Nastup premijera Srbije Vojislava Kostunice u Ujedinjenim nacijama povodom Kosova bio je diplomatski odmeren i korektan, ali je utisak o raskoraku srpskih zelja, sa jedne strane, i planova svetske politike, sa druge strane, ostao nepromenjen

Piše: Danas

Nastup premijera Srbije Vojislava Kostunice u Ujedinjenim nacijama povodom Kosova bio je diplomatski odmeren i korektan, ali je utisak o raskoraku srpskih zelja, sa jedne strane, i planova svetske politike, sa druge strane, ostao nepromenjen. Kostunica je izrazio ocekivanje da ce Savet bezbednosti i u slucaju Srbije i Crne Gore “snagom svoga autoriteta obezbediti da se ne odstupi od nenarusivog principa postovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta” odnosno da nece doci do rasparcavanja jedne zemlje protivno njenoj volji. Petersenova ljubazna replika glasila je da je ono sto je rekao Kostunica “srpski doprinos pocetku pregovora u kome ce, naravno, biti dosta opreza i u kome postoji dosta neslaganja”.

Sustinsko pitanje za Kostunicu i dalje je moze li uopste biti pregovora o statusu Kosova ako nisu ispunjeni standardi u pogledu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Poenta medjunarodne price je da je aktuelni status kvo neodrziv i da pregovori o buducem statusu moraju odmah poceti. Kostunica se zalaze za direktne pregovore Srba i Albanaca, medjunarodni zvanicnici procenjuju da su stavovi Beograda i Pristine toliko udaljeni da ne bi imalo smisla traziti od njih da nadju resenje. Stvar ce uzeti u svoje ruke satl-diplomatija tako sto ce medjunarodni izaslanici naizmenicno obilaziti Beograd i Pristinu, ali i prestonice “najuticajnijih zemalja”.

Nije nikakva tajna da zvanicni Beograd strahuje od ishoda pregovora o buducem statusu Kosova na kojima insistira medjunarodna zajednica. Lako se moze desiti da bas aktuelnoj vlasti stigne racun za sve velike promasaje srpske politike na Kosovu. Sadasnju ponudu Albancima “vise od autonomije” u samo formalnom sastavu srpske drzave, diskredituje zivo secanje na politiku ranijih garnitura na vlasti koje su tvrdile da su Albancima zagarantovana prava “na najvisem nivou”, i tako sve dok nije eksplodirala oruzana pobuna. Kostunicine reci izgovorene u Njujorku o privrzenosti njegove zemlje “nacelima od kojih zavise mir i stabilnost u svetu”, nazalost, nemaju potvrdu u novijoj istoriji. Dovoljno je setiti se najmarkantnijih haskih likova, pa suditi o srpsko-crnogorskoj privrzenosti miru. Ovo su surove istine zbog kojih aktuelna vlast ne snosi krivicu, ali se ona sa njma mora suociti. Kosovski problem nije nastao tako sto su u nekoj sredjenoj, demokratskoj i prosperitetnoj Srbiji albanski ekstremisti resili da ostvare svoje zle nacionalisticke naume. Kosovo je faza postjugoslovenske i postkomunisticke drame u kojoj je odigrano mnogo pogresnih poteza. Ekipa iz Beograda koja igra u zavrsnici te drame, nema velikih izgleda da napravi neki spektakularni preokret. Pametnije bi bilo drzati se stare definicije o politici kao vestini moguceg, i u tom prostoru definisati novu, realisticnu politiku prema Kosovu.