Kako Srbija nije cicija, Albancima nece biti uveden policijski cas od 16 sati popodne do 05 ujutru, vec samo od 23 casa, kad posten svet na celu s premijerom Kostunicom vec uveliko spava snom kosovskog pravednika

Piše: Petar Lukovic/Feral Tribune

Hladnokrvno samouvereno, svega 24 casa uoci pocetka tzv. razgovora o srpskom Kosovu i srpskoj Metohiji – mada tu, u stvari, nema mnogo sta da se razgovara jer je, po recima premudrog dr Kostunice, “Kosovo ne samo deo njene istorije, nego i njene sadasnjosti i njene buducnosti”, Skupstina Srbije usvojila je Rezoluciju o “juznoj srpskoj pokrajini”, kojom ovlascuje Vladu da na predstojecem sportskom turniru (protiv albanske momcadi i belosvetskog tima me􀃿unarodne zajednice) osvoji, bez poraza, prvo mesto. Tradicionalno skloni ofanzivnoj igri i besprekornoj tehnici – igraci Srbije, pod dirigentskim pendrekom premijera Vojislava, vec su odredili taktiku: u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta – protivniku nece dozvoliti nikakvu bezuslovnu ili uslovnu ili eventualnu, daleko bilo, nezavisnost. Jedino o cemu ce se na sredini terena voditi manevarska borba jeste eventualna malecka autonomija, kojom se neprijateljski igraci moraju zadovoljiti jer nikakve sanse za pobedu nemaju.

Superiorno srpsko uverenje da su kosovski Albanci razdragano spremni da se, rasirenih ruku, ekstremno veseli, vrate u erotsko krilo majcice Srbije – jer su na nasoj pravoslavnoj strani: istorija, manastiri, me􀃿unarodno pravo, demokratska matrica, kosmicka duhovnost i narocito miroljubiva tolerancija, koje se Albanci rado secaju – cvrsto je izrazena u dobrodusnom pristajanju Kostunicine ekipe da se Kosovu, ipak, dozvoli neka vrsta autonomije: Albanci ce u svoje slobodno vreme slobodno smeti da govore svojim neobicnim, grlenim jezikom; postoji mogucnost da se u nekoliko skola predaje na tzv. albanskom, ali ce to biti predmetom dugih i slozenih pregovora; buduci da Srbija priznaje samo popis stanovnistva iz 264.
godine p.n.e. kad su Albanci – a o tome govore sacuvani kompjuterski zapisi – bili nepostojeci narod, odnos politickih i ekonomskih snaga utvrdice se u odnosu na te relevantne podatke. Kako Srbija nije cicija, Albancima nece biti uveden policijski cas od 16 sati popodne do 05 ujutru, vec samo od 23 casa, kad posten svet na celu s premijerom Kostunicom vec uveliko spava snom kosovskog pravednika.

Da sve bude radosnije za srpsku naciju, koja vise ne brine za Kosovo, znajuci da je u sigurnim rukama odlucnog premijera – obnarodovano je da cemo “odbaciti svaki pokusaj otimanja dela nase zemlje” i da necemo pristati na “nametnuta resenja”. Kao svaka ozbiljna drzava koja unapred smislja jedan potez, Srbija je – recimo – sklona da u takvoj (sasvim nerealnoj situaciji) kad bi, u sta niko ne veruje, Kosovo dobilo neku vrstu fantomske nezavisnosti, odmah proglasi okupaciju jednog dela svoje teritorije, sto bi vi, Hrvati, istog trenutka smatrali pozivom na rat. Kako s ratovanjem poslednjih desetak godina imamo izvesnih problema – s podizanjem patriotskog morala na borbene polozaje vec su zapoceli Seseljevi
radikali i Milosevicevi socijalisti, isti oni koji su tako fantasticno uspesno okoncali bombardovanje 1999. godine trijumfalnim odlaskom sa vecito srpskog Kosova.

Danas, sest godina nakon Kumanovskog sporazuma kojim je Srbiji amputirana svaka vrsta primisli na vlast na Kosovu – ponovo smo (rekao bi Slobodan Milosevic) u bitkama koje jos nisu oruzane, ali bi to lako mogle da budu. Videlo se to i culo u srpskom Parlamentu kad su govorili Zarko Korac (SDU) i Natasa Micic (GSS), podsecajuci da prioritet nase drzave treba da budu ljudi, a ne teritorije – da bi od strane dezurnih domoljuba bili optuzeni kako zastupaju Albance i da je cudno da u Skupstini ne govore svojim maternjim, albanskim jezikom!

Rodoljubivo ludilo koje se u Srbiji uvek budi u slicnim kriznim vremenima – dobija na zamahu samom cinjenicom da je danas rec o Kosovu ciji mitski znacaj ima oblik fitilja za svakog poremecenog patriotu, naviklog da trabunja o “nebeskom narodu” i “svetoj srpskoj zemlji”, ma sta to u stvari znacilo, a ne znaci nista vec sestu godinu. U citavu se pricu, logicno, umece nasa tuzna prica o Republici Srpskoj, kojoj, takodje, inozemni neprijatelji spremaju najstrasniju sudbinu, zeleci da je utope u drzavu protiv koje se citav srpski narod junacki borio (hrvatski: klao).

U medjuvremenu smo od predsednika Tadica culi za njegov predlog da se na Kosovu formiraju dva entiteta – ali, naravno, premijer Kostunica tvrdi da o tome nije obavesten i da to nije platforma koju zagovora gore pomenuta Rezolucija. Kako su Srbi mastovit narod, nece nas cuditi da se narednih dana pojavi jos nekoliko stotina predloga, a kako bi o svakom valjalo pregovarati bar godinu dana – eto nama sanse da sledecih stotinu leta srpsko Kosovo ostavimo u status quo-trudnoci, da bude malo u drugom stanju!

A da i vi Hrvati budete nespokojni, u Skupstini Srbije potrudio se jedan od radikalskih poslanika, koji nas je obavestio da je Vlada u izbeglistvu Republike Srpske Krajine nedavno otvorila kancelariju u Torontu i da ta Vlada vredno i pozrtvovano radi na tome da se srpska Krajina vrati u maticu drzave Srbije. Izmedju redova, kao da se cula ponuda za trampu: Hrvati nam vrate Krajinu, Albanci dobiju petinu Kosova, svi srecni i zadovoljni!

A Hrvati? E, sad, buduci da neko u ovoj utakmici mora da izgubi – sasvim je logicno da to budu Hrvati. Jebiga, historijski je trenutak da i vi pomognete Srbima kad nam je najteze!