.P: Sećate se kako je izgledalo hapšenje Miloševica i
do kojeg trenutka je postojao sukob vojske i policije,
i potencijalna opasnost od gradjanskog rata koji je
mogao da izbije. Hapšenje Miloševića je omogućeno onog
trenutka kada su, ti koji su ga branili, a to je bila
vojska, crkva i akademija, novinari, kada se sutradan
ispred njegove kuće nije skupilo 200.000 ljudi, kako
su oni očekivali. Kada su videli da se skupilo pet ili
šest hiljada ljudi i da ne mogu da izvedu ono što su
planirali, popustili su.

Da