“Ne zna levica sta joj radi desnica”; ovako bi se, uz pomoc narodne izreke, mogao sumirati najnoviji, pomalo nadrealan zaplet unutar beogradskog politickog establismenta

Piše: Teofil Pancic

“Ne zna levica sta joj radi desnica”; ovako bi se, uz pomoc narodne izreke, mogao sumirati najnoviji, pomalo nadrealan zaplet unutar beogradskog politickog establismenta. Povod mu je sporazum s NATO-om koji je parafirao ministar spoljnih poslova Vuk Draskovic, a kojim se regulisu uslovi – pravni, logisticki i ostali – pod kojima se, recimo, trupe KFOR-a mogu kretati kroz Srbiju na putu ka Kosovu.

Ovakav sporazum dugo je pripreman i u osnovi je sasvim rutinska stvar: potpuno je nezamislivo da neka zemlja tezi clanstvu u Partnerstvu za mir i u Severnoatlanstskom savezu, a da prethodno pravno ne uredi ovu problematiku. I poslednje sto je bilo kome potrebno jeste da se od toga pravi unutrasnjepoliticki teatar, i to ne samo izmedju vlasti i opozicije – sto bi i bilo razumljivo – nego unutar vlasti same.

Iz Vlade Srbije, zapravo iz njenog jezgra olicenog u premijeru Kostunici i ministrima iz njegove stranke, sada dolaze glasovi da oni nisu bili upoznati sa detaljima, odnosno samim potpisivanjem ovog sporazuma. Pa onda nekako i nije bas jasno stoji li sluzbena Srbija iza tog sporazuma ili ne. U javni se opticaj, dakle, iznova pripusta ona vec legendarna “neobavestenost”, kojom Kostunica amortizuje javno obznanjivanje bilo cega sto mu je neprijatno ili tesko za gutanje. Naravno, Radikali i Socijalisti odmah su udarili u talambase o “izdaji nacionalnih interesa”, ali to je sastavni deo njihovog repertoara: ako im se ta i takva retorika oduzme, tesko da ce ista preostati.

Opasno je i zabrinjavajuce – kako se odvazio da primeti i predsednik Srbije Boris Tadic – to sto ovakvo bizarno javno nadgornjavanje oko jedne prilicno vazne i prilicno neizbezne stvari dolazi iz srca same vladajuce garniture. A to razotkriva potpunu institucionalnu pometnju, koja se dobrim delom ima zahvaliti dvovlascu republicke i virtuelne savezne drzave. Moglo bi se reci da je to jedan od ironicnih, gorkih plodova koje je srpski premijer pokupio upravo zahvaljujuci vlastitom insistiranju na odrzavanju skupog privida savezne drzave, koja realno postoji samo u nekoliko kabineta zgrade nekadasnjeg SIV-a i u jos dve-tri zgrade u ulici Kneza Milosa u Beogradu.

Kljucno je ipak nesto drugo: u vlasti jos preovladava mentalitet mozda ugladjene, ali vrlo postojane ksenofobije i autisticnosti, i ne radi se mnogo na tome da zemlja iskoraci iz zacaranog kruga paranoje iz devedesetih. Tesko da i moze da bude drugacije ako sama vlast ozbiljno pati od mesavine kukavicluka i predrasuda, pa bi, cini se, nekako najvise volela kada bi, recimo, Srbija mogla jednog dana da udje u NATO tako da za to niko ne sazna, da se naprosto prikrade i usunja na prstima, ili pak da uhapsi Ratka Mladica, ako se bas mora, ali tako da ta vest nekako svima promakne. No, posto se i na mnogo benignijim primerima pokazuje da to tako nece moci, onda premijeru i njegovim saradnicima preostaje samo da iznova potenciraju sopstvenu neobavestenost, nadajuci se da ce tako prikupiti poneki trivijalni politicki poen u sveopstem grabezu za “patriotska odlicja”. Naravno, ako im Radikali i Socijalisti ostave ista sa te trpeze pune naizgled zamamnih djakonija, cija je jedina mana sto im je je odavno istekao rok trajanja.

Radio Slobodna Evropa