Divna Vuksanovic: Novi mediji su virtuelno trziste na kome se trguje iluzijama i vremenom, sto ima povratno dejstvo na stvarnost, svet je postao indiferentan na svaki oblik kritickog misljenja

Piše: Ekonomist magazin

“Novi mediji su virtuelno trziste na kome se trguje iluzijama i vremenom, sto ima povratno dejstvo na stvarnost, svet je postao indiferentan na svaki oblik kritickog misljenja”, tvrdi profesor Divna Vuksanovic.

Divna Vuksanovic, profesor na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, ne samo da cita, slusa i gleda medije, vec, i po vokaciji i profesinalno, promislja medijske fenomene, spektakle, (zlo)upotrebe… Misljenja da je proizvodnja medija u funkciji kreiranja iluzije uticala su da razgovor sa gospodjom Vuksanovic zapocnemo pitanjem da li je medijska agresivnost ucinila svet privida ponovo aktuelnim?

Divna Vuksanovic: To se, pre svega, odnosi na elektronske medije, odnosno televiziju kao medij masovnog komuniciranja. Sve vise i na Internet, narocito ako imamo u vidu ponasanje mladih. Svet privida, ili medijski simulirane realnosti, gotovo da je preuzeo primat nad prvobitnom stvarnoscu, ali ova cinjenica, kod konzumenata slike i elektronski kreiranih informacija, nije, kako se cini, u dovoljnoj meri (kriticki) osvescena. Vazno je ovom prilikom naglasiti da, prema mom misljenju, cak ni vecina profesionalaca (autori pojedinih emisija, urednici, novinari…) zaposlenih u elektronskim medijima ovom problemu ne poklanja vrednu paznju, sto za vecinu otvara neprijatno pitanje odgovornosti medija povodom vrednosnih i svih drugih uticaja koje vrse u odnosu na stvarnost.

Tvrdite da mediji konstituisu danasnje shvatanje realnosti?

D. Vuksanovic: Iako zvuci radikalno pesimisticki, ovu tezu valjalo bi ozbiljno uzeti u razmatranje, sudeci prema misljenjima danas vodecih teoreticara iz oblasti filozofije medija. A i nasa svakodnevna voajerska praksa govori ovome u prilog. Mada, na ovaj problem ne treba gledati simplifikovano: nove tehnologije su kompleksna pojava, koja se ne moze svesti na puke mehanicke uticaje na stvarnost. Sve su to mnogo suptilnije igre koje pokrece svet krupnog kapitala u sprezi sa tehnickim napretkom civilizacije slike.

Moze li se upotrebom medija kreirati pojam realnosti?

D. Vuksanovic: O ovome, naravno, postoje razlicita misljenja, ali je evidentno da mediji, kao i svet advertising-a, sire posmatrano, bitno uticu na nase aktuelno poimanje realnosti. Mnogobrojni su primeri iz prakse koji ilustruju ovu moju tvrdnju, sezuci cak do anegdotskih mnenja, koja se ticu uticaja, recimo, latinoamerickih sapunica na zivot obicnih ljudi u Srbiji (spasavanje lepotice Kasandre iz zatvora potpisivanjem peticije gradjana, i tsl.). O analogiji izmedju medijskih i stvarnih ratova da i ne govorim.

Jos je Gi Debor u “Drstvu spektakla” ukazao na zarobljavanje slobodnog vremena?

D. Vuksanovic: Na temelju Lefevrovih filozofskih istrazivanja fenomena svakodnevice, potom situacionisticke umetnicke prakse, kao i delovanja globalnog studentskog pokreta 1968, Gi Debor je napravio teorijsku sintezu, koja je bila sracunata na kritiku tzv. “drustva spektakla” koje se prosirilo na sve sfere ljudskog delovanja, “kolonijalizujuci” i tzv. “slobodno vreme”, u cijoj osnovi lezi industrijalizacija zabave, pa tako i robovanje profitu u nasem celokupnom, neslobodnom (zivotnom) vremenu.

Kakva su obelezja nove, simulirane realnosti i njen odnos spram svakodnevice?

D. Vuksanovic: Simulirana, ili virtuelna realnost (sto, inace, nisu identicni pojmovi), ne predstavlja stvarnost koja je vezana za koncept istine, te je njena ontologija, zapravo, metafizika privida. Ona i jeste i nije u tradicionalnom smislu pojma, istovremeno je i prisutna i odsutna, a karakterise je transhumana dimenzija postojanja, niceanski receno – s one strane dobra i zla. Takodje je, gotovo u celosti, ova stvarnost masinirana, iluzionisticka i fantazmagorijska, ali su njeni halucinantni elementi i ambijenti, pre svega, digitalno generisani. Ova stvarnost je, kako kaze Bodrijar, i autoreferentna, samodovoljna i ne ukazuje ni na sta izvan sebe same. Zavodljiva je i otuda na strani “djavoljih” strategija koje odnos prema istini supstituisu transcendentnim tehnoloskim vrednostima, koje demonstiraju u punom svetlu ono sto isti autor naziva fenomenom “transparentnosti zla”. Otuda je krajnje diskutabilno da li ona prekoracuje granice vrednovanja, ili je njeno “zlo” takodje prividno.

Makluan je tvrdio da brzina dogadjanja i komunikacije dovodi do odsustva neizvesnosti iscekivanja dogadjaja, a time i do ukidanja samog dogadjaja?

D. Vuksanovic: Time se bavi i autenticna Viriliova teorija speed-a, naravno, na sebi svojstven nacin. Teoreticari medija koji se angazuju na demistifikovanju pitanja kreacije novih medijskih ambijenata u kojima je prostorno-vremenski koordinatni sistem bitno izmenjen u odnosu na prvobitnu realnost bave se, svakako, i drugim dimenzijama i “karakteristikama” stvarnosti, kao sto je kretanje dogadjaja i slicno. Moglo bi se reci da je intenzivna senzacija danas ono sto se smatra medijskim akcidentom, pre nego neki dramaticni dogadjaj koji se odigrao u stvarnosti.

Ukazujete da novi mediji eksploatisu efekat “zavodljivosti robe na trzistu”?

D. Vuksanovic: Novi mediji su, zapravo, virtuelno trziste samo. Tu se trguje iluzijama i vremenom, sto povratno deluje na stvarnost. Mediji funkcionisu po principu berze: psenica, primera radi, jos nije ni zasejana, a vec je prodata i preprodata nekoliko puta. Tako stoje stvari i sa svetom informacija-slika, koje proizvode ili potvrdjuju dogadjaje u realnosti. Nekada im cak ni to nije neophodno. Zavodjenje je najcesce uverljivo i potpuno. A trzisna magija racionalizovana do svojih krajnjih granica.

Tradicionalni mediji su prenosili, eventualno interpretirali, kulturu, novi mediji teze da konstruisu kulturu. Kakve su posledice ove “ambicioznosti”?

D. Vuksanovic: Reklo bi se cak da danasnji mediji i nemaju ambiciju da kreiraju nove kulturne ambijente i vrednosti. Ova strategija je do te mere ogoljena, da bismo slobodno mogli reci da su mediji, uprkos prvobitnim intencijama i ocekivanjima, izneverili stvar kulture i prepustili se u manjoj ili vecoj meri divljanju sveta (globalnog) trzista i kapitala.

Pseudovrednosti, koje ne cuvaju vise ni elementarnu vezu sa kulturom, supstituisale su one autenticne, pa, ako se izuzmu neki specijalizovani kanali i programi vezani za preostale kulturne sadrzaje – recimo, u Francuskoj kanal Arte – kultura u masmedijima biva promovisana kao estetika modnih revija, spektakala izbora za mis kojecega ili sportskih manifestacija, poput Olimpijade i Vimbldona, na primer, te kicerskih ceremonija vencanja, krunisanja ili dodele Oskara.

Kako objasnjavate izrazitu kriticnost levicara, tradicionalnih obozavalaca tehnike, prema tehnologiji, upotrebi i smislu novih medija?

D. Vuksanovic: Cesto se u poslednje vreme “levicarima” prebacuje da su njihove kritike sveta savremene tehnologije konzervativne, krajnje pesimisticke i da zanos i odusevljenje koje su tokom proteklog veka pokazivali prema ideji napretka tehnike sve vise splasnjava, pretvarajuci se u otrovni skepticizam, tehnofobicnost i zagovaranje najrazlicitijih teorija zavere koje se vezuju za globalizovani svet transnacionalnog kapitala.

Ja bih, medjutim, skrenula paznju na sledece. Danasnji svet je, naime, postao indiferentan prema svakom obliku kritike, sto ukazuje na veoma ozbiljan problem. Institucije kriticke refleksije i prakse, cini se, izumiru koliko i osecanja i misljenje kao takvi. Apsolutno postvarenje sveta tehnike i otudjenje coveka postalo je preovladjujuci zivotni stil na planeti koja se razvija pod uticajem vodece trzisne ideologije Zapada. Pitanje je koliko je u ovakvom medijsko-tehnickom okruzenju kritika kao institucija uopste moguca, a kamoli koliko je delotvorna u stvarnosti.

Uprkos ovoj cinjenici, po mom shvatanju, mnogo je vise oportunizma i skepticizma (kao i konformizma) kod onih koji ni ne pokusavaju da kritikuju savremeni svet i njegove fenomene – vec se prepustaju zanosu glorifikovanja, u svom njegovom siromastvu i ispraznosti – nego sto je to slucaj kod kriticki orijentisanih mislilaca. “Zastarelost” kriticke instance u danasnjem vremenu, jos uvek ne znaci i njeno potpuno odumiranje i obesmisljavanje, naspram vladajucem dogmatizmu.

Ako su humanizam i svet kulture jedno s konzervativizmom (sto nikada nije bio slucaj), onda se ova vrsta kritike zaista bavi “retro” fenomenima, kao sto su svetovi univerzalnih vrednosti.

Zivan Lazic
Ekonomist magazin