Nicim izazvan napad tropskih vrucina na Srbe, narod najstariji, vekovima bogojazljive glede meteopatskog prokletstva (jer im nijedno godisnje doba po defaultu ne odgovara: leti su zege, zimi je ledeno, s jeseni nas jebu kise

Piše: Petar Lukovic/FT

Nicim izazvan napad tropskih vrucina na Srbe, narod najstariji, vekovima bogojazljive glede meteopatskog prokletstva (jer im nijedno godisnje doba po defaultu ne odgovara: leti su zege, zimi je ledeno, s jeseni nas jebu kise, narocito smo alergicni na prolece sa svim onim zelenisem u obliku hlorofila), sasvim je uneredio ovu vec odavno mentalno poremecenu drzavu; za samo sedam dana temperaturnog terora od blizu 40 stepeni – srpski zvanicnici, mozdano osteceni antipravoslavnim zracenjem tzv. sunca, uspeli su, recimo, da otvore polemiku s Hrvatskom, da prekinu sve odnose s Makedonijom, da pogorsaju ionako nepostojece odnose s Crnom Gorom, da stanom od 200 kvadrata nagrade ratnog zlocinca, generala Vojske Republike Srpske Krstica, osudjenog na 35 godina robije zbog genocida u Srebrenici; da trubacki festival u Guci sa sedam produze na deset dana, a nema nikakvih razloga da on ne traje mesecima… zar suncanica, jebiga, nije nasa inspiracija?

Spor s Makedonijom, koji jos uvek – ima vremena! – nije usao u svoju oruzanu fazu zbog poznate zastite “srpskog zivlja, dece i staraca”, tinja vec vise od decenije zbog teritorijalnih pretenzija Srpske Pravoslavne Crkve (SPC) koja nikako nece da shvati i prizna da Makedonci imaju svoju Crkvu (MPC). Kad su makedonske vlasti zakonom donele logicnu odluku da srpski svestenici vise nemaju sta da traze u Makedoniji – pojavio se nekakav vladika Jovan koji je u religioznom transu srbovao plemenitim sirenjem nacionalne mrznje, sto je inace, pored pedofilije, udarni SPC-specijalitet.

Kad je Jovan nedavno krenuo na izdrzavanje zatvorske kazne od dve i po godine zatvora – citava Srbija, slatko opijena vrucinom, digla se na noge u obranu ovog makedonskog drzavljanina! Ali, kako za Srbe ne vaze granice – vazno je da je Jovan nas covek, jebes drzavljanstvo – odmah se javio premijer Vojislav Kostunica, rezervni zamenik srpskog patrijarha, da ocita bukvicu juznom susedu i podseti Makedoniju na “postovanje evropskih vrednosti”, sto jeste, priznajem, bilo duhovito, jer je “evropska vrednost” nase srednje ime! Onda se Makedoncima pismom obratio legendarni Velimir Ilic, ministar za kapitalne investicije – takvu genetsku mesavinu budale i morona nije lako sresti ni u Hrvatskoj! – da ih zamoli da oproste Jovanu, ali da ih usput podseti da im je JAT, iz ljubavi, dao dva aviona za iznajmljivanje, sto, naravno, rekao je Ilic, nema nikakve veze s Jovanom, nego, samo on onako primecuje, tek da se vidi koliko su The Serbs sirokogrudni!

Dan kasnije, isti taj pomahnitali Ilic – koji gazduje ovogodisnjim festivalom u Guci – trazio je od makedonske avio-kompanije da im pod hitno vrati avione, nece oni leteti sve dok vladika ne bude oslobodjen! Ocekujem da koliko sutra Velimir Ilic (o cijem osuncanom IQ govori podatak da mu je uzrecica “i tako dalje”) zabrani uvoz ljutih papricica from Macedonia; da se sa srpskog trzista povuku skopsko pivo, paradajz, tavce na gravce, albumi grupe Leb i sol ili da Makedoncima, prosto, uvedemo sankcije! Po Beogradu je u toku potpisivanje peticije za makedonskog drzavljanina Jovana (organizator: partija Bogoljuba Karica) gde apsurdno neobavesteni gradjani trabunjaju kako treba ocuvati “Srbe u Makedoniji”, kao da im je dosao sudnji dan ili “Dan posle”, svejedno!

Nesto sasvim slicno se desava povodom art-happeninga na crnogorskoj planini Rumija gde je jos jedan neizlecivi SPC-bolesnik, mitropolit Amfilohije, uz pomoc helikoptera Vojske SCG, postavio nekakvu limenu kantu i nazvao je – crkvom! Vaskoliko srpstvo, uznemireno najavom da ce ova metalna dusegupka biti srusena – po Srbiji se diglo na noge, odusevljeno sto je Amfilohije vec osvestao ovu SPC Konzervu, uz prisustvo hiljadu pristalica, sa sve majicama “Radovan je heroj” i “Svi smo mi Ratko Mladic”, i uz obavezno guslarsko zezanje tipa “Romanijo, ostala bez grana/ ako izdas brata Radovana”. Sta bi se, pitam se, desilo da su, recimo, Muslimani, na vrh Rumije postavili aluminijumsku dzamiju? Ili katolici bakarnu katedralu? Umesto odgovora, opet se, inteligentno itd, javio Velimir Ilic da prokomentarise: “Razumeo bih da nasu crkvu progone Siptari i Al Kaida, ali da to rade Crnogorci i Makedonci, to me ne ide u glavu.”

Onda su, razumljivo, na red dosli Hrvati, bolje reci predsednik Stipe Mesic; njegova razumna izjava da se Srebrenica i akcija “Oluja” nikako ne mogu porediti (sasvim logicno: ubiti 8.000 ljudi za cetiri dana u Srebrenici bio je trijumf organizacije genocida, po uzoru na najbolje radove Eichmanna), otvorila je prostor da se – po retorickim itd. principima – javi Boris Tadic koji je replikom da “ubistvo 2.500 ljudi ne mozemo nazvati ekscesom” pokusao da amortizuje svoje bledo prisustvo u Srebrenici i sebe dokaze kao patriotu skromnog formata.

Za razliku od Tadica koji nije ni znao sta zapravo izjavljuje, a kamoli da pogodi koliko je stvarno Srba ubijeno, jer ovde jos od Srebrenice zivimo za sto vecim masakrima nad nasim zivljem, kako bismo sve ubedili da smo mi bas najvece zrtve – Seseljevi radikali cekaju desetogodisnjicu “Oluje” s veselim izjavama da je u pitanju “najtezi genocid u proslom veku”, uz poruku da je Stjepan Mesic “ustasa” i mali radikalski komentar s jednog internet foruma da nije “cudno da se Mesic ovako ponasa” jer se “sreo i razgovarao s Petrom Lukovicem”!

U citavom ovom medjunarodnom bloku, bez stambenog priznanja nije ostala ni zlocinacka RS, zahvaljujuci cinjenici da je djeneral Radislav Krstic od Vojske Jugoslavije (!) dobio stan, mada je bio visoki oficir Karadzicevog naci-entiteta; ako ikad nekom treba dokaz da su dve Vojske saradjivale pod jednom komandom, onda je ova dodela stana od 200 kvadrata (toboz, po zakonima jos iz Milosevicevog vremena) konacni dokaz da je Srbija i te kako, deep, deeply i sa uzivanjem ucestvovala u svakom ratu i zlocinu, u Srebrenici s posebnom cascu!

Buduci da su srpski (citaj: RS) mediji glumatanje Karadziceve supruge u obliku vajnog “poziva na predaju” shvatili kao antisrpski pritisak, cak je u nekim novinama bio naslov “s nozem ispod grla”, da ne pominjem ocekivanu poslanicu Patrijarha u kojoj oni trazi da se “porodica” ostavi na miru – zanimljiva mi je teorija mojih sarajevskih prijatelja koji tvrde da se Radovan ne krije toliko od medjunarodnih snaga koliko od svoje supruge koja ga je, javno, pred svima, kinjila svih onih godina dok su bili zajedno; tek sad kad ga je pozvala – nikad se nece predati, dovoljno je od nje dobio samara, pljuvanja, stiklom ga je udarala po cevanicama, nazivala “budalom” i “glupakom”. Razumem Radovana: u takvim intimnim okolnostima, pa jos i ova vrucina, ko da izadje iz neke pecine ili manastira i da dozivi Jovanovu sudbinu?

Summertime… and the living is not easy! Sto se odnosi samo na Srbe, naravno!

Petar Lukovic
Feral Tribune