Srbijo, oprez: Peter Handke ponovo dejstvuje! A to znaci da je neki opasan belaj iznova blizu. Ova je zemlja, naime, Handkeu inspirativna samo kad je do guse u… khm

Piše: Teofil Pancic/Vreme

Srbijo, oprez: Peter Handke ponovo dejstvuje! A to znaci da je neki opasan belaj iznova blizu. Ova je zemlja, naime, Handkeu inspirativna samo kad je do guse u… khm, problemima. To da mu je u iole normalnim prilikama Srbija nekako dosadna, da nije vredna njegovog humanistickog i nonkonformistickog angazmana, najbolje dokazuje fakat da smo u prvih nekoliko godina nakon pada Milosevica bili postedjeni aprijatnih izliva Austrijanceve navalentne ljubavi. Kanda je drazesni balkanski Petko, taj Dobri Divljak iz “levicarskog” odseka kolonijalisticke maste, silno razocarao blaziranog knjizevnickog Krusoa svojom ambicijom da mu bude odvise slican. Mislim, meine Damen und Herren, kome jos takav Petko uopste treba, tako bezvezno civilizovan i time lisen svoje egzotikalne “autenticnosti”? Kako god, odsustvo Handkeove paznje – kao jedna od nesumnjivih tekovina kratkodahog “demokratskog prevrata” – bilo je isuvise lepo da bi potrajalo.

Posto, dakle, nismo bili dobri, posto smo kodza uprskali stvar, Peter Handke nam se vratio, kao pravedna kazna. Ne bih da budem zloguki prorok, ali, brothers & sisters, ako nastavimo u ovom pravcu sva je prilika da cemo ponovo fasovati i simptome Patrika Besona, dok nas u nedajboze terminalnoj fazi povratka u Goru Proslost ceka i Danijel Salvatore Sifer, silno zeljan noviteta iz novosadskih butika, a bogme i novih, jos jedrijih srbijanskih snasa. Gde god taj covek sada bio, nema sumnje da nostalgicno gleda psihodelicni TV serijal “48 sati – svadba”, i vreba pravi cas za spektakularni kambek.

Okej, jasno je da poredjenje nije sasvim na mestu, jerbo Peter Handke nije tek anonimni mufljuz poput drugih njegovih virtuelnih “saboraca”. Naprotiv, ovaj je covek jos tamo negde sedamdesetih stekao poprilican ugled, cak i “kultni status” u Jevropi, a bogme i medju ovdasnjom sofisticiranom knjizevnom publikom. Toliki su drugi, kudikamo bolji pisci nemackog govornog podrucja (pre svih Fris, Direnmat, Lenc, pa Straus, Bernhard…) ostali tek sporadicno prevodjeni, ali Handkea smo se nadobijali onoliko, jer je vecina njegovih socinjenija u potpunosti odgovarala uzasnoj knjizevnoj modi sedamdesetih. Tada su, naime, pravovernici drzali da knjiga koja nije dosadna ne moze biti ni dobra. Pa su Handkeovi romani u tom smislu sasvim opravdano navodjeni kao svetao uzor. Sve se to u medjuvremenu rasprsilo jakoze dim, i neka ide s milim bogom. Mnogo su mi zanimljiviji oni “nasijenci” koji (j)opet distribuisu “prijatelja Handkea” u ovim krajevima, rasturajuci ga naokolo sa zanosom dostojnim lutajucih door-to-door uvaljivaca “Kule strazare” i slicnih publikacija za spas duse po svaku cenu.

Tek sto je Handkeov relativno opsirni esejoidni spis “Tablasi Dajmijela” objavljen u berlinskom casopisu “Literaturen”, a vec su evo dva bitna beogradska lista udarnicki navalila da ga u celini i celosti publikuju: “Danas” u formi feljtona, sa kritickim predgovorom, a NIN u pompeznom obliku specijalnog dodatka na 32 strane, u vidu nekakve Objave Istine, garnirane epitetima poput “literarno remek delo koje ce da se pamti kao istorijsko”. Mda. Stono bi se reklo – hau jes nou.

Nije da u novom Handkeovom prilogu jednoj osebujnoj “balkanologiji” ima necega osobito novog. Tekst je karakteristicno neatraktivan, konfuzan, uzduz i popreko impregniran “pesnickim” prenemaganjem pomocu kojeg se bezi od svake neprijatne cinjenice, koja se radije proglasava iskrivljenom ili irelevantnom, i kojoj se “samanski” suprotstavlja Handkeov “osecaj” kako je nesto Zapravo Bilo i kako nesto Jeste, pa radilo se tu o prirodi, svrsi i opravdanosti haskog Tribunala, o licnosti i ulozi Slobodana Milosevica, o predistoriji srebrenickog masakra, o “pravoj” i “krivoj” strani u, pre svega, bosanskom ratu, o globalnom medijskom tretmanu serije Kretenskih Ratova iz devedesetih ili o cemu god drugom. “Pocetni impuls” za nastanak ovog eseja pisceva je potreba da sebi i drugima objasni zasto ipak nije pristao da bude svedok odbrane Slobodana Milosevica: ne zato da bi se distancirao od Pozarevljanina, kojeg ganutljivo opisuje kao stamenog stoika, “tragicnu licnost” i Naseg Neshvacenog Savremenika – nego da bi se distancirao od samog Suda, koji da pati od stanovite ontoloske falinke… No najvazniji, refrenoidni ponavljani i varirani iskaz Handkeovog spisa onaj je da Milosevic “nije kriv u smislu optuzbe”; hoce se reci da S. M., eto, nije neko nevinasce, ali da nije kriv onima koji ga optuzuju niti za ono za sta ga optuzuju (“zajednicki zlocinacki poduhvat”) nego, mozda, nekome drugome i za nesto drugo. Ono sto se odnosi na S. M. – a kao (politicku) licnost vredi i za njega kao metaforu celog jednog rezima, sistema, perioda u istoriji Srbije. Sto bi rekao svaki nabazdareni kafanski mislilac od Timoka do Drine: ako je kriv – nama je kriv, bre! I zato je Handke tako popularan medju lokalnom Postenom Intelegencijom: on i njoj i celoj zemlji, pa cak i milosevicevskom establismentu (koji da je bio slamka medj” globalne vihorove) udeljuje indulgenciju: “mir, mir, niko nije kriv”. Idealno pred desetogodisnjicu Srebrenice, bajoslovno za preventivno propiranje zametaka savesti. I svi su srecni: Handke zadrzava svoj omiljeni konstrukt Dobrog Petka, a “handkisti” svog Dobrog Ujku iz bela sveta. I tako se morbidna maskarada veselo nastavlja, osim sto ljubljeni Ujka Pera nekako uvek na prstima ode kuci pre vrhunca terevenke: sta ga briga, kao trezven covek on dobro zna da nije duzan da zivi u i sa posledicama svojih kvazisentimentalnih fantazama. To ce mili Petko uvek da obavi umesto njega, i to sa dirljivom zahvalnoscu!