U utorak uvece, negde oko deset sati, Srbiju je – zlikovacki neocekivano, podlo da podlije ne moze biti – zadesila prirodna katastrofa cudovisnih razmera koja po svom razornom efektu daleko nadmasuje sportske rezultate uraganskih timova “Katrina” ili “Rita”

Piše: Petar Lukovic/Feral Tribune

U utorak uvece, negde oko deset sati, Srbiju je – zlikovacki neocekivano, podlo da podlije ne moze biti – zadesila prirodna katastrofa cudovisnih razmera koja po svom razornom efektu daleko nadmasuje sportske rezultate uraganskih timova “Katrina” ili “Rita”. Nekoliko miliona pravoslavnih zrtava koje su stradale na svojim radnim mestima, pred televizorima, na casnom patriotskom zadatku dokazivanja da smo u kosarci, kao u prethodnim ratovima u kojima nismo ucestvovali, nenadjebivo jaki – oduvani smo pred daleko nadmocnijim neprijateljom (Francuskom) koji nas je bezobzirno, lukavo, pokvareno, odvratno, minimalnom prednoscu (74:71) necovecno i moralno nisko koristeci nase slabosti, eliminisao iz herojske borbe za zlatnu medalju koja nam po svim principima pravde pripada!

O kakvoj se opstenarodnoj katastrofi radi ilustrovao je dnevni sportski list “Ekipa” koja je svoju danasnju naslovnu stranu (sreda: 21/9/05) obojila u dubokozalosnu crnu boju sa dojucerasnjim sloganom pobede “Dobro dosli u zemlju kosarke”, sto se dramaticnim dizajnom tragedije moze porediti samo sa onim danom kad je umro drug Tito, najveci nesvrstani centar svih vremena! A tako je sve lijepo pocelo! Pumpanje nacije da ne pristajemo ni na kakvu drugu medalju osim zlatne – mesecima se postavljalo kao nacionalni cilj, dokazom ovdasnje sportske uperiornosti
nad nizim kosarkaskim organizmima kojima pripadaju tzv. Slovenci ili jos takozvaniji Hrvati, o bezmudim Spancima da ne govorimo. Buduci da se finale igra u Beogradu – u “Areni”, pred 20.000 gledalaca, dvorani koju niko, naravno, sem Srba nema u Evropi – u trijumf “vanzemaljaca” nije se smelo sumnjati! Cinjenica da je selektor Zeljko Obradovic isti onaj trener koji nas je eliminisao sa Olimpijade u Sidneju i uspesno prosle godine na OI sjebao u Atini (gde su nas pobedili tradicionalno neugodni Kinezi) nije bila prepreka da mu vecito naivni The Serbs poveruju po treci put: zlato i – nista sem zlata! Zar Bog, pitajte Karadzica, nije na srpskoj strani?

Mentalna euforija tipa “jebacemo vas sve redom” nije poremecena ni spektakularnim porazima reprezentacije SCG u pripremnom periodu; poraz od Grka, sa dvadeset razlike, svakom bi idiotu koji s kosarkom pojma nema saputao da je rec o katastrofalnoj igri u kojoj se ne zna ni ko pije, ni ko placa, ni ko ide na spavanje – ali se selektor Zeljko (kojeg iz milja zovu Robija) nije previse uzbudjivao, objasnjavao nam je ovako neukima da su u pitanju utakmice gde “rezultat nije bitan”
i da je sve blistavo sjajno, atmosfera je jos sjajnija, jedva cekamo da vidimo cija kosarkaska majka crnu vunu prede u “Areni”!

Cim je Evropsko prvenstvo u basketu otvorio srpski premijer, dr Kostunica, govorom od nekoliko desetina sati u kojem je pominjao da je kao “mlad” na Kalemegdanu gledao “tadasnje kosarkaske utakmice”, valjalo je uozbiljiti se: veceg srpskog malera od malaksalog dr Voje koji, toboz, obozava basketball – nije moglo da bude! Sto se, recimo, odmah, dokazalo prvom utakmicom u Novom Sadu gde su nas Spanci masakrirali sa 19 poena razlike – ali je legendarni selektor Obradovic odmah uzvratio napadom na publiku koja je u ocajanju skandirala “ole!” svaki put kad su nas sportski naprijatelji pravili budalama!

Za utakmice protiv mocnog Izraela i uvek opasne Letonije – pomoc je potrazena u taktovima nekadasnje srpske himne “Mars na Drinu” i uz vesele cetnicke pesmice, jer je na parketu boje Draze Mihailovica branio Milan Gurovic, tatoo-majstor i uvek dezurni patriota, nervozno osetljiv na Bosance, Hrvate i Slovence. Dve nimalo lako pobede – ali pobede, svejedno, dovele su SCG na utakmicu sa Francuskom, najavljenu kulinarskim naslovom “Francuski petao u srpskom loncu”. Patriotsko ludilo, operisano od kosarkaske realnosti, medicinski nas je uveravalo da su ti The French ili nejaki ili slabi ili losi u sutu ili crnpurasto neinteligentni – narocito nas je veselilo kad smo dobili obavijest da su Francuzi “neslozni” i da igraci “medju sobom ne govore”, podeli pa vladaj, idemo SCG!

Mec izmedju “nesloznih” Francuza i “sloznih” Srba pretvorio se u uragansku komediju kad se na terenu prakticno videlo kako se raspada ono sto nikad nije ni bilo sastavljeno; zapanjeni Francuzi – ne verujuci da takav moronski kolektiv nema blage veze, od trenera preko igraca, sa mudima kao kolibri – zakucali su poslednji ekser u SCG mrtvacki sanduk, i sami iznenadjeni da igraju protiv uplasenih budala i jos uplasenijeg selektora, paralizovanog da bilo sta promeni. Ocajnicki uzdah RTS reportera: “Da li je moguce da necemo igrati u Beogradu?” nastavio se fizickim dokazom da je SCG popusila mogucnost da ucestvuje na iducem Svetskom prvenstvu u Japanu, sem ako nam ljubazni Japanci ne posalju “wild card” pozivnicu, sto nikako ne bi smeli da cine, jer je ovo sto se zove SCG Reprezentacija sramota za svaki sport, zvao se on i kosarka!

U nekim normalnim zemljama u kojima dr Kostunica nije premijer – ovo bi bio kraj price, ali ne i u Srbiji, gde tek krece The Story; odmah nakon utakmice, u sezdesetominutnom melodramaticnom monologu sa sve suzama i hvatanjem za slabo srce – pred novinarima se pojavio selektor Robija i u psiholoskoj analizi objasnio da “gore ljude nikad nije video”, da igraci “nemaju obraza”, da se “medju sobom mrze”, da “ne govore jedan s drugim”, da se “svadjaju”, da su tokom priprema “dolazili u pet ujutru iz kafica”, da je atmosfera u ekipi “uzasna”, da svako gleda “svoj interes”, da im je stalo do “imidza smekera”, da protestuju kad im drugi igrac “ne da loptu” i da zato “nece da se vracaju u odbranu”, da, ukratko, ima posla sa dementnim likovima koje je – gle! – sam odabrao i sa njima mesecima radio!

Ovaj antisrpski scenario za koji ne bismo culi da je, daleko bilo, SCG pobedila Francusku – nastavio se medjusobnom tucom SCG igraca u svlacionici i odlukom da se samo dva igraca autobusom vrate u Beograd; ostali – verovatno – traze nacin da sto pre pobegnu iz zemlje i vrate se u Evropu ili Ameriku, autostopom ili balonom, samo da ih niko ne vidi!

Ovo smrdljivo pucanje cira uprkos kosarkaskoj paroli da “Samo Svadja Srbina u Cetvrtfinalu Eliminise”, nastavilo se domoljubnim jaukom glede cinjenice da u velelepnoj “Areni” nece igrati Srbi – vec, mozete misliti, Hrvati i Slovenci! Eliminacija SCG ne bi bila tako strasna da se nije desilo ono sto se desilo: da cemo docekati strasan trenutak da hiljade hrvatskih zastava vidimo u srpskoj “Areni”, tamo gde bi Gurovic, da je srece, igrao sa subarom i nozem u zubima! Logicno je kritikovana Televizija CG ciji komentator – besno pisu beogradski listovi – nije krio “naklonost hrvatskoj selekciji”, cak je jednog casa rekao “Sjajno, Mamic, a sad snazno do kraja!”, sto se uzima kao kljucni dokaz opstesvetske zavere u kojoj su, sem Francuza, ucestvovali Hrvati i njihovi Crnogorci, Nemci, Grci, Rusi, Spanci, podli Slovenci, Litvanci, svi oni koji su se na nasem znoju i trudu okoristili i ostavili nas u svlacionici da se tucemo, birajuci da li smo na strani Radmanovica ili Rakocevica.

Kosarka – kao eufemizam za srpsko drustvo, uz onu zlatnu medalju koja nam lepotom duse pripada: jer jos nismo ubili nijednog navijaca Hrvata ili navijaca Slovenca, a mogli smo – precizno je savrsena nagrada za zemlju koja se samo serijom poraza moze osvestiti; jos ako iz trke za nogometno Svetsko prvenstvo zasluzeno ispadnemo – za ovu funny drzavu ima nade.

Samo nas porazi vode u buducnost: tamo gde cemo konacno saznati gde nam je mesto – negde na zacelju, blizu pizde materine u kojoj se sjajno snalazimo!