Mora se priznati da stari KOS niko nije dirao. Nije ga pretresao iznutra, nije ustanovio sve ono sto je unutar sistema razoreno samom sustinom postojanja Sluzbe

Piše: Ljubodrag Stojadinovic/Politika

Zoran Stankovic je vec tri dana u ministarskoj fotelji. Davinic je otisao u istoriju i u Sremcicu, ako ga odatle na veliku scenu ne vrate istrazni organi. Velika afera sa pancirima i posebnom vrstom vojnickih gaca pocela je da bledi. Kao i sve drugo sto bledi pred naletom novih senzacija. Ministar odbrane je patolog, on mozda bolje od drugih razume znacaj letalne faze za zivot. Hoce li mu to mucno iskustvo pomoci da izadje na kraj sa korozijom koja nezadrzivo napada veliki i prilicno neotporni organizam?

Verovatno nece. Nece zbog toga sto pozicija ministra vojske ne zavisi od licne strategije. Ministar ulaze mnogo: svoju biografiju, tvrdoglavo iskustvo iz borbe sa zilavom farmakomafijom. Neku posebno gradjenu licnu, juznjacku cestitost. Do nje covek iz Trgovista jako drzi. U Savet ministara Stankovic je stigao bukvalno sam, jug Srbije nema svoje grupe za pritisak, niti snage za „podrsku” zavicajnom favoritu. Preprodavci uglavnom nepotrebne medicine su mu vise puta pretili kako ce on konacno „zavrsiti u jarku”. Izgledalo je da se Stankovic tada samo malo prepao. Samo malo, ali dovoljno: „Pa dobro” – rekao je. „Ako i zavrsim u jarku, sva moja saznanja o bandi koja krijumcari lekove bice na sigurnom mestu!”

Dakle, moze li novi ministar da kaze ono sto bi morao. Ko mu je pretio i tacno zbog cega, ko je, dakle „clan mafije”? Ako toga ne bude, sve moze da se okonca na sterilnoj basni o uzaludnom postenju.

Sa ministrom koji je otisao (Davinicem), Stankovic je imao „ledeni susret”. To je svakako dobra definicija primopredaje, jer za neku napadnu srdacnost njih dvojice nema nijednog razloga. Davinic nije voleo da mu takav covek („koji se obraca javnosti u strahu za svoj zivot”) sedi na celu VMA, pa ga je sa neubedljivim objasnjenjem oterao u penziju. To je bilo i pomalo cinicno igranje sa produktivnim vremenom: Davinic je sedamnaest godina stariji od Stankovica. Kao da smo ziveli u zemaljskoj verziji „Sabirnog centra”, gde ocevi penzionisu sinove. Makar i simbolicno, jer je i novi ministar u najboljim poznim godinama.

I Stankovic je velikodusno obecao javnost u radu, poboljsanje standarda, vracanje ugleda vojsci. I naravno, ono sto se nije moglo izbeci, profesionalizaciju.

Javnost rada je lako obecati, sve dok se „javni radnik u vojsci” ne bude sreo sa fantomskom institucijom vojne tajne. Iz tih lavirinata sada se nije moguce lako iskobeljati. Sve sto bi moglo da „afirmise” neciju glupost, neznanje ili ubitacnu zaboravnost, proglasava se tajnom. I ona caruje, kao spasonosna patina. To, naravno, ne moze spreciti ministra da uporno menja sve oko sebe. Nezavisno od tajne, kojom je opcinjen, kao i svi drugi.

Standard se mozda moze poboljsati, ali to vise lici na svecarsko nadahnuce. Bez ostrih zahvata i potpune redefinicije vojske i njene troskovne liste, moze se samo prezivljavati. Uz sve vise para za sve vece gladovanje. I tu nema govora o standardu, nego samo o socijalnom milosrdju.

Ugled vojske nikada nije bio sporan. Podaci o tome da on opada, odnose se na vojnu elitu i njene uporne pokusaje da se poistoveti sa sistemom. Stankovic bi morao da uvede eticki red u svoj rukovodeci stalez. To je najtezi posao. Farmakomafija, koja mu je pretila jendekom, nije nista spram lesinara koji se spremaju da ocerupaju vojnu imovinu.

Ideju o profesionalnoj vojsci, ministar je izneo kao uzgrednu primedbu, ovlasno i bez obrazlozenja. On zna da je taj deo neizbezne koncepcijske evolucije najopasniji vir za svakog lidera. Konzervativni zanos o prednostima glomazne, stajace vojske i dalje se cvrsto drzi u nekim mozgovima. Tesko je verovati da ce to zakrecenje ministar uspeti da probije sam.

Naravno da nece uspeti. Ideja o profesionalcima, ovde se rado lomi preko tupih bajoneta. Misli se da je rano upasti u takvu utopiju i da je ta ideja beskonacno daleko od nas. Pretenciozni amateri u Srbiji caruju. Mi jos nemamo para za totalne zahvate, niti dosta pameti da uradimo najbolje sto je moguce. Jos dugo ce nas drzati ideja ONO i DSZ. I mozemo se odbraniti samo ako nas neko napadne, ne znajuci sta da radimo ako se to ipak ne dogodi.

Vojska ce konacno ostati u najgoroj proslosti ako ne obnovi sluzbu bezbednosti. Mozda ce ministar naci nesto snage da rascisti sa brkatom tradicijom Sluzbe i sa kultom njene sveopste paranoje.

Mora se priznati da stari KOS niko nije dirao. Nije ga pretresao iznutra, nije ustanovio sve ono sto je unutar sistema razoreno samom sustinom postojanja Sluzbe. Nikome izvan Sluzbe nije dopusteno da se bavi njenom sustinom. Sama Sluzba, koja se boji reforme kao lepre, zaduzena je za vlastitu reformu.

Ona je uspela da zadrzi beskonacni monopol na zivot vojske, na sve kadrovske i sistemske zahvate. Njen atest o podobnosti jos je neprikosnoven.

Javnost ne zna, a tesko je probiti se u tu sferu, ko je sve od znacajnih civila zaradio svoj dosije u Sluzbi, pored nepocudnih vojnika. Dakle onih ciji je jedini greh da su mislili drugacije nego sto je Sluzba odlucila da se mora misliti. Ili, jos gore, da to svoje misljenje nisu ni sakrivali, ili da su negde kazali kako „ne vole” Sluzbu.

Ljubav prema Sluzbi ovde je cekisticka relikvija. Kategorije naklonosti ili odbojnosti bitan su kriterijum za odredjivanje podobnosti. Sluzba jos neguje svoje stereotipe o neprijatelju koji se moze nalaziti bilo gde i njega uporno trazi u svojim redovima.

Sve ovo je zatoceno u bunkeru tajne i nedostupnosti. Cak je Davinic na kljucno mesto obavestajno-bezbednosnog sektora vratio iz penzije generala koji je u doba Milosevica uspostavio citav sistem politicke policije u vojsci. Taj covek se slikao u Kuli, izmedju Legije i Milosevica, a bio je i na primopredaji duznosti Paskasa i Jokica. Ima ga na svim mestima, u svim vremenima. Ista sluzba, ista fizionomija! KOS je nepromenjiv, postoji svuda i kao da u svakom ambijentu pokazuje ljude koji su veciti manekeni straha. Ta lica niko ne zeli da arhivira. Izazivaju uzas, ali su stalno pred nama, kad je to gadno i neukusno i kad ih ne zelimo. Znamo li sta zelimo?

Da li je to novi ministar video kako valja?

Mozda i jeste. Samo je dilema u saglasnosti licne i nacionalne strategije. Sta Stankovic moze i koliko ce mu pomoci oni koji su ga izabrali?

Ilija Cvorovic koji nosi uniformu, jeste zakopan u svojoj paranoji i beskonacno je zastareo, ali on ipak zivi u utopiji koju je davno stvorio. Ne zeli da izadje iz tog sveta, cuvajuci uspomene na svemoc. Sada je prividno pitomiji i navodno spreman da se menja.

Ali, to je samo privid, jer on, u stvari samo zeli da ostane isti i prema svome liku promeni sve oko sebe.