Godinama je zvanicna Srbija, sarmantno kako samo ona ume, koristila Hrvatsku kao alibi uvek kad bi neki medjunarodni nespretnjakovic slucajno pomenuo nase heroje Mladica i Karadzica; mantra “A sto ne pitate Hrvate za Gotovinu?” postala je matrica

Piše: Petar Lukovic

Godinama je zvanicna Srbija, sarmantno kako samo ona ume, koristila Hrvatsku kao alibi uvek kad bi neki medjunarodni nespretnjakovic slucajno pomenuo nase heroje Mladica i Karadzica; mantra “A sto ne pitate Hrvate za Gotovinu?” postala je matrica kojom se objasnjavalo da, eto, nismo jedini na koje Hag upire prstom Karle Del Ponte, tesili smo se da je Hrvatska – mada Gotovinu nije isporucila – sve blize tzv. Europskoj Uniji, iskreno se nadali da ce Hag zaboraviti na Ratka i Radovana, mozda i na Gorana Hadzica, verovali da sve dok Hrvatska nosi teski generalski teret – Srbija ima sportsku sansu, zajedno smo jaci u ratu protiv antisrpskog (hrvatski: antihrvatskog) Tribunala!

Vijest da je Ante Gotovina uhicen na zivopisnim Kanarskim ostrvima i da nas je tako Hrvatska ostavila na cedilu jer vise nikakvih obaveza nema prema Hagu – u Srbiji je docekana s povisenim stepenom panike, o cemu svedoci izjava saveznog ministra za ljudska prava Rasima Ljajica da ce se sad “pojacati pritisci na Srbiju”. Eventualna patriotska radost zbog hapsenja “srpskog neprijatelja” zatamnjena je patriotskom brigom zbog neizvesne sudbine dueta RR (Ratko/Radovan), sad ostavljenog u centru paznje, bez ikakve nade da se pozovemo na Hrvatsku, kao prijatelja u nevolji.

Videlo se to vec 24 casa nakon dolaska generala Gotovine u Hag – kad je sveprisutna Karla Del Ponte od Vlade Srbije po ko zna koji put zatrazila da joj se posalje kompletan Mladicev vojni dosije, jer su nasi uniformisani majstori lukavi kao zmije a mudri kao vrapci Tuzilastvu slali dosije iz kojeg su iscepali sve ono sto im se nije dopadalo. Onda je ministar Rasim slavodobitno objavio da smo nasli “osam nestalih stranica” iz famoznog dosijea, ali kako vrag ne spava saznali smo da opet nigde nema Ukaza o penzionisanju djenerala Mladica, dokumenta koji je potpisao legendarni dr. Kostunica.

Kako nema, pitao bi nadrkani citalac Ferala zbunjen cinjenicom da je rec o drzavnom dokumentu koji je svojim cirilicnim potpisom overio legalni dr. Kalasnjikov? Lepo: nema, izgubljeno, sklonjeno, iscepano, obrisano, nestalo, pojela maca. Kad bi ovog casa, recimo, pitali Predsednika Vlade Srbije (hrvatski: Kostunica) seca li se da li je potpisao takav neki Ukaz – mogao bih da se opkladim u buduci zivot sopstvenog polnog organa, po cenu da ga odseku sekirom, da bi vam Legalista rekao da o tome nema nikakvih informacija, da nije obavesten o postojanju Ukaza, da u vreme Ukaza za koji nije ni cuo nije ni bio u zemlji vec u Hilandaru, da nema nikakvog razloga da se veruje da je bas on potpisao Ukaz kad je u to doba bio samo Predsednik SRJ drzave i Predsednik Vojnog Saveta Odbrane, kakve on veze ima s vojskom, a posebno kakve veze ima Mladic sa nasom slavnom armijom kad je opste poznato da je taj kako-se-zove-Ratko bio u vojsci Republike Srpske sa kojom Srbija nikakve veze nije imala, dabogda mi sove letele danju ako lazem!

Kolektivno pranje ruku od svakog dokumenta gde se pominje Mladic poprimilo je razmere numeroloske paranoje – pa se jedino tako moze razumeti izjava Ministarstva odbrane SCG da je “kompletan personalni dosije Ratka Mladica od 106 stranica” slat ministru Rasimu Ljajicu cak “sedam puta”, od toga “tri puta u poslednja cetiri meseca”. Da li se hoce reci da je nesrecni Rasim licno trgao stranice i sakrivao ih u pantalone – ili je ovo vojni EPP da nas se ubedi kako je 106 stranica jedino sto je prezivelo glede Mladica, saznacemo kad se zahajca prica o Ukazu sa Kostunicinim potpisom.

U medjuvremenu, omiljeno nogometno licitiranje s datumima kad ce Mladic/Karadzic biti uhiceni u nekom od luksuznih manastirskih konacista, pretvara se u veselu politicku kladionicu; nakon obecanja Vlade Srbije da ce Mladic sopstvena Kanarska ostrva videti u Hagu jos marta 2004, potom jula 2004, zatim septembra i decembra 2004, usli smo u 2005. kad se april video kao savrsen prolecni month za uhicenje; jun je bio neizvestan ali je zato 10. 07. izgledao savrsen zbog desetogodisnjice kolektivnog samoubojstva osam-devet-deset tisuca Muslimana koji su se odlucili za ovaj pateticni korak ne bi li optuzili Mladica & njegove Srbe koji u to vreme nisu ni culi za Srebrenicu; docekali smo deveti mjesec 2005. bez rezultata, ali je zato 14. 12. izvestan koliko i plasman Hajduka u finale Kupa Sampiona u kojem ne ucestvuje.

Kako danas stvari stoje (a vise se izlezavaju), mogucnost da se Mladic licno preda meri se kvotom beskonacno kurac; mogucnost da ga uhvate za isti kurac bliska je sansi da Kostunica prizna da je ikad potpisao bilo kakav dokument; mogucnost da Mladic bude uhapsen zajedno s dvadesetak clanova sopstvenog obezbedjenja jednaka je sansi da Haski Tribunal na slobodu pusti Slobodana Milosevica i izvini mu se zbog nedolicne krivicne prijave; mogucnost da se drug Kostunica obraduje zbog uhicenja Mladica opisuje se kvotom billion milijardi iz keca u dvojku u susretu Gotovine sa Marticem, negde u zatvorskom dvoristu.

Mogucnost da se Ukaz o Mladicevom penzionisanju nadje ravan je resenju kvadrature kruga ili izlasku Meseca iz zemaljske orbite; konacno, erotsko zadovoljstvo sto Karadzic i Mladic nisu uhiceni – nema cenu, tko je kriv Gotovini sto se baskario po spanskim hotelima kad je mogao da boravi kod precasnog Pahomija i zabavlja se sa nagim maloletnicima kojima sapun tokom tusiranja ispada iz ruku mnogo brze nego sto bi to puritanci voleli da cuju.

Ukratko: sad kad smo finally sami, kad nas je Hrvatska bestidno otkacila i kad jos jedino Srbiju povezuju sa zlocincima za koje se jedino zna da Srbija o njima nista ne zna – sto je historijska situacija u kojoj se moja domovina mnogo puta nalazila – jedino resenje jeste da se odupremo, da nikako ne priznamo Ukaz, da svi kao jedan stanemo iza Kostunicine amnezije, iskreno uvereni da ako nam uzmu Mladica/Karadzica, da su nam, u stvari, uzeli dusu, sto ce svaki Hrvat danas potvrditi jer bez Gotovine – nema zivota, sve je stalo, pretvorilo se u sivilo, utihnuli su mediji, life se sveo na prezivljavanje u oskudici tragedije, sto Srbija nikako nece dozvoliti uoci tzv. Medjunarodne Nove Godine, Bozica, Srpske Nove Godine, Svetog Jovana, Svetog Save i svih onih praznika koji nas u sledecih 45 dana ocekuju – jer nije fer da se djeneral hapsi kad Crkva i narod slave.

A kako se kod nas, hvala ti Boze, vecito slavi, prakticno nema vremena za uhicenje: zar vas ne dotice ova lepota pravoslavnog Ukaza?