Nakon posete studenata iz Srbije memorijalnom centru u Potocarima

Piše: Vladimir Milovanovic/Danas

Smena epoha krajem dvadesetog veka ostavila je u nasledje mladima duboke emocionalne i geografske oziljke. Napustene fabrike i hangari paradigma su takvog nasledja proslosti. Nisu sve fabrike i svi hangari isti. Ima ih razlicitih…

Postoje hangari u kojima se hiljade toplih, mladih tela uvija u i ritmu isprepletanog zvuka i svetla. Ti hangari puni su instant empatije zbunjene generacije. U tim hangarima ljudi se raduju… Ili samo pokusavaju da se raduju. U tim hangarima tela se dodiruju i spajaju opijena euforijom. Sveobuhvatnost trenutka pulsira tim hangarima. To su hangari generacije sadasnjosti.

Ima razlicitih hangara.

Na nekima su katanci. Na nekim su brandovi. U nekim hangarima ljudi zive.

U nekim hangarima, sa druge strane, ljude ubijaju. U tim hangarima siluju zene. U okolini tih hangara ljude ponizavaju, razdvajaju, proteruju i onda opet ubijaju. U tim hangarima nema dostojanstva. U tim hangarima zivot nestaje i radja se za sekund dok samrtni grc nepojmljivo napacene osobe pomesan sa ekstaticnim vrhuncem silovatelja smenjuje rodjenje deteta.

U decembru 2005. stajale su na istom mestu dve grupe. Jedna grupa zelela je da cuje. Druga grupa zelela je da govori. Obe grupe zelele su da razumeju. Bila je to zapravo samo jedna grupa ljudi cije zivote je rat usmerio u pravcu razlicitih hangara.

U grupi koja je govorila bile su zene koje su u julu 1995. godine bile u hangarima. Nije bilo muskaraca medju njima. Gotovo svi muskarci sahranjeni su nekoliko stotina metara od hangara. Neki jos uvek nisu sahranjeni zato sto se ne zna gde su njihova tela nakon masovnih egzekucija zatrpana.

Neki muskarci nikada nece biti pronadjeni. Njihova tela raskomadana su bagerima kojima su ih iz jedne masovne grobnice selili na druge lokacije. Zene su razdvajane od njih nedaleko od tih hangara. Zene su potom kamionima i autobusima transportovane na teritoriju udaljenu stotinak kilometara. Progonitelji su odlucili da na toj teritoriji mogu da zive.

U grupi koja je slusala bili su mladi ljudi. Iz osnovne skole ostala su im secanja na bezanje od druge dece koja su zelela da im skinu patike. Iz srednje skole ostalo im je secanje na slicnost izmedju zvuka usisivaca i zvuka sirene koja najavljuje prestanak vazdusne opasnosti. Bili su okruzeni licima punim gorcine. Iako zapravo nisu ni bili sigurni, verovali su da postoje drugacija lica. Nasmejana lica pronasli su u hangarima u kojima se plese. Vremenom su njihova lica postajala iskrivljena smehom. Vremenom su hangari postajali mali za sve koji su zeleli da u njih udju. Usled pogresne pretpostavke, da ce neko ili nesto osvetliti izlaz iz hangara u kojima se plese, njihov egzodus i dalje traje.

Stajale su zene iz Srebrenice i studenti iz Beograda u hangaru u Potocarima, decembra 2005. godine i razgovarali o stravicnom zlocinu koji je u tom hangaru i oko njega pocinjen u julu 1995. I jedni i drugi zeleli su da razumeju zasto se to dogodilo. I jedni i drugi zeleli su da se takav zlocin vise nikada ne ponovi. I jedni i drugi zeleli su da krivci budu kaznjeni.
A ko je kriv za to ludilo?

Krivi su roditelji. Oni su cutali i nisu se suprotstavili malogradjanima suzene svesti. Pognute glave, bez trunke odgovornosti nemo su posmatrali kako zlo pobedjuje. Oni nisu imali nikakvog uticaja na pocetak i kraj rata, a mogli su ga i morali imati. Oni nisu imali nikakvog uticaja na sopstvene zivote a mogli su.

Njihov strah je nase nasledje. Njihov kukavicluk je nase prokletstvo. Nema empatije u tom nasledju jer nema saosecanja u strahu i kukavicluku.

Ima razlicitih hangara.

U hangarima u kojima se plese naucili smo kako da proizvedemo osecanje trenutne srece. U hangarima u Potocarima smo slusali. Potom smo dugo cutali. Onda smo se medjusobno gledali. Mislim da smo se istinski razumeli.

U hangarima plesemo.

U hangarima placemo.

Neka neko upali svetlo!

Vladimir Milovanovic
Programski koordinator Inicijative mladih za ljudska prava
Danas