Strateski pravac delovanja srpske desnice i uopste “patriotskih snaga” (u kojem su frontu i oficirski mundiri i popovske mantije!) usmeren je ka tome da se osujeti osamostaljivanje Crne Gore

Piše: Stipe Sikavica/Ekonomist

Da je gradjena uistinu kao hram Boziji i po meri vernika, a ne po politikantskim gabaritima mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, alijas Rista Radovica – crkvica, nabarjacena na vrhu Rumije jos 21. juna ove godine, ne bi izazvala ni manju pozornost, a kamoli da bi produbila jaz u politicki raskoljenoj Crnoj Gori (kao sto se i dogodilo), sto je, po svemu sudeci, i bila osnovna svrha njenog instaliranja. Zato joj se, evo, vracamo i u ovom broju. Preciznije: hocemo da naglasimo da je “limena kutija” na Rumiji jedan od najsvezijih simbola i dokaza da i inace postojana spona izmedju dvaju stubova-drzaca “patriotske Srbije” – Srpske pravoslavne crkve i Vojske Srbije i Crne Gore – ne samo da ne labavi, nego da se ucvrscuje. Medjutim, (ne)ocekivano, pojavili su se tu i neki problemi u trouglu Vojska – Crkva – sekularna (crnogorska) vlast.

Naime, iako je taj “verski objekat” (u zvanicnom kodu, dakle nakon osvestenja – cinodejstvovali receni mitropolit Amfilohije i Grigorije, episkop zahumsko-hercegovacki – Crkva Sv. Trojice) neznatnih dimenzija, Amfilohije i njegova Mitropolija bi imali muke da gradju za nju transportuju na vrh planine – da im u pomoc i ovoga puta nije priskocila, a ko drugi nego “nasa narodna vojska”, i svojim mocnim helikopterom lako i brzo zavrsila posao. Podrazumeva se – gratis! (Bar prema onome sto je javnosti poznato.)

E, sad, iako se operacija “Rumija” laicima cini prostom, ona je ipak malo vise od jednostavne, i ona kosta! Pa bi zanimljivo bilo znati: ako Vojska stalno lamentira nad svojim siromastvom – isticuci da nema sredstava ni za “redovne zadatke”, odakle su namaknute pare za ovaj “vanredni zadatak”? Iz kojeg dela budzeta je finansirana operacija – crnogorskog ili srbijanskog? Da li su se tu mogli nesto da pitaju i poreski obveznici, narocito ateisti i vernici drugih konfesija osim pravoslavne? I uopste: ko je odobrio sredstva? Kontrolise li iko u tri parlamenta (sta rade odbori za odbranu i bezbednost!?) na sta se i kako trosi vojni budzet?

Od budzetskog, tj. finansijskog, ne manje je i zanimljiv i bitan politicki aspekt vojnog angazmana u operaciji “Rumija”. Sve do osvestenja recene “rumijske lepotice” (31. jula, na kojoj su svetkovini medju nekoliko stotina vernika vidjeni i “vernici” u majicama sa likovima Karadzica i Mladica!), nagovestaj tog hodocasca propracen je vise ili manje banalnim carkama izmedju podgorickih zvanicnika i mitropolita Amfilohija, dok Vojsku niko nije ni pominjao. Da bi tek nakon feste na vrhu planine crnogorski politicki vrh sa Filipom Vujanovicem i Rankom Krivokapicem na celu konacno postavio pitanje vojnom establismentu: ko je doneo odluku, i ko je, mimo Vrhovnog saveta odbrane, naredio da se Vojska SCG angazuje u operaciji “Rumija”?

Pravoslavna Vojska

Sve dok nije prozvan, vojni vrh je lukavo cutao, a nije se oglasavala ni propagandna vojna masinerija koja inace redovno i revnosno domacoj javnosti servira informacije o svakom vidu pomoci “nase vojske” “svom narodu” i “svojoj Crkvi”. Iz cega bi se lako dalo zakljuciti da Vojska, tacnije – pukovnici i generali, ovoga puta nisu bas bili voljni (nije im bilo u interesu!) da se pomenuta “pomoc Vojske” na uobicajen nacin plasira u medijima, tako da o tome nije objavljeno ni slovo cak ni u oficijelnom vojnom glasilu “Vojska”. E, onda ce se, na prozivku iz Podgorice, javiti general Dragan Paskas i saopstiti da je on odobrio ucesce Vojske u instaliranju Crkve Sv. Trojice, da tu ne vidi nista sto je sporno, jer da je Vojska i do sada pomagala Crkvi, i sve u tom smislu.

Po nasem misljenju, medjutim, ovaj vojni angazman vrlo je sporan i visestruko indikativan. Da li bi se, na primer, general Paskas (njegovi saradnici i istomisljenici) na isti nacin odazvao pozivu da se kakvim slucajem na vrhu Rumije imala graditi katolicka ili islamska bogomolja?! (To bi moglo biti nagradno pitanje citaocima.) No, to je manje vazno. Po cenu da nam se spocitava i malicioznost, postavili bismo i ovo pitanje: ne ulazi li to Vojska – na mala vrata rumijske crkvice – ponovo u politicki zivot drzavne zajednice?

Pri svemu tome, imamo u vidu milosevicevsku i postmilosevicevsku (zlo)upotrebu Vojske, narocito u Crnoj Gori. Ovoga casa, strateski pravac delovanja srpske desnice i uopste “patriotskih snaga” (u kojem su frontu i oficirski mundiri i popovske mantije!) usmeren je ka tome da se osujeti osamostaljivanje Crne Gore. Razlika je jedino u taktici: ranije je Vojska bila u prvom borbenom eselonu (podsetimo se, recimo, kako je negdasnji Sedmi bataljon Vojne policije “disciplinovao” Crnogorce!), a mitropolit Amfilohije i Sinod SPC “duhovno” su podupirali generale; danas su uloge izmenjene: Crkva je jurisni odred, Vojska joj obezbedjuje logisticku podrsku! I operacija “Rumija” to potvrdjuje. A to nije zdravo ni za drzavu ni za Vojsku, cak ni za Crkvu!