Nakon dve aktuelne crkvene svadje sa nesumnjivim politickim ishodistem, patrijarh srpski Pavle ukljucio se i u najvreliju srpsku politicku temu

Piše: Danas

Nakon dve aktuelne crkvene svadje sa nesumnjivim politickim ishodistem – povodom presude arhiepiskopu ohridskom Jovanu i metalne crkve mitropolita Amfilohija na Rumiji – patrijarh srpski Pavle ukljucio se i u najvreliju srpsku politicku temu: poziv Radovanu Karadzicu da se preda. Reagujuci na apel Ljiljane Zelen-Karadzic, supruge ratnog lidera bosanskih Srba da se preda Haskom tribunalu i tako zaustavi progon porodice, patrijarh je, pozivajuci se na hriscanstvo, “od mocnih cinilaca” zatrazio zastitu porodice Karadzic i izrazio ostro upozorenje. “Kao duhovnik i pastir svih hriscanskih dusa koje mi je Bog poverio na staranje i brigu, duzan sam da upozorim mocne strane cinioce, za koje verujem da su takodje hriscani, da se ne moze i ne sme ucenjivati, zlostavljati i kaznjavati cela porodica zbog optuzbi jednog njenog clana”, navodi patrijarh.

Nesumnjivo da poglavar SPC odista treba da vodi racuna o svojoj pastvi; moze se cak kazati da je vise nego umesno traziti od svih koji to mogu da sprece progon zena i dece izopstenika bilo koje vrste, pa tako i haskih i optuzenika i osudjenika. Van spora je, takodje, da Ljiljana Zelen-Karadzic i njena deca Sonja i Aleksandar, kao i njihove porodice i prijatelji, zive pod neuobicajenim pritiskom: podatak da su neraskidivo vezani sa covekom za kojim traga stotine specijalaca dovoljan je da im zivot pretvori u pakao.

S druge strane je, medjutim, neoboriva cinjenica da je porodica Radovana Karadzica od prvih ratnih dana pruzala nesebicnu javnu podrsku njegovoj politici koja je BIH kostala na stotine hiljada zivota i prognanih; stradali su i Srbi i ini, a nad bosanskim Muslimanima je sproveden genocid bez presedana u posleratnoj Evropi. Blago je reci da su Karadzici, uzivajuci u svim ovozemaljskim blagodetima koje pruza liderska pozicija, godinama na Palama i sa Pala raspirivali vatre nacionalizma. Treba li naglasiti da tokom tih godina smrti SPC i njen poglavar nikada nisu osudili ratnu politiku Radovana Karadzica, niti pokazali hriscansku samilost prema zrtvama te politike. Naprotiv, vladike su umele da blagosiljaju ubice, a nemalo ih je i danas pogromaski raspolozeno. Apel patrijarha Pavla, makar logican kada se posmatra izdvojeno, cini zabrinjavajucu celinu sa tom predjasnjom nimalo duhovnom delatnoscu, cak toliko da stvara utisak kako je briga prvaka SPC rezervisana samo za Srbe sa elitnom biografijom, posebno ratnom i haskom.