Covek ne moze da se ne sazali nad tim klincima: jednom promole nos dalje od “srpske tarabe”, i desi im se njesra. Ili ga sami izreziraju, u duhu otadzbinske atmosfere

Piše: Teofil Pancic/ Vreme

Dobro, sta se na kraju desilo u onom diskacu u Budimpesti, u kojem su stanoviti beogradski gimnazijalci – ta karakteristicna deca srpske izolacije – Upoznavali Beli Svet (ne”s ti pozicije za upoznavanje) da bi se na kraju najbolje upoznali sa pesnicama lokalnih izbacivaca? E, da nam je nesto Akira Kurosava pa da snimi novi Rasomon, kanda bismo bili pametniji nego ovako… Jer, o svemu se prvo govorilo nepovezano, kakofonicno i kontradiktorno – neki djaci ovo, drugi ono, profesori nesto trece, lokalci cetvrto – da bi se na kraju zacutalo sasvim, navodno po dogovoru, a klinci su u medjuvremenu pred sudom oslobodjeni odgovornosti za incident (?), posto “gorile” nisu mogle pouzdano da utvrde ko jeste a ko nije uopste ucestvovao u… u cemu? Pa, ni to bas pouzdano ne znamo: varijanta A kaze da su klinci poskidali majice, pa su im izbacivaci naredili da ih obuku, pa je oko toga nastao neki picvajz; varijanta B veli da su se nasi djecarci prvo medjusobno potukli, pa tek posle – da l” bas ti ili neki drugi, neduzni – bili natamburani od obezbedjenja; varijanta C tvrdi da je frka pocela oko zahteva nase maloletne delegacije da se u klubu pustaju “srpske pesme” (sta god to bilo), sto je navodno nasekiralo i iznerviralo security osoblje koje, opet, po nekim ocevicima, ima cudan obicaj da psuje na srpskom; a ima i varijanta D, E, F… Elem, sigurno je samo da se Nesto ruzno & bezvezno dogodilo, i da su nasi klinci – “po zasluzi” ili ne – iznova posluzili kao “objekti” zgodni da se preko njih siri malogradjanska ksenofobna histerija i “moralna panika”, sve garnirano dusebriznim zahtevima da se preispita to tako rizicno i strasno bauljanje nasih maturanata po Inostranstvu, a poznato je da nas to Zlo Inostranstvo iskonski mrzi jer smo tako divni, produhovljeni i, uopste, nedostizni, pa nas svugde i sveudilj samo cika i zadeva, nadajuci se da cemo Nasesti Na Provokaciju… A mi vrelokrvni, sta ces, ne damo se zezati, i eto belaja. Te je zato bolje da se exkurzije usmere na Vrsku Cuku i Besnu Kobilu nego na tamo neki Prag, Pestu, Rim (gde, videsmo onomad, kurave zivu po hoteli!) ili ne daj boze Istanbul. Hvala Bogu, ministar prosvete Vuksanovic Slobodan za (gotovo senzacionalnu) promenu je bio razuman, suvisao i trezven, pa je izjavio da nema nameru da “ukida” skolarcima putovanja po okolnom i ostalom inostranstvu, jerbo su ovdasnja deca ionako videla tragicno malo sveta – upravo zahvaljujuci sistematskom zasvinjenju i ojadjenju ove zemlje u reziji narastaja njihovih roditelja. To jest, onih istih koji se sad najednom Strasno Zabrinu za svoju decu, cim ova nekako, na jedvite jade, promole nos iz toplog, mirisljavo neprovetrenog svracijeg zakutka mile Otadzbine.

Sta god da se zaista zbilo one pijane jesenje pestanske noci, covek ne moze da se ne sazali nad tim klincima: jednom im se pruzi dragocena prilika da vide i osete nesto sto nije “srpska taraba” u koju prinudno bulje celog svog kracanog zivota, i dogodi im se njesra. Ili ga makar sami izreziraju, tek da se ne opuste previse, tek da ne zaborave odakle su dosli i cemu ce se vratiti, tek da i u pustoj tudjini osete deo karakteristicne otadzbinske atmosfere (brateeee!). Ali najzanimljivije od svega ipak (mi) je ono o “srpskim pesmama”, ako je tacno; a toliko je karakteristicno da je istinito u svakom slucaju – cak i da se nije dogodilo… Zasto? Pa, otuda sto je u savrsenom skladu s autisticnom matricom zivljenja koja se ovde vec duboko ukorenila, a generacije danasnjih tinejdzera ne mogu ni pamtiti da je ikada bilo drugacije – njih je to zateklo jos pri rodjenju. Ili barem u obdanistu.

Vec vidim nekoga iz brojne kaste “rodoljubnih” dramosera kako optuzujuce izvrce obrve – “a sta ti to, Pancicu, imas protiv “srpskih pesama”? Da nije, pocem, nesto lose slusati ili pevati “srpske pesme”?”. Bah, kako da vam kazem, naprotiv, sklon sam prekomernom uzivanju u svim vrstama dobrih “srpskih pesama” – u rasponu od Predraga, Gojkovica & Cuneta pa do Kande, Kodze & Nebojse – pa mi je posve zamislivo kako i nekoga drugog hvata slican dert. Samo, ima tu jedan problem: sta god za nekoga bile “srpske pesme”, ne idem da ih trazim cak u Pesti, Firenci ili Krakovu. Narocito ako se nisam iselio tamo, nego otisao tek na koji dan, da mi dupe napokon vidi i nekog drugog sveta, nekog koji, eto, zna i za neke druge pesme osim “srpskih pesama”. Prosto do prostastva kazano: koji si moj potezao cak do Peste za ono sto mozes mnogo jeftinije da dobijes na svakoj ordinarnoj beogradskoj splavcini/splacini?! Nije li to malo preskupa dislokacija jednog strogo lokalnog derta?

Medjutim, ne: tek sto si izasao iz Domaje, jos ti se ni pecat na pasosu nije osusio, a vec te drma nostalgija, sta li? Ne, nije to nostagija, to je nesto sasvim drugo: gromko objavljivanje svog Identiteta, prinudno, ali ipak dubinski usvojen stil zivljenja i model ponasanja (osecanja, rezonovanja…) koji se ne dovodi u pitanje: svugde i u svakoj prilici moram da se glasam (recimo, preko “srpskih pesama”), moram biti Gromko Samodefinisani Pripadnik Kolektiva. I moram da kurcevito dam to drugima na znanje i ravnanje, pa da vidimo, braco, jel” ima neko nesto protiv?! Ma jok, nema, nego mu malo smesno. Ali nama koji smo deo tog drustva, do balcaka ugnjurenog u autisticnu Kulturu Propasti, nama vise nista nije smesno: samo je tuzno, pretuzno, i ne znas cak ni koga bi krivio (to jest, znas, ali koja sad vajda od toga?), i ne znas sta bi ucinio da se to nekako promeni, i da “srpske pesme” i toj zbunjenoj deci koja kusaju Kasu Od Posledica ponovo postanu tek ono sto jesu, samo deo jedne mnogo slozenije osecajnosti coveka svog vremena i sveta.