Kako je Milo Djukanovic prevalio dug put od zastitnika tekovina revolucije (sa Slobodanom Milosevicem) do borca protiv Velike Srbije, i kako to, u stvari, i nije tako dug put

Piše: Srboljub Bogdanovic/ NIN

Oduvek je postojala velika razlika izmedju Mila DJukanovica i ostalih politicara u Crnoj Gori. Covek koji je nesumnjivi politicki lider (do 1997. u duetu sa Momirom Bulatovicem, od tada sam) Crne Gore, kad govori o ozbiljnim stvarima, sebi ne dopusta proizvoljnosti kao, na primer, ministar inostranih poslova Miodrag Vlahovic kad govori o ratnoj steti, ili bedastoce poput vaterpolo-cestitke Ranka Krivokapica, predsednika parlamenta. Samostalnost Crne Gore – da, smatra DJukanovic, ali je pri tome ipak potrebno zadrzati makar privid politicke ozbiljnosti i dostojanstva, smatra DJukanovic. Za sada, recimo da mu to uspeva, ali sto se stvar bude vise razvlacila, sve su manji izgledi za to i sigurno da je toga svestan. Vec siti price o nezavisnoj Crnoj Gori i referendumu koji treba da je vaspostavi, na svetlost dana sve vise izlaze podsecanja na DJukanoviceve politicke stavove pre nego sto je spoznao nuznost nezavisnosti, koju je, dok su se neki drugi zalagali za nju, nazivao otcepljenjem. Ako ove evokacije budu uzele maha i ako prevlada predstava o DJukanovicu kao coveku koji je o temeljnim pitanjima svoje politicke orijentacije i drzavnog identiteta pricao suprotne stvari (u cemu, inace, u crnogorskoj povesti niposto nije izuzetan), to bi moglo da se zavrsi time sto bi se o njemu formirao stav ne samo kao o coveku neprincipijelnom, nego, gore od toga, moglo bi ga vremenom pretvoriti u politicku karikaturu, poput vec pominjanog Krivokapica.

Pre bilo cega drugog, za razumevanje “fenomena DJukanovic” treba znati da je rec o politicaru koji je duze na vlasti od ma kog aktuelnog sefa drzave ili vlade trenutno u Evropi. Predsednik vlade je postao vec kao 28-godisnjak predstavljajuci poslednji izdanak vlasti koja prakticno u kontinuitetu vlada Crnom Gorom od 1945. godine, pri svemu tome uzivajuci do danas na Zapadu reputaciju lidera sa nesumnjivim demokratskim predznakom.

“Hrvatsko pitanje” je idealan teren na kome se moze analizirati slucaj Mila DJukanovica. Koliko god da je maskirano pricom o “saradnji u regionu”, svako priblizavanje Zagrebu je deo jednacine na cijoj drugoj strani je udaljavanje od Beograda. Otud i beskrajna izvinjavanja i groteskna kampanja “nadoknade stete” u koju se Crna Gora “zapetljala” (ocena hrvatskih medija), mozda bas zbog toga sto citavom operacijom nije rukovodio oprobani profesionalac DJukanovic nego je velikim delom bila prepustena politickim entuzijastima tipa pomenutog ministra Vlahovica.

Sto se Hrvata tice, zanimljivo je da uopste nisu odusevljeni novim izlivima simpatija koji pristizu iz bivseg Titograda. U emisiji hrvatske televizije, pre pet meseci, voditelj Aleksandar Stankovic je svoga gosta Mila DJukanovica podsetio na izjavu da je “zbog sahovnice zamrzeo sah”. DJukanovic je objasnio da je to bila samo retoricka izjava.

Ako o Hrvatskoj govorimo, Milo DJukanovic koji na sednici vlade, 1991. godine, najavljuje da cemo “nametnuti rat dobiti, bas kao sto smo takve protivnike pobjedjivali tokom citave istorije”, nije isti Milo DJukanovic koji u prolece 2005. kaze da se “stidi i najdublje izvinjava” zbog “rezervista iz Crne Gore u sastavu JNA”, od kojih su neki pocinili zlodela kada su napadali Dubrovnik.

Kao kapitalni projekt svoje vladavine, DJukanovic je sebi zadao ostvarenje projekta nezavisne Crne Gore, koje, prema uvek optimistickim najavama, treba da usledi posle referenduma pocetkom sledece godine. Mada je, kako cemo videti, referendum za DJukanovica, u stvari, tek druga najpozeljnija opcija.

Kampanja za nezavisnost Crne Gore ima mnogo toga zajednickog sa kampanjama koje su tokom 1990. i u prvoj polovini 1991. sprovodile Hrvatska i Slovenija u odnosu na SFRJ, to jest Srbiju, pa otud i razumljivo uverenje da bi u ovim dvema drzavama crnogorski projekat trebalo da naidje na simpatije. Svakako da je najveca slicnost uporno izjednacavanje srpskog stava sa “snom o velikoj Srbiji”, sto crnogorski funkcioneri (DJukanovic, istina, nesto redje od, recimo, Miodraga Vukovica) potezu bar jednom u dve nedelje. U tom cilju je DJukanovic, jos 2001, bio spreman da preuzme najmracnije antisrpske stereotipe u kojima je Srbija neka vrsta metafizickog regionalnog zla: “Iluzija projekta “velike Srbije”, koji je vijek i po bio izvor mnogih zala na Balkanu – ukljucujuci nedavni krvavi medjuetnicki sukob, i dalje je ziva u Beogradu. Sve dok Crna Gora ostaje sa Srbijom u bilo kakvoj formi jedinstvene drzave, projekat “velike Srbije” ce nastaviti da zivi i preti miru i stabilnosti u regionu”, kazao je tada.

Personifikacija ovog zla u Beogradu za DJukanovica je Vojislav Kostunica, “koji Crnu Goru tretira kao da je Sumadija”. U osnovi, rec je o zelji da isti mehanizam koji je funkcionisao u vreme Miloseviceve vlasti, kada je “Milosevic” bila carobna rec i univerzalni krivac za sve sto ne valja, bude prenet i na postpetooktobarski period. Pre manje od dva meseca, DJukanovic je svoje izlaganje na medjunarodnom forumu “Kran Montana” koncipirao kao sasvim grubo denunciranje Srbije predvidjajuci da ce trajna stabilnost Balkana biti dostignuta tek kad Srbija postane “istinski demokratska” i posveti se samo sebi. To ce biti moguce, kako je rekao, tek kada se obezbedi da se “Srbija prioritetno bavi uredjenjem sopstvene kuce i dvorista”, i tako dalje, opsirno, u istom tonu.

Slobodan Milosevic i njegova naopaka politika su, inace, uvek naznacivani kao inicijalni motiv zbog kojih se Crna Gora i upustila u projekat nezavisnosti, u pocetku takoreci nevoljno. Gotovo je, medjutim, pala u zaborav neposredna zasluga DJukanovica i njegove partije u ustolicenju pretposlednjeg predsednika SRJ. Naime, iako jos formalno jedinstven, crnogorski DPS je u leto 1997. de fakto vec bio podeljen na tzv. krilo za Bulatovica i krilo za DJukanovica, s tim da se tacno znalo ko od poslanika podrzava jednog a ko drugog od pretendenata. Javnost je sa velikom paznjom pratila hoce li poslanici DJukanoviceve grupe u Skupstini SRJ glasati za izbor Slobodana Milosevica. Glasali su. Da nisu, Milosevic ne bi mogao biti izabran.

Crnogorska reformska struja bila je tih dana jos rovita, i to je DJukanovic u nekim kasnijim izjavama i priznao. Ipak, cinjenice su nesumnjive, a cinjenica je da je, u vec pomenutoj emisiji hrvatske televizije, rat u Hrvatskoj oznacio kao rat Slobodana Milosevica koji je imao privatnu komandu nad JNA, kako je rekao.

Ipak, dok je Milosevic vodio taj privatni rat, DJukanovic je na to gledao nesto drukcijim ocima. “Milosevic je nesto najbolje sto se moglo desiti Jugoslaviji u ovom trenutku, kada povampirene fasisticke snage u Hrvatskoj i Sloveniji pokusavaju da uniste sve ono sto je stvoreno od 1945. godine do sada. Ponosan sam da u ovim istorijskim trenucima mogu da budem rame uz rame sa njim u odbrani tekovina revolucije” (1992).

Problem za DJukanovica danas, neresiv, predstavlja potreba, kako marketinska, tako i objektivna, da nezavisnost Crne Gore bude izvedena a da se zadrze koliko-toliko dobri odnosi sa Srbijom. DJukanovicu ne moze da prodje prica o dobrim odnosima u regionu, u ime kojih se cela stvar izvodi, ako upropasti odnose sa Srbijom sa kojom je, jos, u zajednickoj drzavi. S druge strane, potrebno je, tako bar smatra, konstantno provocirati politicare u Beogradu kako bi se, ako ih se vec ne moze navesti da dignu ruke od zajednicke drzave, makar kroz stalnu svadju dokazala teza o neodrzivosti veza Beograd–Podgorica, koje bi, je li, mnogo bolje funkcionisale ako bi rec bila o samostalnim drzavama. Tacno onako kako je i Franjo Tudjman zastupao argumente u prilog nezavisnosti Hrvatske.

U tom kontekstu sasvim je zanimljivo videti kako je DJukanovic gledao na pitanje odnosa srpskog i crnogorskog identiteta, u vreme dok nije zastupao glediste o samostalnoj Crnoj Gori.
Nesumnjivo vest politicar, Milo DJukanovic, ako bi se nekim slucajem nasao u prilici da se osvrne na ove sopstvene stavove, izvesno bi nasao nacina da kaze kako oni i nisu tako oprecni, ali da “Jugoslavija nije izdrzala ispit istorije”, te da se koncept nove crnogorske drzavnosti zasniva na gradjanskim vrednostima i ekonomskim interesima, nevezanim za pitanja nacije, istorije, jezika, itd. “Jugoslavija nije izdrzala probu istorije”, ima obicaj da kaze (i ne samo on) ali ne pominje svoju ulogu u tom istorijskom neuspehu, koji se sastoji u tome da je poslednja, “zabljacka” Jugoslavija propala jer je bila produkt jednopartijskog aranzmana izmedju prefarbanih komunista Srbije i istih takvih komunista Crne Gore.

Tu je, medjutim, drugi problem. Naime, tezu o Srbiji kao balastu na putu u Evropsku uniju DJukanovic i drugovi moraju da guraju uprkos izjavama najvaznijih funkcionera same EU. Donosenje odluka protivnih uputstvima sa Zapada u Crnoj Gori ima svoju predistoriju: naime, evro je uveden kao valuta iako je Crnoj Gori savetovano da to za nju nije dobro (ima ekonomista koji to i danas misle), i drugo, mnogo vaznije, kada je u leto 2000. godine Milo DJukanovic izdrzao snazan pritisak Sjedinjenih Drzava, olicen u Medlin Olbrajt koja se na tome licno angazovala, i istrajao na stavu da ce Crna Gora bojkotovati izbore za predsednika SRJ.

Bila je to tada teska dilema – DJukanovic svakako nije dovoljno verovao u snagu opozicije u Srbiji i plasio se da bi Miloseviceva pobeda dala svez legitimitet toj vlasti, sto je za Crnu Goru bilo nezgodno s obzirom na to da je svoju poziciju tada gradila na nepriznavanju legitimnosti tog stanja (u cijem je uspostavljanju, kao sto smo pokazali, 1997. godine sama nepodeljeno ucestvovala).

Verovatno ce se jednog dana bolje videti da je ta, 2000. godina, bila prelomna za DJukanovica. Mogao je, posle petog oktobra i pobede opozicije, da opozove ili bar da stavi na stend-baj svoju politiku drzavne samostalnosti. Umesto toga, cak je pojacao inicijative za nezavisnost i nastavio da se prema Beogradu ponasa, manje-vise, kao da u njemu i dalje stoluje Slobodan Milosevic. Teskoce na relaciji Beograd-Podgorica su u narednim godinama, do danas, jedan od najvecih balasta koje politicka rukovodstva tegle u ovim inace teskim vremenima, a na sta opozicija u Srbiji svakako nije racunala kad je dolazila na vlast. DJukanovic bi svakako rekao da nije moralo da bude tako, da je Srbija odmah popustila.

Te 2000. godine, prema istrazivanjima javnog mnjenja radjenim za potrebe opozicije, uporedno je analiziran ishod predsednickih izbora na kojima bi se Slobodanu Milosevicu suprotstavio neki od cetiri kandidata: Vuk Draskovic, Zoran DJindjic, Milo DJukanovic, Vojislav Kostunica. Rezultat je bio sledeci: Draskovic je autsajder, Kostunica nadmocno dobija, DJindjic ili DJukanovic vode neizvesnu borbu.

Iz postpetooktobarskog perioda datiraju i napeti odnosi sa Vojislavom Kostunicom. Prvom prilikom kada je Kostunica, u svojstvu izabranog sefa SRJ, posetio Crnu Goru (Herceg Novi), propustio je da o tome obavesti DJukanovica kao predsednika Crne Gore, kao sto nalazu dobri obicaji i politicki bonton. A zatim, u svojim izjavama, Kostunica u najmanju ruku nije dovoljno uvazavao okolnost da je predsednik sa u Crnoj Gori problematicnim legitimitetom, s obzirom na to da Crna Gora vecim delom nije glasala, a ono Bulatovicevih i Zizicevih Crnogoraca sto jeste glasalo, glasalo je za Slobodana Milosevica, a ne za Kostunicu.

Kljucno pitanje, koje neizbezno zalazi u sferu psihologije, jeste: zasto je Milo DJukanovic, kao politokrata od karijere, sa smislom za taj posao kojim nesumnjivo nadilazi ogromnu vecinu politicara i u samoj Srbiji, sa vrlo dobrim rejtingom na “nacionalnom nivou” i u inostranstvu, odlucio da svoje ambicije ogranici na skuceni prostor Crne Gore?

Najcesce objasnjenje je da je Milo DJukanovic vec tada Crnu Goru koncipirao kao svoju korumpiranu i mafijasku latifundiju kojom je lakse upravljati ako se ima puni suverenitet. Cinjenica je, medjutim, da uprkos sirem okruzenju koje cesto cine ljudi vrlo sumnjivog profila, optuzbe protiv DJukanovica za sverc cigareta pred italijanskim sudovima postaju sve bledje, a neke su i odbacene. Cinjenica je, sa druge strane, i to da je Crna Gora zemlja u kojoj ocito bolje uspeva juznoamericki nego evropski model kapitalizma. Najzad, cinjenica je i to da je raspolozenje birackog tela relativno ujednaceno vec godinama, sto mozda pokazuje da se u opredeljivanju rukovode manje ekonomskim a vise nekim drugim motivima.

Kampanja za nezavisnost je svoj spic imala pred skupstinske izbore aprila 2001. godine. Izbori su najavljivani kao plebiscit za nezavisnost i DJukanovic je u tom cilju cak i matematicke cinjenice razvlacio kao zvakacu gumu. Tvrdio je da oko 60 procenata stanovnistva Republike podrzava nezavisnost, “sto je za 10 odsto vise nago na referendumu iz 1992. godine”. Inace, nije tacno ni jedno ni drugo. “Duh je pusten iz boce, taj trend se ne moze zaustaviti. Narocito su mladi ljudi za nezavisnost”, govorio je. Osam godina ranije, sa potcenjivanjem je govorio o “Liberalnom savezu i nekim drugim manje uticajnim partijama koje se vrlo zalazu za otcepljenje”, podsetivsi da su na izborima dobili “12-13 odsto birackog tela, pa im se upravo toliko i poklanja paznje”.

Iako je koalicija “Pobjeda je Crne Gore” na tim izborima, 2001. ostvarila skromnu pobedu, ti izbori su, sustinski, za DJukanovica bili neuspeh, jer ne samo sto se nisu pokazali kao plebiscit nego je pala u vodu i, inace dotad uspesno plasirana, teza da su “narocito mladi ljudi za nezavisnost”. Govoreci, u polemickom tonu, o politickim liderima u Beogradu, u intervjuu za crnogorsku televiziju, DJukanovic je tada podsetio kako su oni u Podgorici nalazili utociste u vreme Milosevica dok su, kako je rekao, jos “bili mali i politicki jadni”. Ovo se odnosilo kako na Kostunicu, tako i na Zorana DJindjica s obzirom na to da je DJindjic u DJukanovicu gledao politickog saveznika kome je, pre svega kadrovski, pomalo pomagao da prebrodi period konsolidacije vlasti (brzo se konsolidovao) posle razilazenja sa Momirom Bulatovicem. Zauzvrat, DJindjic je voleo da se ogreje na vatri DJukanovicevih politickih uspeha, pa mu se posle jednih crnogorskih izbora omaklo i “pobedili smo”. Pitanje je da li je DJindjic ikad saznao da je DJukanovic na sve ovo prevrtao ocima, svakako nije zeleo da zbog opozicionara iz Beograda dodatno otezava odnose sa Slobodanom Milosevicem.

Ovaj slucaj je vazan jer pokazuje da je DJukanovic, pripadnik generacije koja politicki datira jos iz doba centralnih komiteta, sa superiornoscu gledao na opozicione prvake u Srbiji i nije mogao da stekne uvazavanje prema nekom ko je tek prohodavao u vreme dok je on, DJukanovic, vec bio prva politicka liga, i koje zna jos dok su se, nesto kasnije, pod Milosevicem uvijali kao crvi, a on im pomagao.

Slican je DJukanovicev odnos i prema opoziciji u samoj Crnoj Gori. Ako ih ne tuzi sudu, o njima govori sa gnusanjem i sa neskrivenim nezadovoljstvom sto takvi ljudi uopste i postoje. Dobar deo nove crnogorske istorije Skupstina Crne Gore delovala je bez ikakve opozicije koja je bila u bojkotu; cinjenica je, medjutim, da ta okolnost nije mnogo stetila funkcionisanju crnogorske drzave i cinjenica je da crnogorski biraci slede DPS kakvu god politiku da zastupa.

Nije imao ni posebne obzire prema novinarima. “U posljednje dvije godine nijedna profesija nije dozivjela sunovrat kao novinarska”, a “vlada je odoljela iskusenjima da se upusti u dnevno i primitivno polemisanje sa lazima i bezobrazlucima koje su autori iznosili” (1994).

Sastavni deo prica o DJukanovicevoj korupciji vezan je za stil zivota premijera, ranije predsednika, jos ranije opet (u dva navrata) premijera Crne Gore. Na pocetku karijere je izgledao kao momak iz Studentskog grada, a danas bilo koji svetski drzavnik na slici pored Mila DJukanovica izgleda kao siromasni rodjak iz unutrasnjosti. Taj stil zivota nije moguce servisirati od 435 evra plate, koliko je imao pre dve godine (plus supruginih 383 evra). Ne racunajuci “solidan, moglo bi se reci luksuzan” stan (105 kvadrata). Bez obzira sto sve skupa to spolja lose izgleda, DJukanovica niko, a najmanje opozicija, nije uhvatila u steti. Nisu to uspeli ni novinari, sa kojima se, kao i sa opozicionarima, DJukanovic cesto i rado pregonio po sudovima, sto se po pravilu zavrsavalo u njegovu korist i davalo povoda za nastavak prica o diktaturi koja, eto, obuhvata i pravosudje. A afera seks-trafikinga sa Moldavkom S.C. zavrsena je skoro trijumfalno s obzirom na to da je Miodrag Zivkovic, lider Liberalnog saveza, bio tuzen, potom i osudjen, posto je sa gnusanjem komentarisao neke navodne navike koje su zadirale u domen intimnog zivota premijera Crne Gore. DJukanovic je uzvracao i tako sto je Zivkovica svrstavao u red “trecerazrednih ljudi” i nazivao ga “moralno-politickom prostitutkom”.

Najzad, najveci problem koji ima Milo DJukanovic vec izvesno vreme, a koji najvise govori o njemu kao o politickoj licnosti, jeste odgovor na pitanje da li je referendum o nezavisnosti jedini demokratski put za ostvarenje tog cilja ili ima i drugih nacina. S jedne strane, premijer Crne Gore siri agresivni optimizam: “U februaru 2006. cemo organizovati referendum, pobijediti na njemu, obnoviti crnogorsku drzavnost i steci medjunarodnopravni subjektivitet.” S druge strane, uporno nastoji da nagovori Srbiju da clanice drzavne zajednice “priznaju jedna drugu”, a potom zatraze medjunarodno priznanje i posle se, eventualno, dogovore o nekakvom savezu.

Analizom stava o referendumu dolazimo do toga da se DJukanovic i nije tako mnogo promenio od vremena Saveza komunista. Jer, kao iskusni boljsevik, DJukanovic ne raspisuje referendum ako ne misli da ce na njemu da pobedi. Pa i tada, bolje je ako stvar moze da se zavrsi bez izjasnjavanja.

POLITICKI USPON

Godine pocinju januarom

Rodjen je Niksicu 1962. godine. U Savez komunista se uclanio kada je imao sedamnaest godina. Prosao neke standardne faze u politickom napredovanju, pa je bio i zamenik komandanta Savezne radne akcije “Titova suma” u Titogradu. Profesionalno se angazovao kao omladinski funkcioner i dogurao je do sekretara predsednistva CK SKJ.

DJukanovicev uspon pocinje ostavkom. Sopstvenom odlukom, oslobodio se clanstva u omladinskoj organizaciji, pored ostalog i zato sto ga je, kako je rekao, “na to navela zelja da politikom prestane da se bavi profesionalno”. Zatim je mladi DJukanovic na svojim plecima i plecima Momira Bulatovica izneo crnogorsku “januarsku revoluciju”. “Godine pocinju januarom”, bio je predizborni slogan Mila i Momira.

Brzo je primeceno da mu standard upadljivo raste i da stice neke skupe navike. Na takve primedbe, koje mu stavljaju i danas, odgovara: “Tek cu da budem bogat kada budem prestao da se bavim politikom.”

Otvoreno je isticao pripadnost komunistickoj ideologiji. “Ja, niti bilo ko od nas u rukovodstvu, ne stidimo se reci da smo komunisti niti da zelimo nastavljati izvornu komunisticku ideju.” Zajednicka drzava, govorio je, ima “slobodarski i antifasisticki karakter zato sto njihove vladajuce partije bastine cetvrti, sedmi i trinaesti jul”. “Ljevicar sam u dusi zato sto bih volio da zivim u drzavi socijalne pravde.”

Potpuno je podrzavao politiku Slobodana Milosevica, kako u ideoloskom tako i u nacionalnom smislu: “Zajednicki imenitelj partija koje okuplja Savez reformskih snaga je srbofobija i antikomunizam.”

Sa Momirom Bulatovicem se razisao u sukobu zbog vlasti, mada DJukanovic jeste predstavljao reformisano, liberalno krilo crnogorskih socijalista. Njihov duel na crnogorskoj televiziji, koji je trajao nekoliko sati, predstavljao je prekretnicu u politickoj komunikaciji na nasem prostoru.

Crna Gora i Srbija (1)

“Ponosni smo na srpsko porijeklo i crnogorsku drzavnost, na slavnu istoriju srpskog naroda. Zato i vjerujemo u zajednicku buducnost i prosperitet.”

Crna Gora i Srbija (2)

“Sto se tice straha od Srbije, time pokusava politicki manipulisati jedan broj ljudi, nasljednika ustasoidne politike Sekule Drljevica i Savica Markovica Stedimlije, politike razbratnistva sa srpskim narodom. U svojoj zaslijepljenosti mrznjom, oni izmisljaju etnogenetske teorije o tome da smo iz Male Azije, pricaju kako je nase pismo latinicno a vjera nam katolicka… I to sve s namjerom da dokazu nasu autohtonost i posebnost u odnosu na Srbe.” (NIN, 1990)

Crna Gora i Srbija (3)

“Naglasena briga za Crnu Goru samo je dimna zavjesa iza koje se krije mrznja prema uvijek “potencijalnom okupatoru” – srpskom narodu.”