Vlada Srbije, posle pogorsanja odnosa sa Makedonijom i Crnom Gorom, uspela je prosle nedelje svojim odlukama da proizvede i novu, potpuno nepotrebnu, dodatnu, unutrasnju nestabilnost u samoj zemlji

Piše: Zarko Korac /Nezavisne Novine

Vlada Srbije, posle pogorsanja odnosa sa Makedonijom i Crnom Gorom, uspela je prosle nedelje svojim odlukama da proizvede i novu, potpuno nepotrebnu, dodatnu, unutrasnju nestabilnost u samoj zemlji. I to u Skupstini Srbije i Ministarstvu odbrane Srbije i Crne Gore.

Posle nekoliko nedelja ruznog i javnog preganjanja izmedju ministra finansija Mladjana Dinkica i ministra odbrane Davinica, gde je po obicaju Dinkic vodio glavnu rec, sukob lidera vec pomalo cuvene politicke stranke G17 plus zavrsio se pozivom stranke da Davinic podnese ostavku “zbog nesposobnosti”. Bilo je tu u zaru polemike reci o kontroli finansija, trosenju tudjih para, iznajmljivanju satelita i ko zna sve cemu, samo ne o sustini sukoba. On je, naravno, bio vezan, kao i obicno, za zelju “ekspertske sranke”, da rekonstrukcijom Ministarstva odbrane i dovodjenjem njihovog novog clana, postigne “vecu i bolju” kontrolu finansijskih tokova u vojsci. Naime, Daviniceva i Dinkiceva stranka je sa zakasnjenjem otkrila da jos jedino ne kontrolise u potpunosti vojne pare. Taj propust je pozurila da ispravi, naglo utvrdjujuci nesposobnost svog sopstvenog clana i dotadasnjeg miljenika, brukajuci i vredjajuci ga javno.

Ono na sta nije obratila paznju, kao ni predsednik njihove vlade Kostunica, je da je to, politicki gledano, verovatno najosetljivije mesto u Srbiji i Crnoj Gori. Smena Davinica je mnogo vise od puke zamene licnosti. U predreferendumskoj Crnoj Gori, gde vojni helikopteri nose limene crkve na vrhove planina i gde je sveze secanje na Zutu Gredu, zahtevi za smenom ministra odbrane zvuce gotovo apokalipticki. Posebno posle najava, da bi novi ministar mogao da bude i iz Kostunicine stranke.

Poslednje sto zeli Crna Gora je prepustanje Ministarstva odbrane velikom prijatelju drustva za ocuvanje drzavne zajednice, Vojislavu Kostunici. Coveku koji ne krije svoju ambiciju da tu zajednicu ocuva.
S druge strane, nesto teze mu polazi za rukom da ocuva svoju poslanicku vecinu u Skupstini Srbije. Posle sukoba sa Covicevom strankom, on je jos vise ugrozio Vladu, jer sada vladajuca koalicija ima dva poslanicka mesta manje. Umesto obracuna sa neposlusnima u koaliciji, on ce ocito jos vise da zavisi od prigodnih ucena koalicionih partnera. Ako je zeleo stabilnost u Skupstini, dobio je vise nestabilnosti. Ali, sta je tu cudno? To je tipicno ponasanje njegove vlade.

Bez stvarne strategije u svom radu, ona se krece od jedne krize do druge. Cinik bi mogao da kaze da je jedini stvarni strateski okvir rada ono sto odrede MMF i Haski sud. I da su jedini uspesi u radu vezani za ispunjenje njihovih zahteva. Sve ono gde se te institucije, na nesrecu, ne pojavljuju sa svojim zahtevima i sugestijama, zavrsava se neuspehom. Odnosi sa susedima i odnosi unutar drzavne zajednice, ocigledno nisu njihov prioritet. Zato je tu moguca proizvodnja sve krupnijih kriza.

Obelezavajuci 200. godisnjicu formiranja prve srpske vlade, uzbudjeni Kostunica je okupljenim gradjanima ispred manastira Voljaca rekao da “drzava ne moze biti nikakva”! Pritom je, bez mnogo skromnosti, sebe prikazao kao direktnog nastavljaca drzavotvorne tradicije srpskog naroda. Okupljenim gradjanima ostalo je samo da mu poveruju na rec. I zanemare ono sto svako ipak zna – da se uspesi jedne vlade mere pre svega njenim rezultatima, a ne onim sto ona misli o sebi. Tesko da je u nasoj politickoj tradiciji bilo vlada kod kojih je ovaj raskorak bio veci. I to je ono po cemu ce ona ostati upamcena.