Pre dvadesetak godina roker Bora Djordjevic jedva je izbegao robiju. I to samo zato sto je pisao nepodobne pesme. A taj covek je prvi opevao nadnaravni odnos slema i mozga. I to na stetu ovog drugog, od iskona do Mileta Dragica

Piše: Ljubodrag Stojadinovic/Politika

Pre dvadesetak godina roker Bora Djordjevic jedva je izbegao robiju. I to samo zato sto je pisao nepodobne pesme. Njegov podrugljivi verbalni zlocin ipak je nekako ostao bez kazne, a taj covek je prvi opevao nadnaravni odnos slema i mozga. I to na stetu ovog drugog, od iskona do Mileta Dragica.

Sa starim slemom JNA u jednoj komicnoj ratnoj akciji slikao se i vojvoda Seselj. Balada o Conkinu nikada se nece zavrsiti, bio on u Hagu, vaznom kabinetu, oklopu ili u paradnom mundiru. Ili pred istraznim sudijom, ili u centralnom zatvoru.

Simbolicno, slemovi su proizveli novi odbrambeni skandal. Jer, u ratu oni stite glavu od sporih gelera, kamenja i grumenja zemlje. Od metka ne, ma koliko taj poklopac bio skup. Upravo se prvo za slem i dohvatio Mladjan Dinkic. A onda se pokazalo da su u opticaju zastrasujuce pare.

Ministar finansija je tesko i uporno prodirao kroz logiku vojne nabavne birokratije. U njoj je sve sporo, zamrseno i objasnjivo. Ali, jednoga dana u njegovu kancelariju je usao covek iz Davinicevog ministarstva. Ko zna sta je taj hteo: da li da zastiti drzavu ili prijavi svoje nadrndane, lakome sefove. Sada je to svejedno, no on je pokazao ministru finansija rasipnicki papir, uz dokaze o sumanutoj porudzbini, sve sa pancirima i plehanim gacama.

„Mislio sam, ili ovaj covek nije normalan, ili je pobrkao nule!” Tako je Mladjan opisao upad insajdera odbrane u svoj stedljivi kabinet. Ali, covek nije bio lud i nije se zamantao oko nula.

Dinkic je sve to doziveo kao razbojnicko udaranje u ekonomske temelje Srbije. Jedno mahnito trosenje, bez logike i mozga. I svakako kao pljacku. Odatle je stigla i optuzba da je ministar pri odlasku (Davinic) omogucio Crnogorcima da uzimaju pare iz budzeta za potrebe svog dela vojske.

Nije bilo tesko predvideti: Davinic je bio siguran da ga verno stiti malaksali sistem. On kaze da je napad na njega napad na vojsku i da je Dinkic na taj nacin upravo rastura. Mladjan, kao bivsi redov opsteg smera, rusi odbranu! Kao da se odnekud vratio Branko Mamula. Da ume da se smeje, kljucar trezora bi se svakako zacenio, ali jok! On se nije zaustavio na ministru odbrane. Prvo je prozvao neke pukovnike i kapetane koji avetaju po hodnicima ministarstva. A onda se ustremio ka samom vrhu drzavne zajednice. Optuzio je i Svetozara Marovica, jednu koloritnu verziju „vrhovnog komandanta”. To je vrhunac drame, vaskrs Ezena Joneskua, ali bez „Celave pevacice”. U nas je to redov protiv vrhovnog i njegovih generala.

Ko zna zbog cega, predsednika SCG su prozvali „mali Mesic”. Analogije ima, ali je ona nepotpuna. Marovic, koji je inace spokojan po svaku cenu i ne pokazuje visak brige za bilo ciju dramu, tesko je podneo Dinkicev napad. Ispratio je javnosti jedno pismo puno patosa u kome „priznaje” da je kriv za sve. „Sudite samo meni”, kaze on. A zatim je otisao u rodnu Budvu da se odmara od napasti, gledajuci cas Mogren cas more.

Sigurno je Marovic ljut. Po navici, on nije ni morao da gleda sta potpisuje. Troskovi, kadrovi, unapredjenja, postavljenja, razresenja, njega to nista ne kosta, pa ga se i ne tice. Mozda mu je mesto predsednika SCG samo kruna u blistavoj karijeri. Sve sto je bio i sto ce jos biti, duguje svekolikoj podobnosti. Njega bi pozeleo svaki rezim, svaka oligarhija i garnitura. I zato je idealan prinudni upravnik drzavne zajednice – resenja koje nijedna strana ne zeli, a Srbija jos to ne ume da prizna.

No, sta je taj covek za sve prilike jos uradio za odbranu zemlje? Jeste potpisivao sve sto mu donesu, sada je to jasno. Ali je citavu vojsku mirnom rukom vodio do agonije, koja je sada vec strategijska. On je ovlasno komandovao, lezerno brinuci o ponecemu. Njegova je pozicija protivrecna, kao i citava nacionalna tvrdjava: morao bi da brani ono sto mora da rastura.

Na prvi pogled, Dinkic je Marovica optuzio samo za nemarnost, ali u tome ima zustrine koja je najavila jos tezi politicki raskol. Braca mogu sve da istrpe, ali ce se do mrznje posvadjati oko para. Dinkic hladnokrvno odbija primedbe po kojima je postao nekakav Mihail Suslov, dakle „siva eminencija” srpske politike. Covek posle cijih upozorenja dolaze policija i istrazni sudija.

Zasad je u zatvoru samo dzudista Mile Dragic, zato sto je davao mito. I jos jedan pukovnik, koji je navodno primio samilost bogatasa: saku dinara. Obojica tvrde da su nevini, te da su samo radili svoj posao. Ako izuzmemo „kontroverznog biznismena” Dragica, koji je bio posebno mio vojsci, druge sumnjive fizionomije su u debelom hladu svojih fotelja. Moze se dogoditi da na koncu odgovaraju kurir Pera i cistacica Mara. Cak bi i takav rasplet mogao da ima objasnjenje, ipak je to odbrana zemlje.

U slikovitom izrazavanju, pored vuka i lisice, Dinkic je najavio hapsenje i neke „velike zverke”. To ce reci da policija trazi zanimljiva lica cak i u bivsoj palati federacije. „Nikoga ne stiti funkcija” – tako kaze Dinkic. Pa ni Dinkica. Ali, drzavna zajednica nema ministra vojnog. Stranke nemaju dobre kandidate. Ministar odbrane, to je grudva snega u paklu. I zato se neko setio Zorana Stankovica. Coveka koji je sve izdrzao: hiljade leseva na obdukcijskom stolu; pretnje smrcu zbog odbijanja pakta sa farmakomafijom; presiju Prvoslava Davinica i smenu sa cela VMA bez obrazlozenja.

Bilo bi dobro da selo Momin Kamen kod Vladicinog Hana delegira jednog ministra odbrane. Patologa zasto ne, jer mozda bas takav i treba. Da se vidi sta je unutra, sta je dole, pod zemljom, pa se onda moze ispocetka.

Ako Zoran prodje, to moze biti valjani indikator demilitarizacije jednog sivog resora. Apsurdno je samo na prvo citanje. Bilo je mnogo civila koji su vrsili svoje neuke opite nad posustalim sistemom, a onda odlazili u novu politicku avanturu. Svuda su tragali za savrsenim, autoritarnim modelom. Vanredno stanje je tragicno pokazalo ogoljene privide i stereotipe. Mnogi lazni liberali su se zatelebili u zakone cvrste ruke, uvereni da je to oblik vladavine koji pruza najvise demokratskih mogucnosti.

Civilna kontrola vojske – to nije samo ministar koji je bivsi civil. To moze biti civil, koji je bivsi vojnik. Kontrola je oblik parlamentarnog nadzora, u kome se dobro snalazi citava politicka javnost. Ministar odbrane polaze racuna njima, a ne druzini koja ga je pronasla u muzeju bivse ideologije.

Ali, ma koliko ministar bio vazan, njegovo je samo da ucini ono sto moze. I to je otuzno malo, cak i kad bi taj srecnik imao bizmarkovske sposobnosti. Vojska jeste pastorce i mucenik i simbol svih nacionalnih poraza. Treba je renovirati, od podruma do krova. I za to je potrebno mnogo drzavnicke pameti, sloge i para.

Od toga danas nema nicega, ni u tragovima. Izgleda da ce se propadanje nastaviti, uz finansiranje sloma prodajom imovine. Lesinari cekaju rasprodaju, i mozda je ta okolnost jedan od objasnjenja velike krize.

I ako Stankovic dodje, on ce imati telo na stolu. Videce ono sto zna, i sto odavno znaju svi, i u tome moze biti neke utehe.