U Beogradu se konacno iznosi valjan argument: nije legitimno nametati resenja demokratskoj zemlji. Nije to velika mudrost, ali je bilo potrebno vreme da se to razume

Piše: Vladimir Gligorov/Ekonomist

U Beogradu se konacno iznosi valjan argument: nije legitimno nametati resenja demokratskoj zemlji. Nije to velika mudrost, ali je bilo potrebno vreme da se to razume. Da se tako mislilo osamdesetih godina prosloga veka, sve bi bilo drukcije. Demokratska stranka je bila nastala sa tom idejom, ali je veoma brzo posrnula pred nacionalizmom. On je opet doveo do oslanjanja na silu, a ne na demokratiju, sto je konacno dovelo do nametanja resenja na Kosovu. Da je Srbija pre toga demokratizovana, danas se ne bi raspravljalo o legitimnosti demokratije i nelegitimnosti sile. Da se istrajalo na politickoj ideji sa kojom je nastala Demokratska stranka – a ideja je bila da je demokratija, a ne sila, najbolji nacin izgradnje drzave – ni tada, a ni sada, ne bi drzava bila u opasnosti. Nazalost, prevladala je glorifikacija sile, a sve se zavrsilo porazom na Kosovu.

Svejedno, argument u prilog demokratije je i dalje valjan i nikada nije kasno da se shvati njegova snaga. Njime se ne moze promeniti proslost, ali moze sasvim drukcije da izgleda buducnost. Pre dvadeset godina se smatralo veoma pronicljivim zapazanje da “Srbi pobedjuju u ratu, a gube u miru”. Sada se javlja nada da se konacno shvatilo da se mnogo moze dobiti mirnim, politickim, demokratskim putem. Kod stvaranja Demokratske stranke, zalaganje za demokratiju je mozda bilo retoricko, mozda se ipak vise nade polagalo u rat nego u politiku, ali se sada, mozda, pod pritiskom realnosti, zaista veruje u demokratiju.

Ako je tako, to bi trebalo da se vidi i u politickom delanju, a ne samo u govorima u medjunarodnim organizacijama. Recimo, moglo bi da se demokratski reaguje na prigovore politickih partija nacionalnih manjina. Umesto da se dovode u sumnju njihovi motivi, bilo bi bolje da se iskreno razmotre njihovi prigovori i zahtevi. Na primer, ne bi bilo rdjavo da najodgovorniji drzavnici kazu ponesto o tome sta misle o svim tim ruznim izlivima mrznje prema drugim nacijama, makoliko da su oni marginalni ili se nalaze samo na grafitima ili se izrazavaju na raznim utakmicama. U demokratskim zemljama koje ja poznajem, najvisi drzavnici smatraju da je potrebno da izraze svoje neslaganje sa rasistickim ili drugim uvredama ili izlivima mrznje.

Posebno zabrinjava kada se kaze da su svi ti prigovori “politicki motivisani”. Kako bi moglo da bude drukcije ako primedbe dolaze od politickih partija? I sta je u tome rdjavo ili problematicno? Demokratija upravo zato i postoji da se takvi problemi politizuju i da se na njih nadju politicki odgovori. Ukoliko bi srpske vlasti tako reagovale, postalo bi jasno da one ozbiljno shvataju demokratiju i zaista veruju da je demokratija nacin na koji se resavaju i najslozeniji problemi.

Ovo bi bilo vazno da razumeju i politicari na Kosovu. Oslanjanje na silu nije nacin na koji se mogu ostvariti ciljevi u regionu gde vise nema nedemokratskih drzava, osim u protektoratima. Kosovo ce se suociti sa ozbiljnim problemima ukoliko se nedovoljno brzo i nedovoljno dosledno ne demokratizuje. A to podrazumeva i veoma jasan stav prema svima onima koji veruju da je sila pravo sredstvo drzavotvornosti. Jednom kada u potpunosti preuzmu politicku i pravnu odgovornost, nedovoljna demokraticnost moze da dovede kosovske vlasti u rdjave odnose sa medjunarodnom zajednicom.

Nacionalisti ce u Srbiji reci, kao sto su rekli i krajem osamdesetih godina prosloga veka, da demokratija ne cuva i ne osvaja teritorije. Ali cuva i osvaja slobode i prava. Ponekad se retoricki postavlja pitanje nacionalistima bi li Srbija bila spremna da prihvati da Albanac bude predsednik Srbije ili neke srpsko-crnogorsko-kosovske drzavne zajednice? Pravo pitanje je, medjutim, zeli li Srbija da uzme na sebe da govori u ime kosovskih Albanaca? Zeli li, takodje, da se stara o njihovom budzetu? Ili bi, ipak, bilo demokratski da oni vode racuna o svojim interesima i da govore u svoje ime?

Srbija bi zaista konacno trebalo da se osloni na demokratiju i u Srbiji i na Kosovu. Bilo bi bolje da je volje bilo pre dvadeset godina, ali ima nade ako te volje sada zaista ima.