Susret Slobodana Milosevica i Vojislava Seselja u sudnici Tribunala verovatno je finalna epizoda u prici o uvek burnim odnosima izmedju dvojice vodecih srpskih politicara devedesetih

Piše: Tamara Skroza/Vreme

Susret Slobodana Milosevica i Vojislava Seselja u sudnici Haskog tribunala verovatno je finalna epizoda u prici o uvek burnim odnosima izmedju dvojice vodecih srpskih politicara devedesetih. Period njihove naizmenicne idilicne saradnje i najljucih sukoba odavno je prosao. Danas, u Hagu, njihovo saveznistvo jednostavno se podrazumeva.

Jedan je (uz zadovoljan osmeh) rekao: “Dobro jutro, gospodine Seselju”, drugi je (pomalo hladno) odgovorio: “Dobro jutro, gospodine Milosevicu”, i sou je mogao da pocne. Dve glavne vedete srpske politicke scene devedesetih ponovo su zablistale, ovog puta u sudnici Haskog tribunala, a hepening koji je zapocet 19. avgusta 2005. trebalo bi da traje nedeljama. Iako ce cekanje na ozbiljnije analize onoga sto je receno tokom svedocenja Vojislava Seselja na sudjenju Slobodanu Milosevicu jos malo da potraje, jedno je sigurno: ni ucesnicima ni publici nece biti dosadno. Praksa, naime, pokazuje da su bivsi predsednik Jugoslavije i jos aktuelni predsednik Srpske radikalne stranke neponovljivi tandem koji garantuje mnostvo dramskih obrta, bezbroj sitnih udaraca s ledja i niz zivopisnih primera koji pokazuju koliko je tanka granica izmedju ljubavi i mrznje.

SKLADAN BRAK I BURNO RASTAJANJE: Po svoj prilici, Seselj i Milosevic prvi put su se sreli 1992. godine – u intervjuu za “Blic njus” u februaru 2003, Seselj je objasnio da ga je kod tadasnjeg predsednika odveo Mihalj Kertes, da ga je on tada zapravo upoznao i da su razgovarali “o saveznim izborima”. Sudeci, medjutim, po nekim drugim izvorima, tema je ipak bila znatno ozbiljnija. Do tada nicim dokazane sumnje da je iza jacanja Srpske radikalne stranke stajala Socijalisticka partija Srbije, formalizovao je Nebojsa Covic – u aprilu 1997, posle raskida sa SPS-om, on je objasnio da je 1992, posto je Seselj postao republicki poslanik, “zvanicna struktura i kompletan aparat SPS-a omogucio da se finansira i materijalno napravi infrastruktura SRS-a”. U to vreme, Milosevic je rekao da mu je Seselj omiljeni opozicioni politicar zato sto ne prima novcanu pomoc iz inostranstva i zato sto je “dosledan u izrazavanju svog misljenja”, dok Seselju na pamet nije padalo da pod znak pitanja dovede autoritet tadasnjeg predsednika Srbije. Zahvaljujuci Seselju, Milosevic je na domacem planu izgledao kao vodja blagonaklon prema (tada popularnom) radikalnom nacionalizmu, a na stranom terenu kao vodja koji, eto, i nije najgore sto Srbiji moze da se desi. Zahvaljujuci Milosevicu, Seselj je mogao da na miru jaca svoju stranku i da istovremeno izgradi imidz coveka koji izgovara sve ono sto Milosevic (iz ovog ili onog razloga) ne sme i ono sto “obican narod” misli. Manjinska socijalisticka vlada koja je potom formirana funkcionisala je najvise zahvaljujuci podrsci radikala, radikali su odigrali veliku ulogu u rusenju Dobrice Cosica s mesta predsednika SRJ, a Seselj je do mile volje mogao da izigrava narodnog tribuna koji ne mari za vlast. Idila je trajala.

Analiticari su odavno zakljucili da su se Seselj i Milosevic razilazili iskljucivo u situacijama kada bi radikali dovoljno ojacali, a Milosevic popustao pred zahtevima medjunarodne zajednice. Upravo to dogodilo se u periodu 1993–1994, kada su radikali precenili sopstvenu snagu, a Milosevic zbog propasti Vens Ovenovog plana blokirao Republiku Srpsku. Verujuci u masovnu podrsku svojoj politici, SRS je krajem 1993. u republickom parlamentu inicirao smenu vlade Nikole Sainovica, na sta Milosevic odgovara prilicno ostro: raspustanjem skupstine i raspisivanjem novih izbora. Istovremeno, SPS izdaje saopstenje u kome navodi da ce se zalagati za razjasnjenje “Seseljevog ucesca i licnog doprinosa u formiranju paravojnih formacija na podrucju RSK i RS i zlocina koje su pocinili nad civilnim stanovnistvom, i hrvatskim, i muslimanskim, i srpskim”. Zahvaljujuci agresivnoj medijskoj kampanji, radikali ce tada zabeleziti znatno losiji izborni rezultat nego na prethodnim izborima: sa dotadasnja 73 poslanika, oni spadaju na skromnih 39. Blokada Republike Srpske ce tu situaciju dodatno pogorsati i uzrokovati najpre verbalnu paljbu na liniji Vojislav Seselj – Mirjana Markovic (Milosevic se u to vreme nije javno oglasavao), a zatim i konkretne akcije. Povod je bilo zasedanje Veca gradjana savezne skupstine u septembru 1994. na kojem su radikalski poslanici pokusali da pocnu raspravu o blokadi na Drini, a tadasnji predsednik Veca (nezaboravni) Radoman Bozovic im uporno oduzimao rec. Posto radikalka Maja Gojkovic nije zelela da napusti govornicu, Bozovic je proglasio pauzu i sastao se sa sefovima poslanickih grupa – na tom sastanku, Bozovic je radikale nazvao “primitivcima”, na sta je Seselj odgovorio tako sto mu je opsovao “majku lopovsku” i pljunuo ga dva puta. Pod vrlo sumnjivim okolnostima i po hitnom postupku, Seselju je tada oduzet poslanicki imunitet, uhapsen je i 19. septembra i osudjen na osam meseci zatvora. Mesecima pre i mesecima posle tog hapsenja, radikali su uporno promovisali svoj (tada jos nepoznat) skupstinski bonton: ostar jezik s radikalske i ostra ruka sa espeesovske strane, ucinili su da u sezoni 1993–1994. i savezna i republicka skupstina vise lice na cirkus nego na ozbiljne institucije.

U svakom slucaju, tek sto je pusten iz beogradskog CZ-a, Seselj je ponovo osudjen na sezdeset dana zatvora, ovog puta zbog organizovanja protesta u Gnjilanu (odnosno ugrozavanja javne bezbednosti) zajedno s Tomislavom Nikolicem. Pustanje iz zatvora zgodno se poklopilo s pocetkom pregovora u Dejtonu, sto je Seselju pruzilo dobru priliku da pokaze kako jos ima snage – u to vreme, svoju politiku bazirace uglavnom na kritici lika i dela Slobodana Milosevica (videti okvir “On o njima”), a stepen sukoba bio je takav da je retko ko mogao da pretpostavi da ce se socijalisti i radikali ikada vise zbratimiti. Tim pre sto se Seselj, kao nikada pre ili posle toga, zblizio s vodjama opozicionog pokreta u Srbiji.

SLOGA IPAK TRAJE: Pravi dar za psihologiju i politicku kombinatoriku vodja radikala opet ce pokazati posle lokalnih izbora 1996, kada zbog izborne kradje pocinju studentski i ulicni protesti koalicije Zajedno. Dok je Milosevic ubrzano gubio zivce i bivao sve iracionalniji, Seselj je na citavu pricu reagovao potpuno smireno; dok je Milosevic na demonstrante slao policijske kordone i rezao na njih putem agilnog novinarskog kadra RTS-a, Seselj je ukazivao na neslogu opozicionih lidera, na “iz inostranstva placene studentske lidere”, na zastave stranih zemalja koje su se pojavljivale na protestima. Ukratko, na sve ono sto je i te kako godilo birackom srcu onih koji nisu bili ni za Milosevica, ali ni za “ove na ulici”. Sve to je, naravno, urodilo plodom: na izborima u septembru 1997, koje je bojkotovalo 12 opozicionih stranaka, Seselj opet osvaja vise od milion glasova i dobija cak 82 poslanicka mesta. Iako iz tog perioda nema pravih dokaza o saradnji Seselja i Milosevica, poznato je da su iza smene Zorana DJindjica s mesta gradonacelnika Beograda u oktobru 1997. podjednako stajali i predstavnici Srpskog pokreta obnove i Seseljevi radikali. (Uostalom, tesko je zaboraviti nasmejana lica Vuka i Danice Draskovic, Vojislava Seselja i Bogoljuba Karica okupljenih u jednoj beogradskoj kafani u maju 1997.) Koliko god da se Milosevic zvanicno distancirao od raspada koalicije Zajedno, bilo je jasno da mu i te kako odgovara sve ono sto se dogadjalo na nivou Beograda – posebno ako je to podrazumevalo DJindjicev pad i konacan slom koalicije Zajedno.

Kada je 1996. upitan o mogucnosti koalicije svoje stranke sa socijalistima, Vojislav Seselj samouvereno je izjavio: “Ako vam ja unapred kazem da ne postoji nikakva varijanta da SRS udje u koaliciju sa SPS-om i Slobodanom Milosevicem, to ostaje. Ako je neko covek od reci, onda su to ljudi koji su na celu SRS-a.” No, covek od reci ubrzo se predomislio. Samo nekoliko meseci posle izbora, 24. marta 1998. radikali ulaze u tzv. vladu narodnog jedinstva, za koju su se socijalisti odlucili jer nisu imali dovoljan broj poslanika za samostalnu vladu, a od prevremenih izbora su opravdano strahovali. Uz 16 clanova iz SPS-a i pet iz Jugoslovenske levice, u vladi kojom je predsedavao Mirko Marjanovic, radikalima je pripalo 15 mesta, od cega i dva potpredsednicka – ovakva zastupljenost radikala bila je izgleda dovoljna da Seselj zaboravi na tvrdnje o tome kako su ga socijalisti pokrali na tek zavrsenim predsednickim izborima (na kojima je Milan Milutinovic pobedio Seselja).

TAMNI OBLAK: Posto je u novembru 2000. u intervjuu za “Reporter” upitan kako je mogao da udje u vladu s ljudima koji su ga hapsili, Seselj je objasnio: “Nisam ja bio u Vladi Srbije zato sto volim Milosevica, nego zato sto sam smatrao, i danas smatram, da je to bio interes srpskog naroda i srpske drzave.” Istom prilikom, Seselj je rekao da su se 1998. nad Srbijom “nadvijali tamni oblaci”, da je “proamericka stampa” pocela mnogo da ga hvali, da je “osetio o cemu se radi” i da, zahvaljujuci svemu tome, “nije bilo alternative”. Kako bilo, sada vec i zvanicni saveznici, Seselj i Milosevic su tek po formiranju vlade narodnog jedinstva zablistali u pravom svetlu. Zaista, istorijske su tekovine njihove koalicije, a retki su oni koji ce ikada moci da zaborave referendum o (ne)prihvatanju ucesca stranih predstavnika u resavanju kosovskog problema, Zakon o informisanju koji je sahranio mnoge ovdasnje medije, Zakon o univerzitetu od cijeg se dejstva univerzitet jos nije oporavio, usvojen i ubrzo povucen Zakon o posebnim pravima i obavezama izabranih lica (koji je garantovao dozivotnu materijalnu sigurnost narodnim predstavnicima)… U tom periodu, uloge su bile podeljene na najbolji moguci nacin: Milosevic je vodio ozbiljne pregovore s “medjunarodnim faktorima” (sa Ricardom Holbrukom, na primer), a Seselj je obavljao prljave, ali tada neophodne poslove. Napadima na medije, profesore, opoziciju i druge nepodobne, lider radikala omogucio je Milosevicu da na miru povede zemlju u rat, prvi put neopterecen situacijom na domacem terenu. Rezultat ovakvog sklada bili su dani mraka – osim bombardovanja i svega sto je ono podrazumevalo, taj period zapamcen je i po ubistvu Slavka Curuvije i postratnoj represiji nad neistomisljenicima.

U medjuvremenu, posto je potpisan Kumanovski sporazum, Seselj je pokusao da odrzi bar jedno od svojih obecanja – ono da ce, u slucaju ulaska NATO trupa na Kosovo, radikali izaci iz Vlade. Nije mu se dalo: Centralna otadzbinska uprava SRS-a aminovala je izlazak iz vladajuce koalicije, ali je premijer Marjanovic uveo “radnu obavezu” za radikale zbog “neophodnosti kontinuiteta sastava i rada Vlade”. Seselj je dakle hteo, ali mu nije dozvoljeno. Pored toga, ne samo da nije izasao iz republicke vlade, vec je 12. avgusta 1999. zauzeo i mesto u saveznoj, dobivsi pet ministarskih mesta.

PROMENA KURSA: Iako je na prvi pogled izgledalo da ljubav radikalskog vodje sa Slobodanom Milosevicem nikada nije bila jaca, pukotine u koaliciji vec su se nazirale. Osecajuci da su posle bombardovanja Milosevicevi dani bukvalno odbrojani, Seselj je polako poceo da se prestrojava. Seseljeva skretanja podrazumevala su, izmedju ostalog, sprecavanje usvajanja Zakona o borbi protiv terorizma u saveznoj skupstini i onemogucavanje stvaranja pravnog osnova da Milosevic bude proglasen narodnim herojem – iako je istovremeno Seselj podrzao ustavne promene koje su omogucile Milosevicu kandidaturu na eventualnim predsednickim izborima, cini se da je sujeta tadasnjeg predsednika SRJ ipak bila isuvise povredjena. Posle raspisivanja saveznih i predsednickih izbora 2000, Mirjana Markovic je jasno nagovestila da JUL i SPS ne mogu biti u koaliciji sa strankama koje su mnogo drugacije od njih, a Seselj je javno poceo da proziva celnike (Miloseviceve) vojske i policije za raznorazne nepodobstine i nepotrebno politikantstvo. Kad je vec bilo jasno da ce vladajuca koalicija na izbore krenuti u “dve kolone”, Seselj je ocenio da su socijalisti imena gradjana koji su navodno dali podrsku Milosevicevoj kandidaturi “verovatno prepisali iz telefonskog imenika”. Odmah potom, optuzio je Zivka Soklovackog (JUL) da je zahtevao udvostrucenje svoje plate, a Milana Rodica (direktora preduzeca Srbijasume, takodje iz JUL-a) da nije dao ogrev penzionerima na ime tri neisplacene penzije. Posle optuzbi, presao je i na pretnje: posto su socijalisti obznanili kako ce na Kosovu otvoriti 600 glasackih mesta, radikali su upozorili da je Kosovo oduvek bilo mesto najvecih izbornih kradja i pripretili da u tom slucaju nece priznati eventualnu pobedu socijalista na izborima. Kako je predizborna kampanja odmicala, Seselj je svoje TV i ostale nastupe vise bazirao na napadima na svoje koalicione partnere nego na Demokratsku opoziciju Srbije. Kandidujuci Tomislava Nikolica (a ne sebe) za mesto predsednika SRJ, Seselj je svima dao do znanja da misli kako su izbori za radikale unapred izgubljeni, sto ga ipak nije sprecilo da se verbalno obracuna sa vidjenijim predstavnicima Milosevicevog rezima. Ipak, on ni tada ni ikada posle toga nije otvoreno izasao protiv samog Milosevica. “Ne samo da ne verujem u kolektivnu odgovornost naroda, nego mislim da ni Milosevic tu ne moze biti odgovoran… Milosevic moze biti istorijski odgovoran zato sto nije uspeo u mnogim nastojanjima, i sto je s vremena na vreme dozvoljavao da ga nadmudre Amerikanci”, objasnio je Seselj u intervjuu za “Reporter” u novembru 2000. Stvar je i dodatno rasvetlio: “Nije Milosevic odgovoran sto je svojevremeno branio Republiku Srpsku Krajinu, nego sto je nije odbranio. Nije Milosevic odgovoran sto je svojevremeno branio Republiku Srpsku, nego sto je nije odbranio. I sto je potpisao Dejtonski sporazum. Nije Milosevic odgovoran zato sto je branio Kosovo i Metohiju, nego sto nije do kraja odbranio Kosovo i Metohiju. To ce biti njegova istorijska odgovornost… Odgovarao je na izborima, to je vrsta politicke odgovornosti. Odgovarao je na izborima gde je narod glasao protiv njega. Sve se to akumulisalo u svesti naroda i zato je narod glasao protiv njega.”

KORPA S DAROVIMA: Bas kao sto i svaka “obicna” ljubav godinama nekako sazri, odnos izmedju Milosevica i Seselja dobio je svoju konacnu (reklo bi se zreliju) formu posle odlaska Milosevica u Hag. Stalno isticuci da je Milosevic kidnapovan, Seselj je cesto obecavao da ce se rado odazvati Milosevicevom pozivu da svedoci u njegovu korist i pomogne mu da pobedi, a Milosevic mu se posteno oduzio. Iako je na predsednickim izborima 2002. ucestvovala i njegova Socijalisticka partija Srbije, bivsi predsednik SRJ je biracima porucio da ipak glasaju za Seselja, jer ce upravo on “svrgnuti spolja nametnuti rezim u Beogradu”. Isto tako (posto je i Seselj vec bio na produzenom boravku u Hagu), podrzao je radikalskog kandidata Tomislava Nikolica na predsednickim izborima 2003. Ovog puta, sklad nicim nije uzdrman: Milosevic je, prema Seseljevim recima, nekoliko puta telefonirao svom omiljenom opozicionaru, Seselj je nastavio s tezama o “laznim svedocima” koji se pojavljuju na sudjenju Milosevicu, a pomalo poetski vrhunac dostignut je po Seseljevom dolasku u pritvorsku jedinicu Haskog tribunala. Tada je, kako su izvestile “Vecernje novosti” 27. februara 2003, Seselja u celiji “cekalo veliko iznenadjenje” u vidu korpe s vocem koje mu je Milosevic poslao “da se osvezi posle puta”.

Kad sve ovo sabere i oduzme, neko neupucen u ovdasnje prilike sasvim bi sigurno upitao kako je moguce da, posle svega sto su izgovorili jedan o drugom, ova dva coveka uopste dodju u situaciju da saradjuju ili da jedan drugog brane u Haskom tribunalu. Kako je moguce da, posle silnih uvreda koje je Seselj uputio na njegov racun, Milosevic dodje do bliske saradnje s njim, da ga podrzi na predsednickim izborima, da mu cak posalje korpu s osvezenjem? Kako je moguce da, posle zatvora i silnih burnih prepucavanja sa socijalistima, Seselj postane poslednja Miloseviceva odbrana na domacem i na stranom terenu? Kako je, konacno, moglo da traje precutno ili javno politicko saveznistvo izmedju samoproklamovanog levicara i radikalnog desnicara? Pragmaticno objasnjenje ovog fenomena dao je sam Seselj u jednom intervjuu: “Vidite, u politici ne sme biti mrznje. Onaj ko se u politici rukovodi mrznjom, taj propada, nema perspektive… Ja sam covek operisan od mrznje.” Imajuci u vidu nespornu cinjenicu da su i Seselj i Milosevic inteligentni i prakticni, ova teorija u potpunosti “drzi vodu”. Nasavsi ventil za mrznju na drugim mestima (u politickim neistomisljenicima uglavnom), ni jedan ni drugi nisu imali razloga da istinski mrze jedan drugoga – u tom smislu, svi njihovi sukobi mogli bi biti protumaceni kao prosta politicka kombinatorika, stvaranje privida koji je i jednom i drugom u odredjenim trenucima donosio politicke poene. S druge strane, u periodima idile, jedan drugom su bili izuzetno korisni. Milosevic je vec samim svojim postojanjem obezbedjivao Seselju status vecitog opozicionara/vecitog borca za nacionalnu stvar/vecitog protivnika svetskih sila. Seselj je Milosevicu ponekad obezbedjivao skupstinsku vecinu, ponekad javnu ili precutnu podrsku u kljucnim trenucima, a ponekad je jednostavno bio neko ko ce reci ono sto se reci mora (a prilicno je tesko). Medjutim, ono sto je takodje nesporno jeste da, bas kao sto izmedju Milosevica i Seselja nije bilo prave mrznje, tu nikada nije bilo ni prave ljubavi: posvetivsi svoje zivote borbi za vlast, ni jedan ni drugi nikada se nisu zblizavali s onima koji su im, kao, bili simpaticni, a od kojih nikakve vajde nisu imali. Vodjeni politickim interesima u vremenu kada je mocnih politickih lidera bilo malo, bili su nekako osudjeni jedan na drugoga.

Danas, u potpuno promenjenim okolnostima, priroda njihovog saveznistva daleko je jednostavnija. U optuznici protiv Milosevica, u cak 35 paragrafa pominje se i Seseljevo ime (tu se tzv. seseljevci dovode u vezu s brojnim ratnim zlocinima, a takodje su svrstani medju politicke i policijske elemente koji su, navodno, sprovodili plan stvaranja Velike Srbije), obojici je cilj da raskrinkaju “lazni sud” i “lazne svedoke”, obojici je Haski tribunal jedini nacin da ovako ili onako produze svoj medijski zivot. Zbog toga, nije ni cudo sto do zakljucenja ovog broja “Vremena” (utorak, 23. avgust, drugi dan svedocenja Vojislava Seselja) citava stvar vise lici na smireni dijalog istomisljenika uz povremene upadice sudije i tuzilastva nego na bilo sta drugo. Momenti u kojima Seselj ipak spocitava Milosevicu za neke politicke poteze (saradnju s Vukom Draskovicem ili sukobe socijalista i radikala u republickom parlamentu, na primer) desavaju se vrlo retko i upucuju jedino na zakljucak da Seselj lako oprasta, ali ipak ne zaboravlja. Sto se Milosevica tice, nestrpljenje koje povremeno pokazuje spram podugackih Seseljevih izlaganja nikako se ne bi moglo protumaciti kao znak bilo kakve netrpeljivosti. Coveku se jednostavno zuri – da jos jednom pokaze kako je u citavoj prici bio nevin, kako je u Srbiji bilo i gorih (nacionalista) od njega i kako njegova teza o laznim svedocima, laznim optuznicama i laznim sudovima ima jos pristalica. U tom smislu, Seselj ce mu sigurno izaci u susret. Kao i toliko puta do sada.
————————————————–
ON O NJOJ

Zanimljiv sporedni moment bila je i prica o Seseljevom boravku u zatvoru tokom Miloseviceve vladavine. Tvrdeci da Srbija nije bila policijska drzava, lider radikala objasnio je da je i sam cesto provocirao vlast da ga “otera u zatvor”, da mu je to “cesto bio politicki cilj” i da je njegova stranka na taj nacin dobijala dodatne poene.

Tamara Skroza
Vreme