Takav smo mi narod: temeljiti, uspravni, dostojanstveni, u svemu umereni, gotovo askete, ne kao Hrvati koji u najnezgodnijem casu zovu telefonom

Piše: Petar Lukovic/Feral Tribune

Iste one veceri kad je predobri predsednik Vlade Srbije okoncao zvanicnu posetu Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi u Zagrebu – nakon sto su ga licemerni Hrvati ucenili da po svaku cenu ode kod premijera Sanadera, a potom da se, daleko bilo, rukuje s predsednikom Mesicem, kako bi se The Croats toboz Europi predstavili kao tolerantan i osecajni narod, pun razumevanja za pravoslavne probleme kosmickih dimenzija – a bas u trenutku dok sam, u transu, krsteci se, posmatrao ozareno lice dragog dr Vojislava, koje se erotski ozari svaki put kad se nadje u crkvenom okolisu, okruzen markantno-bradatim svestenicima, senzualnim odblescima sveca na golom kamenu, svetosavskom tisinom i ledenom temperaturom, zazvonio mi je telefon. “Ko li je taj necovek koji ne gleda dr Voju na srpskoj teritoriji usred Hrvatske?” pomislih ogorceno, hvatajuci se besno slusalice, sve u primalnom strahu da ne propustim kljucni prizor kako The Premijer triput u obraz ljubi sve sto mu padne pod jezik. “Ko je?”, upitah, ne skidajuci pogled s ekrana gde se bas zakuvalo: ministri, u kaputima, s podignutim kragnama, pocese da grle svestenike koji ne ostadose ravnodusni na ove izlive nacionalne neznosti. Taman da vidim kako ministar za kapitalne investicije Velimir Ilic – koji je konacno uspeo da se probije u Hrvatsku – pazljivo osmatra Crkvu, idealnu za depo lokomotiva, prepoznam glas iz slusalice. Viktor, moj nekadasnji prijatelj iz Splita, urednik nekakvog tjednika koji za sebe tvrdi da je “neovisan”.

Poslednji put kad smo se culi telefonom, pre pet godina, hladno smo se rastali: tad me je neubedljivo ubedjivao da srpska policija koristi “prekomernu silu” protiv tzv. demonstranata, ocigledno je postao zrtvom medijskog rata koji se protiv nase domovine vodio godinama, jos ce mi reci da su Srbi krivi za navodni masakr u Srebrenici kad citav svijet zna da su to organizirali naturalizovani Francuzi sa zambijskim pasosima i ugandskim putovnicama!

“Oprosti sto smetam – zapoce on, tipicno hrvatski okolisuci – ali sam htio nesto da te pitam”. “Reci”, odbrusih grubo, svestan predmeta polemike koju ce baciti na stol rasprave. “Gledam ovog vaseg Kostunicu i cujem od njega da on ne veruje u izvinjenja glede rata i zrtava, veli on da se problemi moraju konkretno resavati i da reci nisu nacin…”. “Stani, bre, malo, Viktore!” ote mi se drskost van kontrole, “pa zar ti stvarno verujes u ono sto emituje HRT?”. “Cuo sam ga kako licno kaze da…”. “ Ne znas ti Voju: on vaskoliko pati zbog svake zrtve srpske nacionalnosti, bez obzira gde ste nas klali, a klali ste nas onako surovo, stolecima”. “Ma nije pitanje srpskih zrtava, nego…”. “Nego sta? Da nisu, majke ti, po Hrvatskoj ubijani Hrvati? A?”. Osetim u njegovoj sutnji opasnu pauzu pa nastavim: “Mozemo ponekad da zaboravimo ali nikad da oprostimo na onome sto ste nam ucinili”.

Viktor se pracaka: “Ali, Vukovar…”. “Dosta o tome: vi koji ste unistili najveci srpski grad nemate prava da sudite o posledicama koje ste sami izazvali”. “Cekaj malo – okurazi se Hrvat preko zice. – Ali, zar se na Haskom Tribunalu ne vodi postupak protiv vasih, srpskih oficira?”. Gorko se nasmejah, stavljajuci mu telefonski do znanja koliko cenim njegovo misljenje: “Vukovar smo, prijatelju, oslobodili. A to sto ste ga vi opet dobili natrag, pitajte masone iz medjunarodne zajednice,
katolike, protestante, budiste… svima vam je pravoslavlje vekovima bilo trn u oku”. Osetih kako se Viktor psiholoski povlaci, ali ne odustaje, hrvatski uporno: “A zar se taj isti Kostunica nije na Kosovu slikao sa automatom u rukama, sav nasmejan i razdragan?”. Krv samo sto mi nije prokljucala temperaturom Vojinog savetnika dr Vladete Jankovica: “Jedan frivolni, folklorni prizor gde je neko dr Voji dodao pusku, pogresno misleci da je rec o harmonici, koristi se neuputno ruzno, sve u svrhu opanjkavanja coveka koji je duhovno uvijek stavljao iznad oruzanog…”. Splicanin me bezobrazno prekide: “Otkad to harmonika ima oroz i cev? Ne lupaj, Lukovicu, ako si video fotografije…”. “Laz, montaza, falsifikat – kriknuh, svestan da me je Hrvat saterao u ugao zvani kut. – Ali, danas je dr Voja sasvim novi, europski covek, svestan grizodusja glede ekstremistickih stavova koji su mu nametnuti”, izgovorih u dahu, nesvestan hrvastine koja se talozila u psiholoskom vokabularu.

“Vidim taj europski model – cinicno podvuce sahovnicom Viktor – u najnovijem glasovanju u vasoj Skupstini Srbije gde ste
oko budzeta krali glasove da biste se dodvorili MMF-pijavicama. Svaka vam cast!”.
Potpuno iznerviran, ugasim televizor bas u odsutnom casu kad Kostunica – u nedostatku popova – pocinje da ljubi ministre,
pa se okrenem Viktoru: “To sto se prica po Hrvatskoj da vladajuca koalicija u Srbiji krade, otima, uzima ili falsifikuje glasove,
ne sme se uzimati bolesno za gotovo…”. “Zdravo za gotovo”, ispravi me Viktor ledeno, kao da sam osetio udar zadarskog vetra koji siba po ledjima. “Zdravo za G17+”, pokusavam da objasnim jer “sve sto je dobro za njih – dobro je za Srbiju”.

Nada da sam pokopao sugovornika gasi se Viktorovim glasom: “A onaj Dinkic? Vas ministar finansija? Zar stvarno mislite da ne pratimo sta se kod vas desava?”. Malo se zbunim, sta Hrvate bole ona stvar za naseg Mladju, kad mi Viktor opet smesta: “Imali smo i mi slicne slucajeve zaraze. Danas su u karantinu, iza resetaka”.

Uplasen horror-mislju da se citav G17+ nadje iza resetaka, kolektivno, pokusam da vratim pitanje na Srbe u Hrvatskoj. “Koji Srbi?”, ledeno ce urednik, izokola me bojom glasa podsecajuci na uratke “Oluje” i “Bljeska”.

Vidim da tu nema prolaza i krecem ka pricama o kulturnoj suradnji. “Mislis – Viktor ce podlo – na vijest da ste vi, Srbi, pod
krinkom UNESCO-projekta, o usmenoj zaostavstini narodnih pjesama, u temu ubacili songove o Karadzicu i Mladicu?”, na sta
sam, delikatno ali odlucno, morao reagirati. “Jeste, ali kad narod o njima peva, sasvim je logicno da i to bude informacija iz realnosti”. Dok je Viktor cutao, ucinilo mi se da imam adut za njega: “A Severina?”. Potpuno zbunjen, uspeo je samo da izgovori: “Molim?”, da bih mu ja rafalom Kostunicine harmonike sofisticirano dgovorio: “Opalim te golim” uz sopstveno inteligentno podsecanje da je “narod nenadjebiv u svom izboru zvezda; danas Severina, sutra Thompson na cijim koncertima hrvatske plavuse nose pancirku da ih neka pjesma ne pogodi u srce!”

Vidim da se Viktor zbunio, pita me kako je u Beogradu, okolisa oko vremena – “pada li snijeg?”, sav konfuzan proba da me vrati na kosovsko pitanje, ali se ne dam, hladno mu kazem da sam u frci, da je njegovo (hrvatsko) vrijeme isteklo i da se Srbiji ne zuri, vec da mi idemo sporo ali nesigurno. Takav smo mi narod: temeljiti, uspravni, dostojanstveni, u svemu umereni, gotovo askete, ne kao Hrvati koji u najnezgodnijem casu zovu telefonom. “Zbogom” kazem Viktoru, a znam da bi on hteo dijalog. Nece moci. Dijalogu je vreme isteklo. Ovo je vreme harmonike!